Tradicionalne septembarske priče na temu „povratak u školu“ ove godine se pretvaraju u niz pitanja. Hoće li učenici pohađati nastavu na koliko-toliko klasičan način? Hoće li uopšte biti nastave u učionicama ili će se ona naglo prekinuti kad broj zaraženih (ne)očekivano poraste? Hoće li informatička infrastruktura izdržati nove zahteve koji se pred nju postavljaju i da li će nastavnici umeti da koriste IT alate na optimalan način? Kakve će to posledice imati na čitave generacije mladih?
Do pre pola godine praktično svaka priča o školama počela bi očajavanjem što se u toj oblasti već vekovima ništa bitno ne menja. U modernom svetu toliko toga je pretrpelo ne digitalnu transformaciju, nego revolucionarnu promenu (i to po više puta), a đaci i dalje sede po dvoje u klupi, okrenuti prema profesoru koji piše po tabli kredom, briše sunđerom, propituje, daje pismene zadatke i upisuje ocene u dnevnik. Dobro, umesto klasičnih tabli sada se (kod nas ne baš često) koriste elektronske, montirani su projektori a đacima podeljeni tableti, napravljen je elektronski dnevnik preko koga roditelji mogu da saznaju ocenu svog deteta i provere njegove izostanke, ponegde su klupe raspoređene na nešto kreativniji način, ali sve su to beznačajne, kozmetičke izmene. Kod propitivanja i ocenjivanja čak ni kozmetičkih promena nema: vežbanka, zadaci i crvena olovka nastavnika. Još su se najviše modernizovale „puškice“ koje su, na užas staromodnih profesora, zamenjene smartfonima, kamerama, „bubicama“ u uvu, pametnim satovima i Bluetooth komunikacijom.
Kada je pandemija počela škole su prestale da rade a prosvetarima je ostavljen priličan stepen slobode da organizuju nastavu, kako se to sada i zvanično govori, online. U zavisnosti od svojih informatičkih znanja, preduzimljivosti i entuzijazma, u raznim školama su stvari organizovane na razne načine, negde preko platforme kao što je Teams ili Zoom, negde preko elektronske pošte, Viber grupa, predavanja na kanalima nacionalnog servisa... Sada, na početku „drugog poluvremena“, stvari su dodatno iskomplikovane hibridnim modelom u kome će đaci raznih uzrasta na razne načine pohađati nastavu, kombinovati je sa online radom, dok će poslednji bastion stare škole, ocenjivanje, ostati isti – isključivo uživo. Profesori su stavljeni u tešku situaciju da (zbog manjih razreda) imaju znatno više časova, a da onda još moraju da snimaju lekcije za one koji su se odlučili isključivo za online nastavu. Roditelji su stavljeni u možda još težu situaciju da organizuju život i rad u malim stanovima gde deca dele Internet link i otimaju se o skromne računare koji teško zadovoljavaju školske zahteve; ako uz to i sami roditelji rade od kuće, haos je potpun. Najzad, deca su odvojena od drugova i drugarica, dodatno otuđena i zatvorena u svoj svet cyber igrica, u kome su i pre svega ovoga provodila previše vremena. Posledice svega toga osećaće se mnogo pošto pandemija prođe.
Da li se sve ovo mogli bolje organizovati? Da, mogla su biti profesionalno pripremljena predavanja sa pratećim materijalima prilagođenim svakom predmetu, kako stotine nastavnika ne bi paralelno radile isti posao, držeći časove neujednačenog kvaliteta. Profesorima bi se tako ostavilo više vremena da direktno rade sa učenicima i pomažu im da savladaju gradivo. Morao je biti pripremljen i plan za online ocenjivanje ako ono bude neophodno, za šta su potrebne i izmene zakona. Ovako nam ostaje da „igramo po sluhu“, na note koje će nam COVID-19 svirati tj. da se pouzdamo u naše poslovično umeće improvizacije. Žalosno je jedino to što ćemo koristiti samo delić onoga što bi ICT servisi mogli da nam pruže.
