Uz razne potresne priče o ljudima unesrećenim u majskim poplavama, čuli smo i ispovest čoveka koji se, srećom, spasao, ali nije mogao da se javi rodbini jer ne zna ničiji telefonski broj napamet, a telefon koji sve te brojeve "pamti" je stradao u bujici. Eto koliko su naši podaci dragoceni, ali i koliko su u savremenom svetu nesigurni... Vredi uložiti trud i učiniti ih bezbednijim
Eric Schmidt je sredinom 2010. zaprepastio čitav svet kada je, na Techonomy konferenciji u Kaliforniji, procenio da je čovečanstvo od najstarijih vremena pa do 2004. godine generisalo oko 5 egzabajta podataka (5,8×1018 bajta), a da se u 2010. godini toliko podataka generiše za dva dana. Tempo je kasnije eksponencijalno rastao, količina generisanih podataka se svake godine duplirala, tako da danas svet stvara egzabajt na sat. Verujem da će blok o upravljanju velikim količinama podataka, Big Data, pomoći da shvatite s kakvim se problemima suočavamo, kao i da procenite bezbednost informacija na cloud serverima širom sveta.
Big Data model nije teško skalirati na svakodnevni život kućnog korisnika ili male firme. Iz godine u godinu kupujete sve veće hard-diskove (od optičkih medija ste odustali – kapacitet je nedovoljan), a opet su oni tesni da bi primili sve vaše fotografije, filmove, muziku... Živimo u moru podataka, ali nam svi ti podaci nisu jednako važni – za većinu ni sami ne znamo zašto ih čuvamo, nismo sigurni da ćemo ih ikada i pogledati, ali bi gubitak nekih drugih bio ravan katastrofi. Ma koliko ih častili epitetom smart, kompjuteri i dalje nisu dovoljno „pametni“ da procene koji nam je podatak važan a koji nije – za njih je svaki bit jednak, pa možemo da odvajamo ključne podatke i posebno ih čuvamo (pri čemu taj dosadni posao moramo obavljati svakodnevno), ili da čuvamo sve podatke, što je takođe dosadan posao koji treba obavljati svakodnevno.
Kako čuvate vaše fajlove? Stručnjaci za oporavak podataka s kojima smo razgovarali kažu da ljudi uglavnom ne prave nikakav backup ili eventualno prekopiraju sve podatke na drugu particiju. što jedva da donosi dodatnu sigurnost. Dobro, oni koji bolje čuvaju podatke uglavnom ne završe u firmi koja se bavi spasavanjem gigabajta sa propalog diska, pa želim da verujem da su naši čitaoci znatno prilježniji, ali čak i backup na eksternom disku neće biti od velike koristi ako taj disk bude ukraden (ili poplavljen) zajedno sa računarom. Više generacija backup-a koje ćete nositi na razna mesta (recimo, razmenjivati između stana i kancelarije) zahtevaju mnogo truda, pa se smišljaju razna rešenja. Jedan naš saradnik je najpre uveo optiku u svoj stan, a onda i u stan svojih roditelja koji Internet praktično i ne koriste, ali on sa zadovoljstvom preko tog linka pravi backup na opremi koju je instalirao u roditeljskom domu. Rešenje za ne baš toliko ekstravagantne korisnike zove se cloud – ulogu maminog stana preuzimaju Microsoft i Google, koji skladište podatke u profesionalno održavanim data centrima udaljenim hiljadama kilometara od vas. Nažalost, naši Internet linkovi i dalje nisu toliko brzi da bismo skladištili terabajte, ali stotine megabajta više nisu nedostižne – uložite trud da izdvojite bitne podatke, kriptografski ih zaštitite (preporučio bih TrueCrypt, ali se ovih dana nešto neobično dešava na njihovom sajtu) i uskladištite na OneDrive, Google Drive ili DropBox (a možda i na sva tri). A za ostalo... pa, ako se i izgubi, uvek možete ponovo da download-ujete sa Interneta. Tamo je (valjda) sve bezbedno.
