Praksa je pokazala da se vanredna stanja u Srbiji uvode u martu i traju dok mi ne izdamo dva broja časopisa „PC“. Godine 1999. smo malo produžili „stanje“ tako što smo jedan broj pretvorili u dvobroj, a i sada smo mu dodali desetak dana kašnjenja, ali dok pišem ove redove vanredno stanje se upravo završava. Iza njega ostaje ozbiljno uzdrmana privreda i ozbiljno unapređen IT na kome, ako je to uopšte moguće, sada počiva još više stvari nego pre 3 meseca. Potrudimo se da iskoristimo tu šansu!
Pandemija COVID-19 virusa bila je (da budemo optimisti pa da koristimo prošlo vreme) veći katalizator digitalne transformacije od svih studija, konferencija, konsultanata... Firme su naterane da u najkraćem roku osmisle procedure za rad za daljinu, on-line konferisanje je zamenilo putovanja a elektronski dokumenti su još jače načeli obavezni potpis i pečat. Bilo je tu mnogo improvizacija i problema, ali su stvari ipak funkcionisale. Menadžment svake firme se sada neminovno pita da li zaista treba plaćati stotine i hiljade kvadratnih metara preskupog poslovnog prostora, da li su neophodna nedeljna putovanja menadžera na regionalne sastanke, da li je pri promociji novog proizvoda toliko važna konvencija u Las Vegasu... Mnogo toga će biti drugačije kada ova opasnost prođe.
Manje firme su se snalazile, korporacije su potegle značajne unutrašnje rezerve, dok je javni sektor uglavnom „štucao“. Setimo se procedure testiranja potencijalno zaraženih, gde su na ceduljice pisani JMBG-ovi testiranog, pa se onda to više puta prepisivalo na razne formulare, da bi najzad pacijent dobio rukom pisanu cedulju na kojoj piše „Negativan“. A tek silne 502 Bad Gateway i SQLException poruke tokom probne male mature... Sada se sprema još jedna nevolja-u-najavi, podela po 100 evra građanima.
Ne bih ovde diskutovao o ekonomskim efektima te mere, već samo o realizaciji. Prvobitno je rečeno da će svi građani zvati call centar i tamo diktirati svoj JMBG, broj lične karte i broj računa u banci. Mislim da će jedan takav razgovor teško trajati manje od 5 minuta. Građana koji imaju pravo na po 100 evra ima, kažu, 5,5 miliona, ako odbijemo 2 miliona penzionera i onih koji dobijaju socijalnu pomoć, to je 3,5 miliona poziva odnosno 17,5 miliona minuta ili preko 12.000 čovek-dana. Da bi se to obavilo u najavljenih 20 dana, teorijski je potrebno da u call centru dežura nekih 600 (realno 2.000) ljudi, a o ispravljanju pogrešno zapisanih podataka da i ne pričamo.
Onda su rekli da se prijave mogu poslati preko sajta. Tek tu će biti haosa. Koliko su samo puta birački spiskovi procurili u javnost, koliko ljudi ima tuđe brojeve JMBG-ova i kopije ličnih karata, koliko će tu biti zloupotreba, pokušaja preusmeravanja novca na sopstveni račun, unošenja lažnih podataka da bi se neko sprečio da prijavi svoj zahtev. Pa onda ljudi koji ne znaju gde su im pare otišle, kilometarskih redova za podizanje novca ispred banaka u kojima je otvoren namenski račun... Neće to valjati.
Moj predlog za rešavanje problema su bankomati. Odete do bilo kog bankomata, gurnete karticu, otkucate PIN, izaberete opciju iz menija, sistem zna vaš JMBG, proveri da li ste se već prijavili, evidentira prijavu i pripiše pare na vaš račun ili vam ih isplati. Ili zahtev za 100 evra kroz e-banking, gde je korisnik već jednoznačno autorizovan. Trebalo bi samo da država natera banke da brzo implementiraju ovo u softver, što nije lako, ali znamo da je NBS prilično ubedljiva pri komunikaciji s bankarskim sektorom. A za sledeće prilike... da se konačno „nagovori“ velika većina građana da ima elektronski potpis i da koristi portal eUprava za kompletnu komunikaciju sa administracijom. Krajnje je vreme da digitalno transformišemo koverte s povratnicom!
