Odbrojavamo poslednje sate godine koja je u nekom opštem i pre svega političkom smislu bila prilično uzbudljiva, donoseći niz neočekivanih događaja pa i preokreta, ali je u informatičkom smislu bila prilično dosadna. Više bih voleo da je obrnuto, ali šta se tu može – IT scena je sazrela, tržište je profilisano i zasićeno proizvodima, pa se mnogi pitaju mogu li nas kompjuteri uopšte nečim iznenaditi... po mogućnosti prijatno
Iako prijatna iznenađenja nisu česta kao nekada, IT industrija ulaže ogroman trud i sredstva u istraživanja i razvoj, samo što to korisnici sve manje primećuju. Nova generacija procesora? Ubrzanje od 15%, koje je zahtevalo prava inženjerska čuda optimizacije, u realnom radu jedva da se i oseti. Ili novi mobilni telefon koji ima spektakularni ekran rezolucije znatno preko full HD, a mi ga primetimo samo ako baterija eksplodira, što se sve češće dešava. Pa onda monitor 4k rezolucije na kome odmah izaberemo zoom 200% pošto ne vidimo sitna slova... Prošle godine u ovo vreme mnogo nade sam polagao u virtuelnu realnost, posle sjajnog utiska koji je ostavio HTC Vive, pa i jeftini Samsung Gear VR, ali je očito potrebno vreme da bi takvi revolucionarni noviteti osvojili svet. Softvera je i dalje nedovoljno, a i ideja nečega što treba instalirati u uglovima sobe, i još raščistiti prostor po kome ćemo se „naslepo“ kretati, nekako ne odgovara onome na šta su nas kompjuteri naučili – sedi i gledaj u ekran. Zato su se Pokemoni mnogo bolje primili, savršeno se uklapajući u naš kućni i ulični nered.
Veliki napredak ostvaren je u oblasti razgovora glasom s kompjuterom. Virtuelne asistentkinje kao što su Cortana, Siri, Google Assistant ili Alexa smo doskora prezrivo isključivali, ali treba priznati da se u zadnje vreme ti programi sve bolje snalaze. Pomak je ostvaren tihim i dugotrajnim razvojem, ali i odricanjem od zabluda iz ranih dana veštačke inteligencije kada se smatralo da računar treba da razmišlja poput čoveka da bi mogao da razgovara poput čoveka. Kada je Artur Klark 1968. godine pisao scenario za „Odiseju 2001“, naivno je prorekao „rođenje“ HAL-a za 12. januar 1992. godine. Kada su devedesete došle i prošle bez naznake inteligentnog ponašanja mašina (dobro, Deep Blue je 1997. godine pobedio Garija Kasparova u šahovskom meču), nekako smo se razočarali i verovali da do veštačke inteligencije nikad nećemo doći. Zapravo je trebalo pronaći pravi pristup – računari ne razmišljaju, nego pretražuju Internet i tako formulišu svoje odgovore. Sve to već funkcioniše sasvim solidno, i za par godina možda budemo u prilici da ravnopravno razgovaramo sa nekim budućim HAL-om. A ako toj veštačkoj inteligenciji poverimo i kontrolu nad svim uređajima, što je još jedan ovogodišnji trend koji se zove Internet of Things, svašta je moguće... Istina, kombinacije veštačke inteligencije i kontrole uređaja u „Odiseji“ i u „Terminatoru“ nije baš sjajno prošla, ali valjda smo nešto u međuvremenu i naučili...
Ostaje još da poželim srećnu i uspešnu 2017. godinu u kojoj će većina uzbuđenja dolaziti iz ICT sveta, godinu moćnijeg, sve bolje umreženog hardvera, nove generacije softvera koji će doneti nešto zbog čega ga vredi instalirati, optičke kablove koji će konačno stići i do naših kuća, brži prodor virtuelne realnosti, automobile koji (skoro) sami voze i puno gadžeta koji će nam doneti još jedan osmeh na lice. A pre toga i prijatne praznične dane koje ćete provesti (i) uz januarski broj našeg časopisa.
Srećan Božić i Nova godina!
