GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #118 > Dodatak
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
nopreview
Kako smo se povezivali
Milan Bašić
Tradicionalni novogodišnji umetak sa pričama iz starih, dobrih vremena ovoga puta je posvećen povezivanju: računara, BBS-ova, mreža, televizija, banki, ljudi... Autori priča su Darko Staničić, Bojan Stojanović, Dejan Ristanović, Branko Nikitović, Branislav Bubanja, Aleksandar Petrović, Nebojša Damjanović, Milan Bašić, Dragan Grbić, Tamara Skrozza i Branislav Mihaljev.
- PC #118 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Kako smo se povezivali

Specijalni dadatak "Kako smo se povezivali" sadrži 11 priča o dogodovštinama naših saradnika iz ranih (ali i malo skorijih) dana računarskih komunikacija. Za ovo Web izdanje izabrali smo priču Bojana Stojanovića "Sezam i ja, godina prva".

Sezam i ja, godina prva

Kako biste reagovali kada bi vam neko prikazao filmski zapis proizvoljno izabranog dana vašeg života od pre 10 ili 15 godina? Da li bi vam "uloga" bila poznata, da li bi vaše reči, razmišljanja, dosetke, negodovanja, pokreti, intonacija i dalje bili vaši? Ta relativistička opsena zvana vreme predaje zaboravu većinu običnih, svakodnevnih trenutaka našeg postojanja, svodeći sećanja na snažne, upečatljive slike. Između njih su delići mozaika koje je ponekad nemoguće sklopiti. Fenomen zaborava novu dimenziju dobija u digitalnom dobu, kada se Mreža nad mrežama menja tako brzo da mnogi sadržaji nestaju, a da nikada ne budu arhivirani. Čak i brižljivo pripremljene kopije našeg rada na računaru vremenom postaju neupotrebljive, jer mediji na kojima se nalaze i programi kojima su dokumenti napravljeni bivaju tehnološki prevaziđeni i zastareli.

Ne spadam u one koji vode dnevnik, niti pravim beleške o ljudima i događajima. Ipak, postoji tekstualna arhiva u kojoj sam, zajedno sa hiljadama drugih ljudi, ostavio tragove i zapise. Reč je o konferencijama SezamaPro i nekadašnjeg Sezama. Čitajući poruke koje su ovde sačuvane bolje sagledavam ne samo promene računarske tehnologije, već i promene u sopstvenim stavovima i interesovanjima, razne važne i manje važne osvrte na događaje koji su izbledeli iz sećanja, na burno istorijsko razdoblje kroz koje smo prošli živeći na ovim prostorima. Iako sam računarske mreže upoznao pre Sezama, svojim prvim virtuelnim komunikacijama smatram upravo učešća u Sezamovim konferencijama. Kako su izgledali ti počeci i šta se u međuvremenu dešavalo? O tome govore poruke na Sezamu koje za sada uspešno odolevaju zubu vremena...

Pre početka, kupio sam modem. Bio je to Zoltrix 2400, sa hardverskim MNP5 protokolom, koji sam platio izrazito povoljnih 300 DEM. Moja prva poruka na Sezamu, napisana 10. aprila 1993, sasvim je obična: ustanovio sam da se miš i modem sukobljavaju i zatražio pomoć. Uz to, raspitivao sam se i za init string za modem. Da li se još neko seća tih kriptičnih sekvenci? Svako je imao neki svoj string za koji je tvrdio da je najbolji i da iz modema izvlači maksimalne performanse. U to vreme smatralo se da je komunikacija brzinom 2700 cps na granici tehničkih mogućnosti telekomunikacionih mreža. Na sreću ili nesreću, gotovo sve prognoze o ograničenjima tehnologije pokazale su se pogrešnim - dobar primer je kratka diskusija u konferenciji Komunikacije u kojoj sam, takođe 1993. godine, nadahnuto napisao:

"Nikada mi neće biti jasno zašto je utvrđivanje sa kog je broja neki poziv stigao tako teško i komplikovano..." Sledi potom podsećanje na film "Kad telefon zazvoni" sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi u kome je tema upravo identifikacija telefonskog poziva. Eto kako se stvari prilično brzo menjaju - već posle 4-5 godina identifikacija poziva na mobilnim telefonima je bila uobičajena opcija, a uskoro je došao i ISDN sa još većim paketom pogodnosti za fiksnu telefoniju.

