GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #31 > Dodatak
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
nopreview
12 priča za 12 meseci
Milan Bašić
U januarskom broju "PC" uvek objavljuje umetak koji ćete rado čitati tokom prazničnih dana. Sakupili smo dvanaest priča o stvarima koje su se desavale nasim saradnicima tokom godine koja se upravo završava: čitaćete o uvođenju računara u razne firme, dolasku Microsoft-a u Beograd, nevoljama sa raznim računarima i programima, putopise iz nekoliko zemalja i mnogo što-šta drugo...
- PC #31 u prodaji po ceni od 110 din
broj

12 priča za 12 meseci

Mek iz vojnog magacina

Aleksandar Šušnjar

Pre nego što sam ove godine otišao na služenje vojnog roka, ponajviše sam se bojao da u vojsci neću moći ili neću stići da radim ništa čime sam se bavio u civilstvu, pa ni računarima. Kako računari brzo napreduju i kako se za samo godinu dana može desiti smena celih tehnologija, ovo nije bila mala briga. Eto, stigao je Pentium II, AGP, SDRAM, novi periferni uređaji... A ma koliko se trudio da po stupanju u VJ ostanem u kontaktu sa svetom, pomišljao sam da računere tamo neću videti. Grdno sam se prevario!

Ne računajući sam početak, "period prilagođavanja", u kontaktu sam sa računarima više nego ikada ranije. Radim na njima, sa njima, pored njih... čak i kada dežuram, dežuram sa računarom. "Kvaka" je u tome što se od njih ne odvajam uglavnom zbog čisto administrativnih poslova (čitaj: postao sam običan operater), a radim na vrlo širokom opsegu računara. Dobro, kad već moram, priznajem da taj "opseg" preteže na one malo "zrelije" računare nastale početkom osamdesetih... Ponekad se obradujem i nekoj malo boljoj mašini (notebook, 486, Pentium), ali će mi jedna od njih ostati urezana u sećanje...

Kako je mojim starešinama postalo jasno da ja ponešto znam o računarima, pitali su me da li bih ja bio u stanju da popravim računar koji već dugo stoji u nekom skladištu. Po tome kako su mi objasnili o čemu se radi, pretpostavio sam da se radi o nekoj 286-ici ili, eventualno, 386-ici i da je problem najverovatnije softverske prirode - recimo operativni sistem obrisan ili oštećen. Rekli su mi i da je neko to ranije pokušavao da sredi, ali da se čovek nije bavio računarima pa da mu nije uspelo. To je označavalo povećani rizik da neću ni ja, ali šta da se radi, mogu bar da pokušam. A, uostalom, bolje je da sređujem računar nego da radim neke druge stvari koje se inače rade u vojsci!

Za nekoliko dana "čudo" je stiglo, a ja sam bio pozvan da ga uzmem i sa njim uradim šta god mogu. Moj prvi susret sa mašinom je bio i veliko (neopravdano) iznenađenje: iza debelog sloja prašine koja se na njemu taložila tokom generacija i generacija vojnika, po obliku i konturama kućišta prepoznao sam računar koji je bio proglašen za računar veka... doduše, pre nego što je ta titula predata PC-ju. Da, bio je to prvi Apple Macintosh, sa 512 KB RAM-a. Sva ona prašina je uticala na to da postavim pitanje: "Da li da ga prvo probam, ili odmah da ga otvaram?" Hladnokrvni odgovor je glasio: "Otvaraj". Kako sam ga prihvatio, tako sam se dobro "očađavio" onom prašinom.

Uz računar je išla i kutija pod imenom "Hard Disk 20" - fino - 20 MB hard diska! Odneo sam skalameriju u radionicu, t.j. "mali vojnički klub", gde nam se nalazio alat. Ispostavilo se da je prašina na kutiji bila samo upozorenje - unutrašnjost kutije je bila toliko prljava da se ni krupniji delovi nisu mogli razanati. Po prvi put sam odlučio da operem računar, i to detaljno. Rastavio sam ga na komponente i sve što se moglo oprati oprao ribaćom četkom i sredstvom za pranje posuđa. Prvo sam pokušao "kupanje" mokrom krpom, ali se četka pokazala kao nezamenljiva! Dakle, u vojsci čovek svašta riba, pa treba ribati i računare.

