LTE dolazi

LTE (Long Term Evolution) standard je predstavljen 2004. godine, uz očekivanja da će ublažiti uticaj raznih faktora koji su u prethodnim generacijama mobilne telefonije usporavali komunikaciju i, uopšte, nervirali korisnike: malu spektralnu efikasnost, značajno kašnjenje kroz mrežu, skup prenos podataka i veliku potrošnju energije. Ne ulazeći preduboko u pojedinosti, reći ćemo da kod tekuće (3G) mobilne telefonije korisnici unutar jedne ćelije moraju da dele frekvenciju koja im stoji na raspolaganju, što u gusto naseljenim predelima predstavlja problem. Mobilni operatori su taj problem obično rešavali povećavanjem broja ćelija, ali sa rastom broja korisnika i njihovih zahteva to postaje sve teže. Zato LTE funkcioniše na drugim frekvencijama, i to značajno efikasnije.

LTE-a je zasnovan na paketskom prenosu podataka – umesto komutacije kola (circuit-switched) koja je primenjena u trećoj generaciji mobilne telefonije kako bi se osigurao kvalitetan prenos glasa, u LTE svetu se smatra da je brzina dovoljno velika a pouzdanost dovoljno visoka. Zato se i govor pakuje u IP pakete i prenosi kroz mrežu ravnopravno sa ostalim informacijama. Postoji i VoLTE (Voice over LTE) koji utrostručuje kapacitete za prenos glasa koji su postojali na 3G UMTS mrežama i čak ušestostručuje kapacitete 2G GSM mreže.

Frekvencije i opsezi

Činjenica da LTE može da koristi više frekvencija (800, 900, 1800 ili 2600 MHz) je mač sa dve oštrice – u raznim državama se koriste razni opsezi, pa uređaji prilagođeni jednom tržištu ne mogu da se koriste na drugom. Osim toga, svaka frekvencija ima svoje prednosti, ali i nedostatke – kod nas je, zbog zakasnele digitalizacije TV programa, spektar oko 800 MHz (nazivaju ga i digitalna dividenda) još uvek zauzet, a upravo taj opseg je najatraktivniji za LTE. Opseg oko 2400 MHz pruža najveće kapacitete, ali mu je radijus pokrivanja najmanji.

Agencija RATEL je na prvoj aukciji, održanoj u februaru, izdala tri pojedinačne dozvole za korišćenje po dva bloka radio-frekvencija u opsegu 1710-1785 i 1805-1880 MHz i to na 10 godina, što kasnije može da bude produženo. Cena je bila 3.5 miliona evra po bloku, što znači da se u budžet Srbije slio 21 milion evra. Najesen će, posle završenog projekta digitalizacije televizije, biti organizovan novi tender za frekvencije oko 800 megaherca, dok će 2016. godine biti rasprodat i spektar na 700 megaherca.

Mobilni operatori su, dakle, kupili frekvencije, a sada treba da vidimo kako će ih primeniti. Kada ih je connect Srbija prošle godine anketirao, operatori su rekli da su spremni za LTE, a neki od njih čak tvrde da kritične bazne stanice već sadrže LTE opremu i da samo treba „pritisnuti prekidač“ – ubrzo ćemo saznati koliko se taj prekidač teško pritiska. Telenor je, na osnovu privremenih dozvola, obavio testove koristeći opremu kompanija Ericsson, Nera i Huawei. Telekom Srbije je za partnere izabrao kompanije Nokia Siemens Networks, Huawei i Ericsson, dok je Vip mobile u fazi testiranja koristio ZTE opremu.

LTE na probi

Korisnike mnogo ne zanima priča o frekvencijama i blokovima, već pre svega kako servis funkcioniše i koliko košta. Odgovor na drugo pitanje još nemamo, ali smo funkcionisanje LTE-a imali priliku da isprobamo. U septembru 2012. VIP je testirao LTE mrežu na teritoriji Novog Beograda, pa nas je ljubazno pozvao da u tome učestvujemo. Od njih smo dobili notebook računar i eksterni USB modem proizvođača ZTE, uz uputstvo koje otprilike kaže da nam posebno uputstvo nije potrebno – ubodemo modem u računar i uživamo. I zaista, uređaj je proradio iz prve, pa smo počeli sa testovima.

Već smo mnogo puta pisali da brzina prenosa podataka, kada krenete u zone većih brzina, nije nešto što se može iskazati sa dve cifre koje bi predstavljale download i upload CPS. Mnoga (domaća i inostrana) odredišta ograničavaju brzinu kojom jednom korisniku šalju podatke, kako bi zaštitili sopstvene linkove od preopterećenja. Ta ograničenja variraju i zavisno od doba dana ili nedelje, pa za preciznu procenu brzine prenosa treba kombinovati download sa više lokacija, a pošto je LTE ponudio i zbilja brz upload, problemi se dupliraju pošto se većina sistema štiti i od masivnog popunjavanja svojih diskova podacima. Zato ćemo se u ovom tekstu ograničiti na utiske, što je i jedino moguće kada se radi o servisu u test fazi.