Iznenađenjima nikad kraja - u novembru 1993. na poruku Redakcije "Računara" da se broj 96 može "ove nedelje" kupiti po ceni od 20 miliona dinara (!), ponosno obaveštavam javnost da sam "jutros kupio Računare u prodavnici BIGZ-a za 7 miliona". Uzgred, "Računari" su tada bili u vidnom previranju, što se odrazilo i na kvalitet tekstova. U porukama na Sezamu sam ih kritikovao, negodujući zbog previše prevoda stranih tekstova i malo udarnih tema kojima su se bavili domaći autori. Danas je sasvim uobičajeno da na kioscima viđamo licencna izdanja stranih računarskih časopisa, ali i dalje smatram da mnoštvo tekstova u njima nije skrojeno po meri domaćih čitalaca.

U vreme globalne rasprostranjenosti Interneta, kada su na na dohvat ruke informacije i znanja do kojih je ranije bilo teško doći, doba u kome su računarske komunikacije bile svedene na BBS sisteme podseća na epohu istraživanja. Baš kao što su Kolumbo i Kuk otkrivali nove svetove i nogom kročili na njih, tako smo i davnih devedesetih probleme sa računarima pokušavali sami da rešimo - Google je izmišljen mnogo posle toga. Danas mi ne pada na pamet da se, osim razumevanja funkcionalnosti nekog programa, upuštam u to šta se dešava na nivou programskog koda. Sezam me, međutim, podseća da sam nekada aktivno disasemblirao programe, koristio debager, proučavao mašinske instrukcije... Čemu sve to? Pre svega, valja podsetiti da je lokalizacija programa u ono vreme bila slaba, gotovo nikakva. Bilo je teško postići da se podrška za srpski jezik u dokumentima ostvari pomoću standardnih kodnih rasporeda, a još veći problem predstavljao je nedostatak kvalitetnih fontova sa našim slovima. U trenutku kada pišem ovaj tekst sasvim je izvesno da će svaki od novih fontova u operativnom sistemu Windows Vista imati hiljade slovnih znakova i da srpska ćirilica nije nikakva egzotika. Napredak je vidan, jer smo pre dvanaest godina morali da prepravljamo sistemske datoteke Windows-a da ne bismo morali da prepravljamo fontove. Za uspeh poduhvata zaslužna je razmena iskustava na Sezamu, čime je nastao nekada čuveni i nezaobilazni program GDIFIX.

Među svojim prvim porukama na Sezamu našao sam i onu o WinJet kontrolerima za HP laserske štampače, koje je proizvodila nekada čuvena firma Laser Master. Priznajem da me je fasciniralo to što se pomoću ovih kontrolera na štampačima rezolucije 300 dpi moglo postići neverovatnih 800 dpi. Ili je barem tako pisalo u propagandnom materijalu, a u praksi je tih "friziranih" 800 dpi bilo slabije od pravih 600 dpi, što je uskoro postalo standard. Apetiti rastu sa jelom - nekada smo za prvu generaciju laserskih štampača govorili da imaju savršen otisak jer smo ih poredili sa matričnim. Prelazak na sledeću stepenicu bio je logičan sled događaja, a današnjih 1200 dpi ne izazivaju oduševljenje i čak im nalazimo mane upoređujući ih sa osvetljivačima visoke rezolucije.

Diskusija kojoj sam se odmah priključio ticala se oštrog sukoba (što bi se danas reklo flame-a) između ljubitelja automobila sa dizel i benzinskim motorima. Stao sam na stranu zagovornika dizela i danas sa zadovoljstvom primećujem da argumenti koje sam iznosio još uvek važe. Moderni i sofisticirani dizel agregati pružaju izvanredno zadovoljstvo u vožnji i poslednjih godina su u Evropi pravi hit.