Štampane ploče i mehaničke delove sam očistio (suvom) četkom i, eventualno, prebrisao alkoholom, dok nisam počeo da razaznajem šta piše na delovima. Bile su tu dve štampane ploče: jedna, horizontalna, sadrži sam računar a druga, vertikalna, ispravljač, video stepen i zvučnik. Nisam morao da zagledam da bih odmah video svojevrsnu katastrofu: nekoliko otpornika je izgorelo, nekoliko dioda eksplodiralo a, što je najbitnije, desetak delova je nedostajalo, a oko 30% štampanih vodova je bukvalno visilo sa ploče, dok su nečiji tragovi samo naglašavali njihovo nekadašnje postojanje. "Tačka na i" je bio elektrolit, kompletno isušen i zalepljen selotejpom (!) za štampanu ploču, naravno bez ikakvog stvarnog kontakta sa njom. Imam utisak da se neko bavio popravkom tog Mekintoša metodom "daj da sipamo delove unutra, možda proradi". Sve to kako-tako mogu da sredim, ali su mi delovi koji nedostaju zadavali glavobolju: nigde ne piše koji su, čak ni neke oznake vrste nisu jasne. Ali nisam hteo da se predam, zbog velikog izazova... a i zašto bih radio neke druge stvari, kad imam priliku da se lepo nerviram dižući iz mrtvih davno zaboravljeni kompjuter.

Vreme, koga sam imao napretek, ipak nisam gubio: kontaktirao sam sa ljudima koji bi mogli da mi pomognu da pronađem delove koji nedostaju. Da li negde postoji ekvivalentan računar pa da se pogleda šta se nalazi u njemu na ključnim mestima, ili da putem Interneta pitamo Apple (ako se tamo neko još toga seća) ili, još i najbolje, da nađemo šemu. Dok su se moji drugari trudili da mi pomognu na sve načine (Voja Antonić posebno, hvala Vojo!), ja sam sređivao šta se dalo sređivati - restaurirao sam vodove praveći nove, od žičica, sa sve padovima, zamenio postojeće ali pokvarene elemente, upoznavao se sa unutrašnošću Mekintoša...

Potraga za nedostajućim delovima je dugo trajala, ali se isplatila: Josip Modli (hvala Josipe!) je pronašao firmu GlobeNet koja ima Apple Macintosh Plus negde u skladištu. Nije isti, ali možda nije ni toliko različit... Telefonski razgovor sa kolegom iz te firme je pomogao, ali ne do kraja: neke boje na otpornicima se nisu videle, neki elektroliti su imali neočekivane vrednosti, a jedan elemenat, kako ga je on pročitao, nije postojao ni u kom katalogu. Sve to je uticalo da lično dođem u Beograd (možete misliti kako mi je to teško palo) i da pogledam da li se radi o istoj ploči, pa da sam pročitam vrednosti.

Ispostavilo se da je vertikalna ploča apsolutno ista (razlikuje se samo horizontalna, tj. sam računar), ali sam utvrdio da imam veliki problem: sve se moglo nabaviti osim jednog kondenzatora i izvesnog TAG88. Kondenzator (ne elektrolit!) je 39 µF 35 V, bar je tako pisalo, a šta je TAG88, nisam imao pojma - mnogo pretpostavki (tranzistor, tiristor, triak...) ali se ni jedna nije pokazala tačnom, a ni u jednom katalogu, ni u jednoj firmi, nisu čuli, videli, znali niti mogli da nađu bilo šta o njemu. Kako su TAG7x tiristori, najviše sam se skoncetrisao na tu mogućnost. Kondenzator takođe nisam mogao da pronađem, baš kao ni priručno sredstvo kojim bih "sklepao" taj kapacitet, a da to bude odgovarajućih dimenzija.

Potraga za TAG88 je išla dotle da nas je (mene i, sada, desetara Huđika Kornela kome se zahvaljujem na velikoj pomoći tokom cele operacije) komandir slao u EI da se tamo vidimo sa nekim inženjerima koji bi, možda, mogli da znaju nešto o njemu. Nije uspelo: ni Internet, ni prodavnice, ni katalozi, ni prijatelji, ni prijatelji prijatelja, a ni njihovi prijatelji nisu čuli za tako nešto. Nisam imao izbora nego da primenim grubu silu, koja se samo u ovakvim uslovima da primeniti: počeo sam da sa štampane ploče, precrtavam šemu ispravljačkog i monitorskog dela Apple Macintosh-a. Možete misliti koliko je to zanimljiv i inovativan posao; u svakom slučaju, odneo mi je više dana.

Prvo sam crtao sve razbacano, kako sam šta uočio. Zatim, da bi mi to nešto značilo, morao sam da taj nered prerasporedim i preformatiram da liči na neku šemu na kojoj se ponešto čak može i prepoznati. A kada bih ustanovio da neki listovi sadrže delove istog modula nije mi ginulo dodatno precrtavanje... Na kraju sam imao prilično lepo uobličene, rukom iscrtane šeme dve sekcije te ploče. Jedna, čoperski ispravljač u kome se (ni)je nalazio famozni TAG88 i druga, otklonska sekcija monitora u kome se (ni)je nalazio pomenuti kondenzator.

Ispostavilo se da kondezator nije kritičan: nalazi se neposredno pred horizontalnim otklonskim namotajem, pa bi, ako kapacitet baš ne odgovara, slika bila malo uža ili šira nego što treba. Naravno, maksimalni napon nisam smeo da potcenim: kako nisam mogao drugačije, privremeno sam napravio skalameriju od dva kontra-paralelna elektrolita i jednog kondezatora manjeg kapaciteta vezanog paralelno sa njima. Tek da probam.

TAG88 je i dalje bio problem: po svoj prilici se radilo o tiristoru u povratnoj sprezi čoperskog ispravljača. Dakle, greška ne bi bila baš poželjna, a ima više parametara na koje bih morao da pazim. Odlučio sam se za najpouzdaniji metod u datom trenutku, po onome što sam mogao da zaključim - metod slučajnog izbora. Dohvatio sam se kataloga i potražio prvi tiristor koji bi odgovarao po nekim pretpostavkama. Potraga se zaustavila na BRX 149, pa sam odmah kupio par komada. Postavio sam jedan i zalemio na ploču onako kako je na njoj nacrtan, sa anodom na obeleženom mestu. Tada je preostala samo sitnica: da uključim spravu.

Osećaj pri uključivanju je bio kao kod stare mašine sa mnogo zupčanika koji su uvezani koncima: tog Mekintoša sam tada video kao nešto što se jedva drži na okupu i što teško da može da proradi. I bio sam u pravu: sve što se desilo po uključivanju je da se, negde iz unutrašnjosti, čulo periodično pištanje vrlo visoke frekvencije, preko 10 kHz. Ono nije dolazilo iz zvučnika (zaboravih da kažem da sam i njega morao da remontujem), već je jezgro trafoa oscilovalo, što je značilo da tiristor ne odgovara ili da je još nešto pokvareno. A sa mernim instrumentima koje sam imao na raspolaganju nisam mogao ništa dalje da ustanovim.

Bez ikakve nade da će od toga bilo šta biti, pitao sam za osciloskop - i dobio ga! Poslali su me u "video centar" gde je, praktično zaboravljen, stajao jedan fosilni primerak. Još je samo trebalo pronaći sondu, što mi je uspelo posle petnaestak minuta detaljnog pretresa. Po priključivanju svega na svoje mesto i podešavanja osciloskopa, dotaknem ja sondom mesto gde sam morao da dobijem prepoznatljiv oblik. Dobio sam samo veliki prasak (pssst, o ovome nikom ni reči) - ispostavilo se da je sonda u kratkom spoju, a da su sve diode u grecu (na koga sam se, inače, bio namerio) crkle - izgorele, naprsle i štošta još. Dobio sam dozvolu da izađem u grad i kupim još neke diode koje sam pronašao da su crkle, a nisam ih ranije video (rekoh - nikom ni reči) i celu stvar sredio (najpre sondu).

Kompjuter, naravno i dalje nije hteo da radi, a oblici koje sam video na osciloskopu nisu ličili ni na šta: čoper proosciluje na desetak milisekundi i onda naglo stane na nešto manje od sekunde, i to je ono što se čuje kada se Mek uključi. Znači da se verovatno aktivira povratna sprega - postoji li stvarni razlog zbog koga se to dešava, ili lažnu uzbunu daje pogrešan tiristor, nisam mogao da utvrdim.

Te noći nisam dobro spavao: pokušavao sam da shvatim kako radi povratna sprega, ali mi to nikako nije išlo u glavu zbog čudno (da ne kažem naopačke) uvezanog tiristora. Hm, naopačke... odlučih da zanemarim Apple i okrenem tiristor kako ja mislim da treba, tj. za 180 stepeni, pa nek bude šta bude. Okrenuo sam tiristor, uključio (onako otvorenu) skalameriju i čuo jedno prijatno "ding". Na ekranu se pojavila raširena slika sa ikonom diskete i trepćućim znakom pitanja na njoj. Gladan je - hoće disketu!

Ispostavilo se da je postojala štamparska greška na štampanoj ploči (k`o sad sme da mi kaže da su štamparske greške bezazlene?), a onaj 39 µF kondenzator je trebao da bude 3.9 µF - tačka se izgubila u vremenu, prostoru ili transportu. U svakom slučaju, Apple Macintosh 512 KB je oživeo, pogotovo kada smo ga nahranili operativnim sistemom. A tada sam ustanovio da je poslednji fajl na hard disku bio kreiran još 1987. i da je na njemu bilo podosta "džombometara" iz tog vremena.

Ubrzo je miš počeo da se kvari: optokapleri su mu prestareli, pa nije bilo druge nego da ih menjam. Da ne dužim, priča o mišu se završila tako što je jedan vojnik kupio običnog PC miša, pa sam mu ja izvadio kompletnu elektronsku utrobu, napravio novu štampanu ploču, zalemio šta treba, ubacio unutra i... to još uvek radi, a čak može i da se podešava! Naravno, taj deo operacije nije išao tako brzo kao što izgleda dok se čita ovaj pasus, ali šta je u vojsci vreme...

I tako, Apple Macintosh 512K sada predano služi VJ, zamenjujući staru pisaću mašinu i preuzimajući mnogo administrativnih poslova, tako da je posao četnog evidentičara (tj. ćate) znatno lakši. Na njemu se uglavnom koristi Microsoft Word i Excel (ovaj drugi zauzima ogromnih 341 KB) koji u potpunosti ispunjavaju sve ćatine potrebe - savršena sprava! Zanimljiv je i podatak da pomenuti programi rade gotovo jednako brzo kao i novi Microsoft programi na novim Pentium-ima - znam da novi programi imaju mnogo više mogućnosti i da lepše izgledaju, ali tu ipak nešto škripi. Računari sve brži, programi sve veći, a posao se i dalje obavlja jednako sporo. Samo nek` je računar ispravan...

Kao prava "galaksija"

Miodrag Jevremović

Pre tačno 14. godina, januara 1984, predstavljen je prvi domaći računar, "galaksija", koji je konstruisao Voja Antonić, a sagradilo preko 8000 ljudi. Ove godine "galaksija" se ponovo našla pred njima, samo ne više sastavljena od čipova, već od naredbi jezika C...

Emulator je hardverski uređaj ili program koji oponaša neki drugi sistem - u našem slučaju, trebalo je u potpunosti oponašati elektroniku malog računara "galaksija". Dakle, procesor Z-80, memoriju, softversko generisanje slike, kontrolu tastature... Nije tako komplikovano kako zvuči, zahvaljujući programu za emulaciju Z-80, koji radi baš kao i originalni procesor. Ostatak elektronike nije bilo teško emulirati: svaki pristup memoriji i I/O portovima prolazi preko naših rutina, pa ako recimo zaključimo da je u pitanju upis u neko područje RAM-a, samo izvršimo odgovarajuću akciju. Kada se radi o video memoriji, svaki upis u zonu 0x2800 - 0x29FF trebalo je zameniti ispisom na odgovarajućoj poziciji ekrana, a slično važi i za segment 0x2000 - 0x2700, gde su mapirani tastatura i kasetofon. Pokušao sam da dočaram pojam emulatora u kratkim crtama, a ako vas oblast zainteresuje, bilo bi dobro da pročitate članak Dejana Ristanovića, "Jagnje u koži vuka - Simulatori" koji je, o okviru serije "Put u središte ROM-a", objavljen u "Računarima" 34.

Zašto sam se u to upustio? Ta oblast me interesuje skoro jednu deceniju, ali su se tek stekli uslovi za efikasno pisanje emulatora u C-u. Mogao sam ga pisati i u asembleru, radio bi punom brzinom i na 286-20, ali bih ga pisao više meseci. Uostalom, posle kraće šetnje kroz Internet emulatorsku scenu, primetih da je do sada "izemulirano" praktično sve što je nekada urađeno u hardveru: Altair, Imsai, Apple, prve konzole za video igre, TI i HP kalkulatori...

Tokom prikupljanja informacija o svim emuliranim sistemima, primetio sam zajedničku osobinu emulatora: većina je rađena u GNU C-u pod DJGPP-om. Radi se o freeware portiranju GNU C-a za DOS platformu, odnosno DJGPP, besplatnu radnu okolinu za razvoj 32-bitnog softvera u C/C++ jeziku. Dakle, sve je besplatno, a napisani program se lako prenosi na Unix, DOS, OS/2, Windows, MacOS... Ključna stvar koja je ljude opredelila za ovaj C je biblioteka ALLEGRO, koja rešava sve osim zvuka. Biblioteka je takođe besplatna, a uz nju stiže i kompletan izvorni kod, što važi i za emulatore Z-80 i 6502 procesora. Tako se proces stvaranja emulatora sveo na sklapanje ponuđenih celina.

Zašto sam se setio naše (sada već tinejdžerke) "galaksije"? Emulator za nju niko nije uradio, a računar je zgodan za emulaciju: nema mnogo komplikovanog hardvera, šeme su tu, način rada je vrlo dobro dokumentovan, tu je i sadržaj ROM-ova... jednom rečju, sjajna prilika da se proba. U početku sam želeo da dobijem samo čuveno READY i da se tastatura odazove, ali kada je to proradilo, video sam da put do kraja nije predug. Sve u svemu, na razvoj emulatora nije otišlo više od dve nedelje ležernog rada, a onda sam se koncentrisao na što vernije oponašanje okoline. Kreirenje posebnog moda koji bi oponašao "televizijskih glavobolnih" 50 Hz, pomeranje slike na TV-u (monitoru) levo-desno (preko "galaksijine" sistemske promenljive), fini skrol...

Jedini bitan deo koji nije urađen je rad sa kasetofonom. Možete misliti zašto: čak i ako imate neku kasetu sa programima, pitanje je u kakvom je stanju snimak posle 10 godina. No i tu bi se štošta moglo uraditi (a i radi se) - izrada tog modula zavisiće od interesovanja za ovaj projekat.

Poželeli ste da probate emulator? Možete ga, zajedno sa kompletnim izvornim kodom, preuzeti sa http://solair.eunet.yu/~amidar/ ili iz direktorijuma R:Misc na SezamuPro. Za dodatne informacije o DJGPP i ALLEGRO bibliotekama pogledajte URL www.delorie.com, za Z80em www.komkon.org/~dekogel/, a za priču o "galaksiji" www.sezampro.yu/~dejanr/galaks.htm

Pošto ga preuzmete i raspakujete, emulator startujete sa Galaxy - za pokretanje pod DOS-om potreban je CWSDPMI ekstender, dok eventualno instalirani Windows taj deo posla preuzima na sebe. Komandna linija sadrži nekoliko prekidača za kontrolisanje "galaksijinog" okruženja, koji su opisani u ReadMe datoteci. Unutar emulatora se koristi svega par opcija: pritiskom na F11 dobijate informaciju o efektivnoj brzini "galaksije" u vidu broja slika koje emulator može da prikaže u sekundu, kao i brzinu emulacije. Nemojte se iznenaditi ako na brzoj mašini pređete i 20 MHz, mada originalna "galaksija" radi na 3.072 Mhz. Pritiskom na F2 snimate sve registre Z-80 i kompletan RAM u datoteku, dok pritiskom na F3 to vraćate nazad. Za sada je snimanje izvedeno preko snapshot metode, a u nekoj budućoj verziji će to raditi komande SAVE i OLD. Alt R je Reset a Alt N je NMI koji prekida "mrtve" petlje, a iz emulatora se izlazi na Ctrl Q. Zbog eventualne ozbiljnije primene (dužeg rada) Galaksija emulatora, ubacio sam i screen saver, koji se svodi na zatamnjivanje i osvetljivanje ekrana - radi u pozadini, pa ni malo ne utiče na brzinu emulacije.

Na emulator možete da priključite i prave elektronske sklopove: pri svakom upisu, odnosno čitanju I/O portova sa određenih lokacija, vrši se upis odnosno čitanje sa pripadajućeg LPT porta. Pošto LPT port ima 12 izlaza i 5 ulaza, a PC može da ima tri LPT porta, dobijate 36 izlaza i 15 ulaza, sasvim dovoljno za kačenje prostijih periferijskih dodataka kao što su senzor, relej, A/D i D/A konvertor...

Potrudio sam se da procenat kompatibilnosti bude što veći: svi bejzik i mašinski programi koje sam našao rade besprekorno. Ugrađen je i ROM-2, tako da odmah imate Z-80 asembler i matematičke funkcije (spisak komandi je u ReadMe datoteci). Možda bi se moglo dadati "proširenje memorije", ROM3, grafika visoke rezolucije i AY-3-8910 zvučni dodatak.

Pokazalo se da je za dobijanje pune brzine emulacije potreban Pentium na 100 MHz, sa iole bržom VGA karticom i megabajtom RAM-a. Pentium na 100 MHz da emulira Z-80 na 3 MHz? Eh...

Koristim priliku da se zahvalim Zoranu Jovkoviću na podršci i korisnim savetima tokom izrade emulatora, kao i autorima DJGPP-a, (DJ Delorie) ALLEGRO biblioteke (Shawn Hargreaves) i Z-80 jezgra (Marcel de Kogel), na svemu sto su učinili za emulatorsku scenu. Biću zahvalan i čitaocima na svim predlozima, primedbama i komentarima: projekat je u potpunosti neprofitabilan, pa se autor ne može obavezati da će sve usvojiti, ali tu ste i vi da pomognete. "Galaksija" je naš računar, zar ne?

Spirala smrti

Aleksandar Cvetković

"Šta će tebi kompjuter? Da si inženjer, pa da ti ga kupim", govorio mi je svojevremeno otac, inače inženjer u jednom velikom i značajnom beogradskom istitutu. Zaista, šta će novinaru kompjuter, pogotovo, ako od škole ima (s mukom završeni) Pravni fakultet, koji, kao što je opšte poznato, nema nikakve veze sa tehnikom. Svi znaju da su novinarima i pravnicima sasvim dovoljne najobičnije pisaće mašine - kompjuter je samo nepotreban lukuz, skupa pisaća mašina sa ekranom. Pored toga, uz njega mora da kupi i štampač, a on ekstra košta, pa tek sve te video igre...

Ipak, luksuz se nekako "ušunjao" na mala vrata na radni sto jednog novinara. Impresivno čudo primenjene kompjuterske tehnike, koje je trebalo da me uvede u poslednju deceniju XX veka, veka u kome se toliko toga izdešavalo, bar kada je tehnika u pitanju. Zamašna "konzerva" odmah je napravila reda na stolu, nestale su gomile papira, novine, knjige, a stara dobra TBM de luxe otišla je pod sto,

A onda je trebalo "programirati" kompjuter. Lako je inženjerima, oni samo sednu i napišu program, "isprogramiraju ga u kompjuter", pritisnu dugme i sve samo radi. Zato su inženjeri, a šta da radi novinar, pa još dugogodišnji posetilac "Žute kuće", kome KST nije bio neko mesto za izlazak? Mora da nabavi gotov program, ali koji? Naravno, za pisanje ili, kako se to zvanično zove, tekst procesor. Uz nešto napora i obilaska prijatelja (naravno iz KST-a, jer u Bonafidesu niko o tome pojma nema) koji se "u to razumeju" stigao je program i pristupljeno je procesu instalacije.

DOS, NC, direktorijum, BIOS, PCT... nešto je sasvim novo i nepoznato, potpuno novi svet. Neki ga zovu i "sajber spejs", mada više liči na TV serijal "Izgubljeni u svemiru". "Nije to ništa strašno, samo presnimiš ono, u onaj direktorijum, pa ona pritisneš ovo dugme, odeš u meni, pa je tamo i help i sve radi...", stižu uputstva sa direktne i stalno otvorene telefonske linije. "Naravno nemoj da zaboraviš ni naša slova, treba da u autoexec.bat dopišeš..., a onda da... i još samo..." Sve u svemu, ništa ne radi.

Radi samo crv sumnje – možda je ipak inženjer s početka teksta bio u pravu? Na TBM-u svega toga nema, tamo je sve bilo nekako jednostavnije: poskidaš "višak delova", što se naročito odnosi na poklopac iznad slova, jer zaboga za mašinom radi "suri profesionalac", uvučeš papir, "išamaraš" tekst i... kraj. Novajlija na stolu ne traži papir za pisanje, lepši je, deluje učenije, ali ima neprijatan običaj da stalno pišti, kada se nešto pritisne na tastaturi i, što je najvažnije, neće da radi.

Kao stalno mu nešto nije jasno, a što je najgore vreme ide, a nit se tekst piše, niti je "proizvodnja" ubrzana i unapređena novom tehnologijom. Stiže ipak konjica u poslednji čas. "Ako ti ništa ne polazi za rukom pročitaj uputstvo" i uputstvo za rukovanje programom je na stolu. Strpljenje je na granici, TMB je u pripravnosti, ali ne, sa prošlošću smo raskrstili, nema povratka na staro. Počinje proučavanje uputstva, korak po korak, nešto da se dešava, stvar počinje da radi. Piše se prvi tekst, lakše se diše, nisu pare otišle u nepovrat, a tu je i Tetris.

Prođoše tako meseci, pišu se tekstovi "joj, razlike drastićne", što bi rekli. Pravi se arhiva, sve je na jednom mestu, pod konac, pa sve čisto uredno, milina jedna i onda... "Nisam ništa radio, majke mi, samo sam ga gledao, pa sam možda pritisnuo dugme..." Više ništa nije bilo kao pre, sve ono što je bilo lepo sortirano i raspoređeno jednostavno je nestalo, obrisalo se. "A da li si pravio backup?", pita konzilijum eksperata iz KST-a. "Bekap, šta je to?" O tome mi niko ništa nije rekao, čemu to služi? Za svaki slučaj, odgovaraju dežurni mudraci, zadovoljno se smeškajući uz treće pivo, koje nesrećni novinar plaća. Možda može da se nešto i uradi, nego daj ti još jedno pivo, pa da vidimo.