Počnimo od speedtest.net, (ne)oficijelnog skora za svaku broadband komunikaciju – u zavisnosti od domaćeg servera na koji smo se povezali, brzina download-a je bila od 40 do 50 Mbps a brzina upload-a između 20 i 40 Mbps. Slične brzine postigli smo i sa evropskim odredištima speedtest.net-a, dok je kod američkih brzina pala na oko 30 Mbps a upload se držao oko 20. Ping prema Americi je bio odličnih 32 ms.

Prešli smo zatim na realne aplikacije. Google Docs je dopuštao upload dokumenata brzinom od svega oko 2 Mbps (postizali smo oko 170-220 kilobajta u sekundi, što zvuči sporo u odnosu na očekivanih 50 Mbps, ali je i dalje sjajno prema većini broadband priključaka ponuđenih kućnim korisnicima), dok se fajl „podizao“ na Dropbox brzinom od 745-760 kilobajta u sekundi, dakle oko 6 Mbps. Upload na (domaću) akademsku mrežu bio je približno 400 kilobajta u sekundi.

Onda smo probali da kombinujemo odredišta. Prebacili smo modem u jači notebook, malo se pomučili da ga konfigurišemo (trebalo je podesiti da je APN zte.com i staviti da je ta konfiguracija default) a onda smo taj računar koristili kao access point da bi sa nekoliko klijenata pristupali raznim odredištima. Naučili smo razne stvari, recimo da kod share-ovanja konekcije preko WiFi-ja usko grlo nije komunikacija sa Internetom (LTE) nego WiFi, zbog čega smo prešli na povezivanje Ethernet kablovima. Sve u svemu, kombinovane brzine su bile blizu onome što daje speedtest – ako nećete da pamtite mnogo cifara, računajte sa tim da je LTE u trenutku testa davao između 40 i 50 Mbps simetrično, s tim što je bilo situacija kada je upload brži od download-a, što je svakako nov utisak. Maksimalna teorijska brzina download-a je 300 megabita u sekundi, a upload-a 75 Mbps.

Kad krenemo dalje...

Notebook sa LTE USB modemom svakako nije jedini način na koji ćemo koristiti ovaj servis. Mnogi moderni gedžeti su orijentisani prema LTE komunikaciji, pa u njih samo treba umetnuti odgovarajuću SIM karticu... pod uslovom da ste izabrali uređaj kompatibilan s „našim“ LTE frekvencijama. Velike brzine prenosa bi mogle da privuku i kućne korisnike, ali bi tu sve zavisilo od ponuđenih tarifnih planova mobilnih operatora – ovakvim uređajima se može u kratkom vremenu preneti zaista mnogo podataka, ali je pitanje koliko će to koštati i kako će se cena porediti sa žičanim vezama na koje smo navikli.

Jedan od ključnih aduta LTE-a je MIMO (Multiple-Input Multiple-Output) tehnologija, koja podrazumeva da i predajnik i prijemnik koriste više antena istovremeno, pa stoga i većina korisničkih uređaja u LTE-u ima više integrisanih antena. Standard je predvideo pet kategorija LTE uređaja: oni najjeftiniji (kategorija 1) podržavaju prenos brzinom do 10 Mbps i imaju u sebi „samo“ jednu antenu. Najskuplji (uređaji kategorije 5) podržavaju maksimalno do 300 Mbps u downlink-u i imaju četiri antene. Zanimljivo je i ko će prvo ponuditi Cat-0 konekciju koja, doduše uz malu brzinu, omogućava ozbiljnu uštedu energije i važna je za module koji će biti ugrađivani u kućne uređaje – Internet of Things je važan segment priče o LTE-u.

Izgradnja četvrte generacije mobilne mreže nije jednostavna i zahtevaće dosta prilagođavanja, kako operatora, tako i proizvođača opreme, pa i krajnjih korisnika. Ključno je pitanje koliko će servis koštati, gde će biti dostupan (u prvi mah ga očekujemo u Beogradu, Nišu i Novom Sadu) i, naravno, koliko će dobro funkcionisati. Tokom testiranja bili smo verovatno jedini korisnik na baznoj stanici pa smo imali pun opseg samo za sebe – pitanje je šta će biti kad broj korisnika poraste.

U svakom slučaju, ljubitelje brzih komunikacija tokom prolećnih meseci očekuju razna slatka uzbuđenja...