Američki Hackaday je 9. aprila u Beogradu organizovao veoma uspešan skup na kome su hakeri demonstrirali svoje ideje i veštine pred auditorijumom od oko 300 ljubitelja modernih tehnologija iz čitavog sveta. Podsetili su nas na nešto što smo, izgleda, zaboravili - kompjuteri nisu samo korisni i nisu samo alat od koga ćemo lepo živeti, već umeju da budu i veoma zabavni. Da li smo se mi pomalo prerano i previše profesionalizovali?
Viziju "kompjuter u svakom domu i na svakom stolu" su ostvarili pre svega amateri, ljudi koji su voleli računare i sve što se dešava oko njih. Steve Wozniak je konstruisao prvi Apple i napisao bejzik interpretator za njega (u asembleru, naravno), a onda delio nacrt štampane ploče i kopiju softvera svim članovima Homebrew kompjuterskog kluba, ne pomišljajući da bi na tome moglo (pa ni trebalo) nešto i da se zaradi; srećom, tu je bio Steve Jobs da ga pogura na komercijalnu stranu. Većina utemeljivača industrije personalnih računara - Jobs, Wozniak, Bill Gates, Larry Ellison, Jack Tramiel, Clive Sinclair, Alan Sugar, Michael Dell - nisu imali formalno obrazovanje koje bi imalo ikakve veze sa računarima, ali su od svog hobija stvorili profesiju. Opšte je mesto da je većina značajnih računarskih firmi nastala u garažama, što bi se moglo reći i za domaće (da upotrebim moderan izraz) startape iz devedesetih godina prošlog veka. Kod nas doduše nema baš toliko garaža kao u Silicijumskoj dolini, ali su računarske firme nastajale u studentskim sobama, kuhinjama, potkrovljima... Mnoge od njih nisu stigle daleko, ali su iz nekih malih firmi izrasle poslovne imperije.
A onda smo se naglo i naprasno uozbiljili. Radi se samo ono što odmah može da donese prihod, a znanje napreduje samo do tačke koja je nužna da bi se posao kako-tako otaljao. Čak i oni najbliži računaru, budući programeri, uglavnom uče da prave aplikacije sklapajući kockice iz biblioteka raspoloživih na Internetu i da tragaju za gotovim rešenjima u kojima samo možda treba izmeniti tekst na maskama; kada se traži da nešto stvarno isprogramiraju, ne znaju odakle da počnu. Direktor razvoja jedne velike domaće firme mi nedavno reče da mu na konkurse dolaze nove generacije koje su redefinisale pojam fah idiot: više nisu stručnjaci za jednu oblast, nego za neki delić te oblasti, a van toga - nula. Zato je pitanje koliko se treba radovati činjenici da naši inženjeri već na drugoj ili trećoj godini studija nalaze dobro plaćene poslove, pošto tako gube priliku da prošire svoje znanje uživajući u računarima, a ne samo radeći s njima. Nije ni u starijim generacijama mnogo bolje - već neko vreme imam HP Prime kalkulator i naučio sam da ga koristim onoliko koliko je očigledno na prvi pogled; programski jezik PPL nisam ni pipnuo. Izgovor standardan - nema se vremena. A za novu epizodu Game of Thrones, za Big Bang Theory, pa evo upravo počinje i treća sezona Silicon Valley-a... za to vremena uvek ima.
I onda dođe Hackaday i pokaže nam šta ljudi rade s računarima, mikrokontrolerima, laserima, LED diodama, dronovima, malim robotima i raznim drugim hardverom i softverom... i ostanemo bez teksta. Neki od predavača i posetioca su prikazali ponešto iz svoje profesionalne ponude, ali većina su hobisti koji uživaju u novim tehnologijama i izvlače čuda iz njih, pokazujući nam da ICT može da bude itekako cool, a da aktivna zabava može biti mnogo prijatnija od pasivnog gledanja sitkoma ili listanja Facebook stranica. Nadam se da ćemo iz svega toga ponešto i naučiti... i to ne samo o računarima.
