Do dobre ideje se često dođe znatno pre nego što su se stekli uslovi za njenu realizaciju. Zato se mnogi proizvodi pojavljuju više puta, u početku kao egzotika, pa kao ne baš mnogo upotrebljivi, preskupi uređaji, da bi najzad nestali sa scene... ili „eksplodirali“ i prepravili svet. Da li je sledeća velika stvar ono što smo nazivali pametnom kućom, a što se sada zove Internet of Things?
Kad god posumnjam u neki novi koncept, zapitam se da li je on zaista loš ili mu još nije vreme. Recimo, pre 18 godina sam posvetio uvodnik mrežnom računaru (Network PC). Tada se pričalo da će mali kompjuteri koji ozbiljnije poslove obavljaju na serveru preuzeti primat i da će Java oduvati Windows sa tržišta. Od svega toga nije bilo ništa jer je Internet bio prespor za rad na daljinu. Danas imamo gomilu jeftinih računara koji vrlo efikasno komuniciraju s cloud-om, ali i dalje rade pod Windows-om, a Java... Pa, Javu primećujem uglavnom zato što me svaki drugi dan guši sigurnosnim update-om (Microsoft to barem radi jednom mesečno). Došlo je vreme kompjutera koji koštaju dvestotinak dolara i dovoljni su za većinu poslova, dok nove generacije hardvera interesuju pre svega gejmere i geek populaciju (kako to kaže jedan moj prijatelj, „kako uopšte i da pomislim da koristim Core i5 ako znam da postoji Core i7?“). Jeftini kompjuteri se ugrađuju u sve i svašta, i tako će nastati Internet of Things (IoT) ili Cloud of Things (CoT).
I ideja o „inteligentnim stvarima“ postoji već dugo, ali ju je kočila ogromna investicija potrebna da bi se te stvari povezale – nije lako provlačiti kablove do svakog prekidača, prozora, klima uređaja... Napretkom bežičnih tehnologija problem je rešen, a tableti su se nametnuli kao idealni kontrolni sistemi ovakvih okruženja. Ostaju izazovi interoperabilnosti sistema različitih proizvođača. Moj smartfon se, kada uđem u kola, skoro uvek upari sa ugrađenim hands free audio sistemom, ali se ponekad i „promaše“, iz nejasnog razloga; tada mogu samo da restartujem telefon ili ugasim i ponovo upalim motor (ovo drugo je, paradoksalno, jednostavnije). Ako nekada ne ponesem sat, kada se vratim kući šanse su oko 25% da Pebble neće uspostaviti vezu s telefonom. Što više budemo zavisili od usluga pametnih stvari, to će nam više smetati problemi ove vrste, a njihovo rešenje svakako nije zatvaranje u ekosisteme proizvođača.
Mnogo veći izazov jeste privatnost – stavivši smartfon u džep rekli smo celom svetu kuda se krećemo. Posetite maps.google.com/locationhistory/, ulogujte se koristeći Gmail nalog povezan s vašim Android telefonom i pogledajte kuda ste šetali poslednjih meseci. Ovaj servis može da se isključi, baš kao i Find My iPhone, ali šta je sa servisima koje ne možemo da isključimo? Većini to ne smeta – čak i sami kreiraju Foursquare profil, govore čitavom svetu gde su i još su srećni ako ih puno ljudi prati. Ulazak pametnih uređaja u kuću je još strašniji udar – televizor s kamerom povezan na Internet je Orvelov telekran, mnogo opasniji zato što prikupljene podatke analiziraju računari; da, kao kod Orvela, neki čovek treba da vas gleda, bili biste barem u izvesnoj meri zaštićeni ogromnošću populacije. Postoji niz sigurnosnih mehanizama koje treba primeniti, ali koliko možemo biti sigurni u implementacije sigurnih protokola, znajući za Heartbleed i druge bagove koji su godinama postojali a nisu primećeni? Internet of Things će morati da bude mnogo koristan da bismo pristali da se borimo sa svim problemima koje donosi. Meseci koji dolaze pokazaće da li je on zaista „sledeća velika stvar“... ili će ideja ostati za neku narednu iteraciju, pod uslovom da joj pronađu još ambicioznije ime.
