Amazon.com, najveći e-commerce sajt, odnedavno isporučuje robu u Srbiju. Nije bilo neke velike najave - pojavili smo se na listi podržanih zemalja pa ko primeti, primetio je. Slično je bilo sa Google-om, koji je iznenada uključio Live Traffic opciju za veće gradove Srbije. Tako su se informatičari za još par koraka približili svetu, ali je put pred nama i dalje dugačak - nemamo, recimo, svoj AppStore, a knjigu na srpskom i dalje ne možete da objavite na Kindle-u...
Naše uključivanje u globalnu informatičku zajednicu liči na višedecenijsku trku s preponama koja je dovela do toga da se radujemo malim stvarima koje "tamo negde" svi uzimaju zdravo za gotovo. Ako je možda i razumljivo što se strani partneri mnogo ne trude oko nas - malo smo i komercijalno prilično neinteresantno tržište - teško je shvatiti zašto većinu prepreka sami sebi postavljamo. Setimo se samo koliko decenija je dinar bio nekonvertibilan jer je naša birokratija mislila da će, ako dopusti zamenu dinara za devize, odjednom sve pare odleteti u inostranstvo. Pa onda zabrana uvoza računara "da bi se zaštitila domaća industrija" - ljudi neće kupovati Spectrum i Commodore 64 nego će kupovati... šta? CER 12?
Onda su došle sankcije, zakasnili smo na Internet, i tek početkom ovog veka dobili mogućnost da kreditnim karticama plaćamo usluge u inostranstvu. Do kakvog-takvog e-commerce-a bila je potrebna čitava decenija, ali i danas na svakom koraku nailazimo na birokratske prepreke. Da, možete da platite karticom, ali probajte da pošaljete nekome novac preko banke - popunjavaćete gomilu papira. A čim vam neko iz inostranstva plati za urađen posao, banka odmah traži da obrazlažete zašto je novac uplaćen, pa onda treba ići u Poresku upravu... Ako želite da primate uplate karticama na vašem sajtu, potrudite se da najpre postanete velika firma s ozbiljnim prometom, a ako biste da šaljete robu u inostranstvo... najbolje zaboravite na tu ideju. Našem kolegi su tražili da popunjava carinsku deklaraciju da bi u Nemačku poslao SD karticu sa foto-materijalom, i još ga slali u drugu poštu jer oni nemaju načina da taj materijal pregledaju pre slanje. Zbog svega toga startup firme brzo odu iz Srbije, i država umesto solidnog prihoda od njih ne dobija ništa.
Gnjavaža s carinom i špedicijom pri uvozu robe poštom je već opšte mesto, koje dobro poznaju svi kupci gadžeta sa kineskih sajtova Aliexpress.com i dx.com koji, za razliku od Amazon-a, nude besplatnu isporuku u Srbiju. Ipak, Amazon.com donosi jednu novost - unapred vam kažu kolike će biti očekivane dažbine i oni ih naplate, a posle se DHL u njihovo (i tek posredno u vaše) ime bavi carinskom procedurom. To bi trebalo da učini da vam naručena roba jednostavno stigne na prag, što bi pomoglo da lakše nabavljamo opremu koja nedostaje na našem tržištu, orijentisanom gotovo isključivo na "kompjutersku konfekciju". Mala nevolja je u tome što vam na kartici rezervišu više para, pa onda vrate višak kada se procedura završi. Mnogo veća nevolja je u tome što roba na svakoj prepreci poskupi - kada na osnovnu cenu dodate transport, špediciju, carinu i druge troškove, zbir postaje neprijatno visok. Da, Internet i e-commerce su pretvorili svet u globalno selo, ali bih voleo da u tom selu nema toliko taraba...
