Nekoliko dana nakon što se ovaj broj časopisa „PC“ nađe na (kako trodimenzionalnim tako i virtuelnim) kioscima, okupićemo se u Klubu poslanika, na šestoj konferenciji BIZIT. Tema „Digitalna ekonomija 2020“ dovoljno je široka da obuhvati mnogo diskusija, a jedna od njih će se odnositi i na naše cyber goste, robote. Da li je došlo vreme da roboti zauzmu značajnije mesto u našim životima? Treba „samo“ rešiti tri problema: pokretljivost, cenu i pamet
Kada su osamdesetih godina prošlog veka personalni računari osvajali svet, nekako smo uzimali zdravo za gotovo da su sledeća velika stvar roboti – ako ništa drugo, sav nas je SF učio da će tako biti. Četiri decenije kasnije, roboti su zauzeli svoja mesta u fabrikama, ali ono što smo priželjkivali, kućni robot koji će obavljati sve domaće poslove, još je daleko. Dobro, dobili smo robote-usisivače, robote koji peru prozore, robote koji šišaju travnjak, ali se brzo postavi pitanje ko tu zapravo koga služi. Zašto moram da praznim rezervoar za prašinu robota-usisivača ili da nosim robota-perača-prozora od sobe do sobe, lepim ga za staklo i uključujem u struju? Ono što nam je potrebno lepo je, doduše govoreći iz budućeg vremena, opisao Isaac Asimov u romanu Čelične pećine: „Zašto robot mora imati glavu, ruke i noge? Zašto mora manje ili više izgledati kao čovek? Kada biste vi bili nadzornik na farmi, da li bi vam bilo isplativije da kupite traktor s pozitronskim mozgom, a zatim posebno kosilicu, drljaču, aparat za mužu, automobil ili nešto drugo, sve opremljeno pozitronskim mozgovima? Ili bi vam bilo isplativije da imate jednu jedinu mašinu, robota s jednim jedinim pozitronskim mozgom, koji će svime time upravljati? Sva naša tehnologija zasniva se na ljudskom obliku. Lakše je napraviti robote na sliku i priliku čoveka nego korenito promeniti filozofiju svih naših alata“.
Robot koji koliko-toliko liči na čoveka do skora je bio san, ali su proizvodi firme Boston Dynamics doneli veliki pomak unapred – pogledajte kako njihovi čovekoliki roboti hodaju, penju se uz stepenice, skaču, prevrću se preko glave... Slobodno kretanje je, dakle, u najvećoj meri uspešno rešeno, ali je realizacija potencirala sledeći problem – cenu. Kada vidite sve te motore i hidrauliku, znate da robot mora da bude težak i skup. I zaista, Boston Dynamics je pre mesec dana počeo da prodaje svog malog robota Spot koji doduše može svašta, ali košta koliko automobil. Verovatno bi neki od većih robota, kakve biste radije videli u kući, koštao stotine hiljada dolara, a potreba za brojnim motorima i kontrolnim sistemima učiniće da cene padaju mnogo sporije nego što očekujemo od nove tehnike.
Kada prevaziđemo problem kretanja i cene, ostaće nam najozbiljnija prepreka – inteligencija robota, ili barem njegova sposobnost da se prilagođava neočekivanim situacijama. Napredak AI tehnologija u poslednjim godinama je spektakularan, ali je elektronski mozak opšte namene koga ćemo moći da naučimo gomili poslova i dalje preveliki izazov. Robot kao što je Daneel Olivaw, s kojim ćemo moći ravnopravno da razgovaramo, je možda zaista tri hiljade godina u budućnosti, gde ga je Asimov oprezno smestio kada je pedesetih godina pisao prve romane o robotima. A mi bismo da takve naprave dobijemo koliko sutra.
Šta nam ostaje? Samo da čekamo na razvoj softvera. Softvera koji će ljudi pisati, neuralnih mreža koje će učiti, softvera koji će pisati drugi softver... Pomaci se dešavaju u skokovima, kada neko dođe na revolucionarnu ideju, pa ne treba gubiti nadu da je kućni robot za sve poslove tu negde iza ugla. I da ćemo ga videti ako ne na ovom, onda na nekom narednom BIZIT-u.
