|
Dok razmišljamo da li da se bacimo u trošak oko nabavke novog CD pisača ili eventualno modernog DVD čitača, svetska industrija nastavlja da se razvija u sasvim očekivanom smeru – ka potpunoj digitalizaciji ne samo pojedinačnih uređaja koje svakoga dana koristimo, već čitavog našeg dragog doma. Biću neskroman i spomenuću činjenicu da o ovome „trubim“ još od 1986. godine kao o neminovnosti, ali moram priznati da ova vizija donosi kudikamo širi pogled od moje. Philips je ideju prvi formulisao i nazvao HAVi (Home AudioVideo Interoperability). Iako se u imenu standarda navode audio i video, ne dajte se zavarati, oni samo tako kažu, a misle na čitavu kuću. Zato, krenimo redom.
Počelo je od zvuka
Gledajući unazad, lako je primetiti da se obrada zvuka prva premestila u digitalni domen. Sam Philips je tome itekako doprineo, lansiranjem kompakt diskova početkom osamdesetih godina. Odmah posle zvuka, „proizvođači slike“ su shvatili kakve im prednosti stoje na raspolaganju u digitalnom domenu – gotovo potpuni imunitet na smetnje, kompaktni format odlaganja i lak prenos izuzetno kvalitetne slike. Posle mnogo razmišljanja i dogovaranja o standardima i zaštiti, rođen je DVD. Ove dve oblasti imaju najduži „digitalni staž“, pa je na tržištu mnoštvo kvalitetnih proizvoda. Uprkos nekim „rupama“ u standardima i gotovim rešenjima, slika i zvuk su logičan prvi korak.
 |
Danas procesor Intel iAPX80286 košta svega 5 američkih dolara i prodaje se u ogromnim količinama. Kada se zna šta sve ovaj pravi 16-bitni procesor može, nikoga ne treba da čudi što je počeo da se ugrađuje (embedded oblik) u šporete i frižidere, kao centralna kontrolna jedinica sa 16 MB memorije. Ako već ugrađujete ovakav CPU u kućne aparate, nije daleko ideja da te aparate na neki način povežete u celinu, da ne kažem domaći LAN ili Home LAN – patentiram pojam H-LAN.
Što se šporeta, frižidera i (danas-sutra) bojlera i pegli tiče, čak i skromne brzine prenosa podataka će sasvim zadovoljiti. USB, koji obezbeđuje brzinu prenosa od 12 Mbps, biće više nego dovoljan za sve ovo, i pride glasovnu komunikaciju u nešto nižem režimu rada (recimo, 11 kHz, 8 bita, mono). DVD je mnogo zahtevniji, kao i HDTV, koji se već koristi i za koga se planira da u Americi izbaci iz proizvodnje klasične TV aparate do 2002. godine. Tu već pričate o mnogo stotina megabita u sekundi, što nameće pitanje izbora komunikacionog medija.
Philips-ovi odgovori
Odgovor na to pitanje je dala impresivna grupa proizvođača, među kojima su Philips, AMD, Apple, Cirrus Logic, IBM, Matsushita (Panasonic, Technics, JVC, Akai), Microsoft, National Semiconductor, Texas Instruments, Mitsubishi, Seagate, Toshiba, Yamaha, NCR, Lexmark i mnogi drugi. Davne 1995. godine, postavljeni su temelji nove veze, pod zvaničnim nazivom IEEE 1394-1995. Taj standard je, nakon izvesnih nekompatibilnosti, doživeo reviziju sa oznakom „a“, a sada se radi na reviziji sa oznakom „b“.
U pitanju je zapravo veoma brza serijska veza, koja već sada nudi brzine od 100, 200 i 400 Mbps, dok će sledeći talas, koji se očekuje tokom godine, to podići na 800 Mbps, sa perspektivom daljeg razvoja na 1.200 Mbps. Pored ovih brzina, veza bi trebalo da ponudi (i već nudi) posebne konektore, koji zaobilaze sve magistrale (ISA, PCI, AGP itd) i samim tim sve probleme oko kompatibilnosti sa ovom ili onom magistralom i nude neposredan pristup procesoru. Ovaj pristup nudi punu interoperabilnost nezavisnu od proizvođača i vrste opreme. Možete povezati do 63 jedinice na red, pri čemu je potpuno nebitno šta je šta i kojim redosledom to povezujete. Ideja je da se sve poveže u lokalnu mrežu, a pošto je u pitanju peer-to-peer komunikacija, nema potrebe za nekim dodatnim hardverom ili operativnim sistemom. Drugim rečima, ideja je da dobijete maksimalni mogući stepen slobode izbora, ne žrtvujući punu funkcionalnost.
Dva magična čipa
Philips Semiconductors, ogranak koji se bavi proizvodnjom poluprovodnika, ponudio je paket od dva čipa, sa kriptičnim oznakama PDI1394L11 i PDI1394P11. Prvi se, prema IEC 1883 standardu, bavi vezama sa kućnim audio i video aparatima, a drugi nudi tri ulazno/izlazne linije, od kojih svaka može imati brzinu do 200 Mbps. S obzirom na cenu od 8 odnosno 4.5 američka dolara za ove čipove, jasno je da su oni namenjeni masovnoj upotrebi. Sledeća generacija ovih čipova, koja se očekuje tokom proleća i leta ove godine, doneće barem duplo veću brzinu, a ne bi me čudilo da odmah „skoče“ i na 800 Mbps.
