Kindle, Nook i prateće aplikacije za tablete i telefone donele su veliko zadovoljstvo ljudima koji uživaju u knjigama, ali i prodrmale temelje izdavačke profesije. U Americi se danas prodaje više elektronskih nego papirnih knjiga, što znači da nema više remitende, nema planiranja tiraža i distribucije, nema rasprodatih knjiga, pa i knjižare polako gube smisao. Da li će i sami izdavači postati nepotrebni?
Kada sam na Amazon.com-u kupio SF roman The Martian, nisam mogao da ispustim Kindle dok nisam stigao do poslednje stranice. Uživao sam u knjizi, osećajući se otprilike kao kada sam u prvom gimnazije čitao „Tajanstveno ostrvo“ od Žila Verna. Motiv je sličan: ljudi na pustom ostrvu (u ovom slučaju jedan čovek ostavljen na Marsu, bez kontakta sa Zemljom) koji preživljavaju oslanjajući se na... inženjerstvo. Knjiga je prava oda inženjerstvu (doduše, preokret koji će Marka ipak vratiti na Zemlju donela je matematika), ali ne uz uštogljeni, XIX-vekovni Žil Vernov stil – roman je prepun vedrih, ironičnih komentara na smrtonosne nevolje u stilu Frederika Pola i „Kapije“ (prva rečenica glasi I’m pretty much fucked). Povremene računarske crtice u knjizi su lucidne, a što se sve ostale nauke tiče teško je biti siguran, ali mi deluje uglavnom korektno. Nedostaje samo neka fil-rouge misterija koja se provlači kroz čitavu priču i na kraju reši na neočekivan način, kao u „Tajanstvenom ostrvu“. Valjda ipak nije moglo da se sredi da kapetan Nemo, posle smrti u dubinama Dakarove pećine, nekako doveze svoj Nautilus na Mars.
Ne pišem ovo (samo) da bih vam preporučio dobar roman, već zbog nečega što sam pročitao u pogovoru. Autor knjige Andy Weir, po primarnoj profesiji programer (radio je na razvoju igre Warcraft 2), nudio je roman svim mogućim izdavačima u Americi i niko nije pokazao ni najmanje interesovanje. Slično je prolazila i JK Rowling s rukopisom prvog Hari Potera. I jedno i drugo deluje potpuno nadrealno: „Marsovac“ i „Hari Poter i kamen mudrosti“ su knjige koje vas „uzmu“ na prvoj strani i ne ispuštaju vas do poslednjeg reda, i neverovatno je da izdavači to ne prepoznaju. Ipak, petnaestak godina koje su protekle između ova dva romana napravile su značajnu razliku – dok je Joanne Rowling mogla samo da se uzda u sreću sa sto prvim izdavačem, Andy Weir je počeo da objavljuje roman u (besplatnim) nastavcima na svom sajtu, a kada je odziv bio odličan, objavio ga je kao sopstveno izdanje na Amazon.com-u. Tek kada je „Marsovac“ postao Kindle bestseler uočio ga je Crown Publishing i ubacio u svoju „mašinu za prodaju knjiga“. The Martian je došao na listu bestselera „Njujork tajmsa“, preveden je na razne jezike pa i na srpski, a krajem ove godine ćemo gledati njegovu filmsku verziju, koju režira Ridley Scott.
Reklo bi se da su tradicionalni izdavači i dalje neophodni da bi knjiga stigla do čitaoca širom sveta i postigla milionske tiraže, ali da im prepoznavanje novih autora prilično slabo ide. A što se tiče svih onih talentovanih ljudi koji žele da uspeju u životu, upornost je bila i ostala njihov glavni adut, ali su poslednjih godina dobili alate o kojima se vekovima moglo samo sanjati – Internet i društvene mreže. Za mnoge su to pre svega šarene razbibrige za ubijanje vremena, ali će ponekoga dovesti do zvezda. Ili barem do Marsa...
