Prošlo je tačno 20 godina otkako je Internet, 27. februara 1996, „došao“ u Srbiju i iz korena promenio naše živote. Zahvaljujući globalnoj Mreži svet je brzo napredovao, a sam Internet je napredovao još brže. Pa ipak, kad jednom godišnje sednemo za redakcijski sto da izaberemo 50 najboljih domaćih Web strana i on-line nastupa, nekako završimo s utiskom da se domaća grana Interneta ne razvija brzinom koju očekujemo. Razlog je, naravno, novac.
Gledajući neko veliko otkriće u finalnoj formi, skloni smo verovanju da je njegov razvoj bio ravna linija koja vodi u visinu. No, progres je najčešće niz „krivina“, rezultat velikog broja inovacija, rešavanja praktičnih problema, ali i gomile nedoumica koje su razrešene na ovaj ili onaj način, uglavnom „glasanjem tržišta“. Na mnogo mesta je lako mogla prevagnuti neka od alternativa, i svet bi možda izgledao sasvim drugačije; da li bolje ili gore, ne možemo da znamo. Recimo, World Wide Web (otkad samo nisam napisao to puno ime...) počiva na hiperlinkovima. Posle mnogo diskusije i nadmudrivanja, preovladao je koncept jednosmernih linkova koji je osmislio Tim Berners-Lee – svako može da postavi link na bilo koju Web stranicu. Drugi koncept, koji je zastupao Ted Nelson, podrazumevao je dvosmerne linkove, dakle kooperaciju onoga ko referencira i onoga ko je referenciran. Time bi mreža bila „čvršća“, ali je mnogo važnije što bi se lako obezbedilo naplaćivanje sadržaja kome korisnik pristupa. Bila bi potrebna izvesna saradnja banaka da bi se obezbedila takozvana mikro-plaćanja, ali bi čitav Internet mogao da sledi koncept časopisa koji se prodaju, umesto koncepta oglasne table na kojoj je sve besplatno. Bio bi to Internet na kome bi novac dobijali autori sadržaja a ne agregatori i pretraživači, ali bi to istovremeno bio i Internet koji bi zahtevao izvesnu dozu centralnog upravljanja i koji se svakako ne bi širio ovom brzinom.
Koncept „besplatnog Interneta“ je preovladao oslanjajući se na argumentaciju da će se Mreža finansirati kroz oglase, što je već dosta dobro funkcionisalo na američkim televizijama. Vreme je pokazalo da je taj model, kako kaže Jaron Lanier u knjizi Who Owns the Future, samouništavajući – funkcionisao je odlično dok je bilo malo sajtova i puno korisnika, ali se urušio kada se pojavilo bezbroj sajtova, pa makar i uz bezbroj korisnika. Stvari su kod nas još komplikovanije jer ne postoji zgodan način da neka mala firma ili pojedinac-bloger naplati korišćenje sadržaja ili servisa. Teško je i skupo ispregovarati s bankom o naplati malih iznosa karticom, posrednici pri naplati SMS-om uzimaju preveliku proviziju, pa ostaje samo staromodna uplata novca na tekući račun, što je doduše postalo lakše otkad su ponuđene mobilne e-banking aplikacije. No i dalje se dešava da na Web-u vidite sliku bioskopske sale, izaberete slobodna mesta na kojima ćete sedeti, a onda vam kažu da ipak dođete na blagajnu sat ranije i čekate u istom redu sa onima koji nisu rezervisali mesto preko Interneta, da biste najzad platili u kešu.
Sad, šta je, tu je – ljudi su navikli da je „na Internetu sve besplatno“ i s tim mora da se živi. Uz manje ili veće probleme Web je oko sebe izgradio čitavu industriju, stvorio niz novih zanimanja i radnih mesta, ali i „poslao u penziju“ mnoge nekada veoma unosne poslove. Domaći Internet upravo izlazi iz „tinejdžerskih godina“ i širi se u informatičku aveniju koja vodi... ima vremena, otkrićemo kuda!