Uz ovakvu vezu, problem razmene podataka unutar digitalne kuće prestaje da postoji, utoliko pre što vas ništa ne sprečava da koristite paralelne veze (jedan ogranak do kuhinje, drugi do kupatila, a treći do PC računara). Da bi cela koncepcija bila zaista zaokružena, treba omogućiti potpunu kontrolu i spolja, van kuće, kao i uspostaviti veze sa okruženjem. Na primer, zašto biste išli do video-kluba da iznajmite DVD, ako možete da ga preuzmete pomoću računara? Ili, zašto ne biste preko Internet TV kanala gledali televizijski program, bez antena, satelita i smetnji?
Here comes the Sun
Firma Sun Microsystems je razvila sopstvenu tehnologiju pod nazivom Jini (čita se „džini“, asocira na duha iz boce). To je sistem baziran na Javi koji ne traži poseban hardver, softverski ili hardverski drajver, niti operativni sistem, ali omogućava komunikaciju na veliku daljinu. Kombinacijom HAVi i Jini koncepcije, dobili bismo sistem pomoću kog možemo da kontrolišemo čitav naš dom sa bilo koje tačke na planeti, a futurolozi kažu i iz svemira. Pošto bi ovo odgovaralo svima, pregovori su završeni u rekordnom roku, a sada su u toku radovi na usaglašavanju ova dva sistema, odnosno u faktičkom stapanju u koherentnu celinu.
Sve ovo nije neka daleka, nejasna, svetla budućnost, nego suva sadašnjica. Tehnologija već postoji, a postoje i konkretni proizvodi. DVD više nije čudo, a nekoliko proizvođača već nudi digitalne video kamere sa IEEE1394-1995 ulazno/izlaznim linijama (Sony, Sharp, JVC). Pitanje je vremena kada će i ostali uskočiti u ovaj voz, koji se već zahuktao, tako da ga malo ko ili malo šta može zaustaviti. HDTV je stvarnost, digitalni zvuk i slika su već stvarnost, satelitske antene odavno postoje i masovno se koriste, a Internet se razvija veoma brzo i pitanje je dana kada ćete pomoću ove veze moći da gledate (pa čak i emitujete) Internet televizijske kanale. Već sada na tržištu ima mnogo kvalitetnih Internet kamera, koje iz dana u dan postaju sve pristupačnije. Elektronska pošta (e-mail) će ustupiti mesto v-mail-u (video mail ili videogram) – umesto teksta, slaćete kratku snimljenu video sekvencu sa tonom.
Opšti trend je prebacivanje svega u čisto digitalni domen. Biće naravno problema, a to što neke delatnosti već uveliko rade digitalno jeste posledica ranijeg ulaska u „arenu“, zbog trenutnih i izuzetno značajnih dobiti koje time ostvaruju. Na primer, digitalni video nudi 500 linija efektivno (kućni VHS daje 240, S-VHS i Hi-8 nude 400, a profesionalni Beta SP format 750, što će kasnijom montažom i postprodukcijom biti oboreno na 550-500 linija) bez obzira na naknadne obrade, ali i daleko najbolji video odnos signal/šum od 54 dB (VHS oko 42 dB, S-VHS i Hi-8 oko 46 dB, Beta SP oko 50 dB) i to za, u najgorem slučaju, 1/3 cene Bete SP. Činjenica da se slika u izvornom obliku već nalazi u digitalnom formatu nas spasava dugih i skupih problema A/D konverzije, ali zahteva enormne brzine prenosa iz kamere ili prijemnika u kućni sistem. Ovaj standard to omogućava, kako po brzini, tako i po svojoj jednoobraznosti.
Digitalne zvučne kutije
Philips-ova ideja o „digitalnim zvučnim kutijama“ (model 330) zapravo je korak ka HAVi standardu. To su relativno klasične PC aktivne zvučne kutije, koje sadrže i današnju zvučnu karticu. Nije poenta u tome da karticu „izvučete“ iz računara, nego da dobijete potpuno samostalni pretvarač digitalnog signala ne u analogni, nego odmah u akustički. Time stičete mogućnost da iste te kutije koristite koliko puta hoćete, na koliko mesta hoćete, sa maltene koliko god izvora hoćete.
Novi formati CD zvuka (MPEG, HDCD, DTS, Dolby) već nude ili će nuditi, dinamiku kakvu nijedan analogni izvor ne može ni da zamisli, čak ni sa upotrebama raznih kompandera (kompresora/ekspandera), kao što su Dolby B, C, S pa čak i profesionalni A sistem ili dBX. Sa odzivom do oko 48 kHz i efektivnom rezolucijom ne manjom od 20 bitova, trebaće nam mnogo stotina megabita za prenos. A IEEE 1394 nudi upravo takve mogućnosti. Problem, dakle, nije u generisanju signala, nego u prenosu ogromne količine podataka. Ili je to bio problem. A PC će izgleda postati Pcilla. Big Bit is watching you!
Gotovo sve što je potrebno za digitalni dom budućnosti već postoji na tržištu. Ostaje samo problem komunikacije – traži se ogroman propusni opseg za prenos slike...
|
