Šta je zapravo cloud? Da, to je ono kad držite podatke na Dropbox-u ili OneDrive-u, kad koristite Office aplikacije na Web-u, ili kad skladištite svoje fotografije kroz neki tajanstveni servis koji vam je obezbedio mobilni operator. Ali šta se dešava kada poželite da uzmete aktivniju ulogu, pa da neke svoje servise ponudite u cloud-u, bilo za potrebe svoje firme ili na tržištu? Stvari se komplikuju, ali i dalje imate šansu, čak i kao mali developer
Cloud smo koristili još od prvih dana razvoja Interneta, samo što nismo znali da se tako zove. Čim je e-mail stajao na serveru provajdera, stajao je u cloud-u. Onda smo poželeli da naše firme imaju sajt, a gde bi taj sajt stajao nego opet na serveru provajdera. Bio je to shared hosting, koji je danas na lošem glasu, mada meni i dalje deluje kao odlično rešenje za skromnije posećen sajt. Prošlo je već 10 godina otkako sam zakupio shared hosting za svoje hobi-sajtove kao što je ti59.com na Draemhost-u i ne pada mi na pamet da odustanem – ne košta mnogo, drugi misle o održavanju računara, a ja imam zgodan Web interfejs u okviru koga podešavam sve što je potrebno. Kada je trebalo da napišem aplikaciju ePlan za praćenje toka preloma časopisa „PC“ – ne znam kako bismo danas napravili broj bez nje – oslonio sam se na MySQL bazu na Dreamhost-u. Naravno, shared hosting ima svoje granice – sajt pcpress.rs smo vrlo brzo morali da prebacimo na sopstveni server zakupljen od EUnet-a.
Ako razvijate cloud aplikaciju, shared hosting vam ne odgovara jer ne dopušta da na server stavite svoj program koji će, recimo, komunicirati s mobilnim uređajima. Ako je zakup „pravog“ servera preskup, uzećete virtuelni server. Ima neverovatnih ponuda, recimo na www.online.net/en/dedicated-cloud nude solidne virtuelne mašine za 3 dolara mesečno, ali čujem da developeri uglavnom uzimaju servere na hetzner.de jer su cene pristupačne, a data centar je u Nemačkoj, pa je komunikacija sa Srbijom brza. Ipak, sve su to „iznajmljeni serveri“, a kad govorimo o „pravom cloud-u“, prvo padaju na pamet Microsoft Azure i Amazon Web Services.
Primetivši da u okviru MAPS pretplate imam $100 mesečno za Azure servise, odlučih da probam. Za te pare se dobija solidan virtuelni server s SSD-om – da, Azure nije nikakva magija, iznajmljujete server kao što biste ga iznajmili i kod nekog provajdera, ali imate sjajnu mogućnost da povećavate broj jezgara, količinu memorije, prostor na disku itd. kad vam je potrebno, ali i da odustanete od kapacitete koji više nisu neophodni. Sve je dobro počelo i za dva sata imao sam računar koji radi pod mojim omiljenim CentOS Linux-om.
To što je sve lepo počelo ne znači da je i dalje išlo lako. Iako sam „proračunao“ konfiguraciju mašine tako da košta manje od $100 mesečno, ispostavilo se da se Azure sastoji od milion malih taksimetara koji naplaćuju korišćenu IP adresu, prostor rezervisan za rezervne kopije i što-šta drugo, pa je mašina posle 26 dana suspendovana do isteka mesečnog intervala, ili do doplate. Kada sam doplatio, mašina je dobila novu IP adresu i tako se izgubila u prostranstvima Interneta. A rezervisanje fiksnih IP adresa se obavlja nekom neverovatnom procedurom koja zahteva da dogradim PowerShell na svom PC-ju, pa da odatle šaljem blokove podataka... Ukratko, ako sam mislio da bih mogao da organizujem radionicu na BIZIT-u na temu „kako početi u oblaku“, prevario sam se, ali ne odustajem i ne prelazim na neku PaaS ili SaaS ponudu. Možda na BIZIT-u 2017... ako do tada ne smisle nešto bolje od cloud-a.