Od neračunarskih tema koje sam redovno pratio pomenuću i dugotrajnu raspravu o kvantifikaciji umetnosti. Iz današnje perspektive, sopstvena razmišljanja o tome šta računari mogu, a šta ne mogu, deluju mi nekako previše neutemeljena i emotivna - kao da sam bio pod uticajem matematičara Rodžera Penrouza i njegove knjige "Carev novi um". Doduše, i tvrdnje mojih oponenata da će računari "uskoro" moći da stvaraju književna dela i dalje izgledaju sasvim neverovatno.

Pogled na konferenciju Forum govori o "zanimljivoj" političkoj i ekonomskoj situaciji u čuvenoj hiperinflatornoj godini. Gotovo svi Sezamovci koje poznajem tada su sa mnogo više žara i poleta naširoko i nadugačko raspravljali o strankama, izborima, promenama... Ne znam da li smo se u međuvremenu umorili, sazreli ili je istorija koja nam se uživo događala otišla u goste kod nekog drugog, ali je današnji Forum nekako kultivisaniji i, čini mi se, mirniji od onog starog. Nekoliko poruka koje sam napisao mi sada izgledaju previše agresivno, čak ostrašćeno, ali se sa dvadeset i nešto godina stvari očito drugačije sagledavaju nego sa trideset i... kusur (uh, zar već toliko?). Međutim, u temi Civilizacija primećujem sasvim drugačiji zaokret - izgleda da sam pre 12,5 godina imao konzervativne stavove o nekim opštim temama kao što su moral, društveno prihvatljvo ponašanje, obavezna literatura koju treba pročitati. Kad napravim paralelu sa početkom teksta, zaista se zapitam da li sam to ja napisao, jer se se nekim stanovištima danas uopšte ne slažem.

Pošto je Sezam oduvek bio mesto gde možete postaviti pitanje i očekivati kompetentan odgovor, očigledno je da sam u svojoj prvoj godini na sistemu uglavnom pitao. Računarske komunikacije i kasnija pojava Interneta u Srbiji pomogle su mi da se usavršim u oblastima kojima se bavim, pa sam poslednjih godina češće u poziciji onoga ko daje savete drugim korisnicima i rešava njihove probleme pri obradi teksta i korišćenju DTP aplikacija. Ove tehnologije su danas u zreloj fazi, a početkom devedesetih prolazile su kroz uzbudljivo razdoblje, donoseći čari novog i nepoznatog. Tako je i sa drugim oblastima računarstva, a kroz poruke na Sezamu možete pratiti razvojnih put mnogih korisnika koji su od početnika postajali eksperti u svom poslu.

Čitanje onoga što sam pisao u svojim početnim danima na Sezamu podsetilo me je ne samo na neke zanimljive detalje iz sopstvenog života, već i na fenomen ovog konferencijskog sistema. Uz neizbežni šum koji uvek postoji kada više sagovornika razgovara o nekoj temi, Sezam je dokaz da hiljade ljudi, od kojih se mnogi u životu nikada nisu videli, mogu zanimljivo, duhovito i sa mnogo entuzijazma da razmenjuje mišljenja i ideje. Pojedine poruke na Sezamu su štiva trajne vrednosti - gotovo da bi se moglo odštampati nekoliko zanimljivih knjiga samo na osnovu tekstova koji su ovde godinama ispisivani. Mnogi bi rekli da je to virtuelna komunikacija u kojoj ne vidite onoga sa kim pričate i da tekst teško može da prenese doživljaj pravog verbalnog duela. Kad bolje razmislite, lako ćete zaključiti da je diskusija u kojoj zaista učestvuje mnogo ljudi realno moguća jedino u elektronskom obliku. U tom kontekstu, istorija Sezama predstavlja dokaz da računari itekako mogu da zbližavaju ljude. To je razlog kbog koga moja prva asocijacija na povezivanje računara nisu ni Internet ni LAN mreže. Uvek ću prvo pomisliti na Sezam koji je za mene bio mnogo više od BBS sistema, a i danas je prava digitalna riznica kojoj se iznova vraćam.

SLEDEĆI TEKST U PC #118
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović



Epson

Dell Webinar

YuNet


BIZIT 2020

Excel kuhinjica

Jooble

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter