GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #227 > Komentari
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Je suis moralni terorizam
Jovana Vukić
Nije bilo medija koji tih dana nije iz minuta u minut izveštavao. Nije bilo čoveka, a ni bota, koji nije imao mišljenje i koji to mišljenje nije detaljno opisao pred Internet zajednicom. Valjda je to tako moralno odgovorno. Petak 13. nije baksuzan kao što pričaju, ali neko, negde tamo, okupiran ludom ideologijom, odluči da baš na petak 13, eto baš u Parizu, neki ljudi ne treba više da žive
- PC #227 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Je suis moralni terorizam

image

U prošlom veku, kada je Amerika naoružavala talibane, proamerički deo sveta nazivao ih je borcima za slobodu, a proruski deo sveta teroristima. U ovom veku, kada talibani koriste rusko oružje, Amerikanci ih nazivaju teroristima, a Rusi borcima za slobodu. Toliko o korišćenju pojma terorizam – više niko živi ne zna šta taj termin precizno znači. Terorizam ima preko 100 definicija, nijednu službenu, a najčešće se određuje kao „smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnja nezakonitim nasiljem radi usađivanja straha, s namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli politički, verski ili ideološki ciljevi“ (izvor: Wikipedia). Zanimljiv mi je termin „nezakonito nasilje“ pošto, jelte, ako u zakonu piše da može nasilje, e onda je u redu. Igrom slučaja, pojam „terorizam“ potiče iz Francuske građanske revolucije 1795. godine – tačnije strahovlade, kako bi se ukazalo na opšte stanje straha koje je namerno stvoreno u političke svrhe.

Atmosfera straha

Veoma je teško govoriti o svim žrtvama teorirstičkog napada u Parizu, jer ne postoji ništa što bi moglo pametno da se istakne, niti nešto što bi te živote vratilo. Parižani (ne lažimo se, i Evropljani) danima nakon toga bili su preplašeni, a neki su verovatno i danas u strahu. Trgnu se na svaki zvuk, nisu smeli da izađu iz kuće, odu na posao i žive svojim normalnim životom. Kalifornijski bend Eagles of Death Metal - koji je te kobne večeri svirao u Bataklan palati u kojoj je izvršen jedan od napada – prekinuo je svoju turneju, a svoje kanale komunikacije posvetio žalu za žrtvama.

Bez zalaženja u dubinu poriva, političko ravnanje računa, prepucavanje svetskih moćnika, fascinantno je koliko mediji, svesno ili ne, terorišu sve ostale civile koji nisu bili direktne žrtve. Teško je bilo samo čitati naslove naših medija: „Počeo rat“, „Teroristički napad možda nije poslednji“, „Uzbuna na Novom Beogadu, mislili da su teroristi“ i slično. Da ne pričamo o vestima poput onih da su polupoznate ličnosti koje žive u Parizu izbegle teroristički napad jer, eto, žive na stotom kraju grada. E, sad nam je mnogo lakše. Svaka čast onim medijima koji su bez zastrašivanja i objektivno prenosili informacije. Nisu mediji jedini koji su nas terorisali naslovima, tu su i naši dragi sugrađani koji su se svojim statusima, objavama i tekstovima potrudili da nas bude malo sramota što delimo iste granice. Komentari su se kretali od nerealne tuge za ljudima kojima nikad nisu oči videli, do strašnih gluposti poput: „Ako, i treba, i nas su bombardovali pa niko nije žalio“. Masakr je izgleda bio dobra prilika da mi istaknemo kako je nama uvek gore nego bilo kome na svetu.

Šire od Evrope

Svaka žrtva, svaki gubitak nevinog života je strašan. Oni koju su nekoga izgubili najbolje to razumeju. Ali, oni koji svoje profile posvećuju žrtvama u Francuskoj o kojima ništa ne znaju, zašto ne posvete nešto i žrtvama u Siriji ili recimo Avganistanu ili Iraku? Izgleda da im moral ne doseže preko granica Evrope.

Pojedince su podržali i gradovi koji su svoje značajne građevine i znamenitosti okrečili bojama francuske zastave, pa i predstavnici vlasti, poput našeg ministra unutrašnjih poslova koji prepisuje s papirića kako bi se upisao u Knjigu žalosti. Kada bismo svaki put obojili Pobednika u zastavu one zemlje koja svakodnevno izgubi po više od 200 stanovnika, možda bi to nekome nešto značilo. Ili se ipak saosećamo samo sa onim kontinentom na kome živimo i boji kože koja je slična našoj. Ili je Francuska baš kul pa nam je samo nje žao. Imam hiljadu opravdanja, a nijedno od njih mi nije logično... Kao poentu svega ovoga, citirala bih Njuz.net: „Svako od nas treba da pomogne Francuskoj koliko god je u prilici. Ja sam se, recimo, ceo dan na Fejsu svađao sa ljudima koji su stavili fotografije Libana“. Ovakve stvari se dešavaju i nažalost, dešavaće se. A mi ćemo nastaviti da bojimo profile u zastave, potpisujemo online peticije i spokojno živimo svoje moralno odgovorne živote.

SLEDEĆI TEKST U PC #227
preview
Zvuk uz sliku
Jovan Marković




Kingston

YuNet


Excel kuhinjica

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter