Traženje posla je, kažu, posao za sebe. I to prilično komplikovan, naročito ako zaposlenje tražite u Srbiji gde će, ako je verovati zlim jezicima, uskoro i iz horoskopa biti izbačena rubrika "Posao" (ostaće "Ljubav" i "Zdravlje"... za sada). Postoji ipak jedan mali, ali za nas veoma značajan izuzetak: ako ste softverski inženjer, traženje posla je izbor jedne od mnogobrojnih prilika koje vam se nude na svakom koraku. Samo odlučite gde će vam biti najbolje!
Za razliku od većine zanimanja u kojima se ljudi otimaju za dobar (ili bilo kakav) posao, u ICT oblasti se poslodavci otimaju za dobre programere, trudeći se da ih privuku lepo sređenim i prostranim kancelarijama, dobrim uslovima rada, fleksibilnim radnim vremenom, plaćenim stručnim usavršavanjem, pa čak i teretanama i sportskim terenima na kojima će se odmoriti u pauzama; ah da, i plate su povelike. Razloge nije teško pogoditi - dobrih programera je malo, a poslova za njih mnogo. Razvoj softvera za globalno tržište - ili, ako više volite da se tako izrazite, izvoz pameti - je unosan posao koji ne zahteva velika početna ulaganja... osim u ljude. Naši saradnici su ovih dana obišli nekoliko firmi koje zapošljavaju softverske inženjere i vratili su se sa veoma lepim utiscima; tako je nastala rubrika IT Dating, koju ćemo negovati i narednih meseci.
Zašto se onda svi nezaposleni ljudi (pa i oni koji nisu zadovoljni svojim radnim mestom) ne bi prekvalifikovali u programere? Zvuči privlačno, ali nažalost nije moguće. Svako može da nauči da odsvira nekoliko nota na klaviru, ali ne može svako da bude pijanista. Slično tome, treba da imate poseban dar da biste bili dobar programer. Kada su slavnog Donalda Knutha pitali šta bi on radio da se rodio pre nekoliko stotina godina, kad računari nisu postojali, autor serije knjiga The Art of Computer Programming je rekao da je, zajedno s kolegom Fredom Gruenbergerom (1918-1998) sa Stanforda, zaključio da svega oko 2 procenta studentske populacije tog elitnog univerziteta ima izražen dar za programiranje. Taj dar je, nastavio je Knuth, svakako postojao i kod 2 procenta populacije iz prethodnih vekova, i oni su verovatno postajali matematičari ili nešto slično tome. Bilo je potrebno da nastanu kompjuteri da bi ljudi s tim posebnim talentom na neki način pronašli jedni druge i formirali - u nedostatku boljeg imena - geek populaciju.
A svetla budućnost geek populacije? Nikad se ne zna - tema junskog broja kultnog časopisa Wired je The End of Code, uz tezu da kompjutere nećemo još dugo programirati; uskoro ćemo ih trenirati (kao kučiće) da obavljaju željeni posao. Wired voli da propagira kontraverzne ideje, koje ipak nisu daleko od realnosti. Zaista, program je oduvek bio način da se računaru objasni šta treba da uradi, a svako ko je ikad programirao zna da velika većina kôda odlazi na primanje podataka, kontrolu grešaka i, uopšte, interakciju s korisnikom. Kada bi taj dosadni posao mogla da preuzme veštačka inteligencija, čoveku bi ostao samo onaj kreativni segment u kome bi "pokazao" računaru kako da reši zadati problem. Uostalom, već i današnja veštačka inteligencija sama uči, pa autore programa kao što su Cortana ili Siri često iznenadi (ne uvek prijatno) odgovor njihovog digitalnog čeda.
Ukoliko, dakle, imate programerskog dara, trudite se da ga usavršite i uživajte u blagodetima najlepšeg posla na svetu, jer ovo je vaše vreme. Pa dok bude trajalo. A potrajaće - ne verujem da će baš svako biti sposoban da efikasno "dresira kompjutere".