Čarobna formula se zove undelete, sada je sve u redu, a i pojam backup-a je malo jasniji. Računar radi, punom parom se pišu tekstovi, ali... pojavio se neki 486, pa uz sve to idu i nekakvi "prozori". "Sve ti je to moj kume jedna spirala, spirala smrti, bez kraja. Nego dobrodošao ti nama tu u klub kompjuterskih zavisnika i menjaj tu konzervu pod hitno" glasi savet nadležne instance. Zaista sada nema nazad, ali šta kupiti novo i zašto baš to, a ne nešto drugo? Šta sa ovim starim?

Nema tu šta da se mnogo razmišlja, treba kupiti ono najbolje, a koliko će to dugo biti najbolje i koliko će trajati, e to niko ne zna. Kilobajte su zamenili megabajti, a pominju se i neki gigabajti. Nekada moćni računar preselio se u ćošak, zajedno sa TBM-om; da stvar bude čudnija, polovni TBM vredi više od polovnog računara. Mesto na stolu zauzeo je superbrzi 486, pa još na 100 Mhz. Stari programi postali su neprimereni novom elektronskom čedu - počinjemo sa "instalacijom prozora".

Pošto sada za kompjuterom sedi iskusan operater, sa instalacijom ne bi trebalo da bude problema. Zabluda je kratko trajala: "E, ako hoćeš da imaš naša slova, moraš prvo da nabaviš gdifix, pa ovo, pa ono..." čulo iz telefonske slušalice, stalno otvorene linije sa instrukcijama, dok je na ekranu neumoljivo stajao beli kvadrat sa porukom neuspešnom instalateru, Error has occured... Možda je bolje zaboraviti multitasking i vratiti se starom DOS-u? Zvuči poznato: prolaze dani, sistem počinje da radi, a uz tekstove iz kompjutera stižu slike, crteži, grafikoni, skuplja se pravo more informacija.

U međuvremenu stižu CD-ROM-ovi, devedeset petica, Internet, notebook, Pentium, gigabajti... "Da, da, sve ti je to moj kume spirala smrti, priča bez kraja. Poput one olimpijske, bolje, brže, jače. Ako kupiš kajaćeš se, ako ne kupiš kajaćeš se. Nego, kupi najbolje", kaže dobroupućeni KST-ovac. A šta je sada najbolje, sa čime se može sačekati, bar sutra, ako ne prekosutra? Jedno je ipak sigurno, ma koliko teško živeo uz kompjuter, kada me god neko pita kako sam živeo bez kompjutera, kažem "Teško"! Mala siva "konzerva" je postala sastvani deo svakodnevnog života...

Iver, klada i računar

Milan Bašić

Kažu da iver ne pada daleko od klade. U zgradi u kojoj sam odrastao živela je porodica koja će u ovoj priči nositi prezime Petrović. Otac, odmereni, tihi i ljubazni gospodin Petar Petrović, bio je ponosni vlasnik "Škode", i to onog četvrtastog modela, sa motorom pozadi. "Škoda" je bila već u odmaklim godinama, ali se stara dama dobro držala. Kako i ne bi, kada ju je gospodin Petar svakog vikenda brižno pazio i mazio. Drugim komšijama u ulazu znao je da kaže:

– Automobil traži puno pažnje. Čim čujete da se nešto čudno dešava, važno je da kvar odmah otklonite. Najbolje je da to uradite sami - eto, ja sam nabavio sav alat koji je potreban za održavanje "Škode"!

Tada bi otvarao prtljažnik i iz njega vadio blistavi alat, ključeve svih vrsta i odvrtke. Sve je bilo uredno obrisano i još urednije složeno u posebnoj kutiji. Uostalom, takvu urednost je trebalo i očekivati, jer gospodin Petrović je činovnik starog kova. Kod njega je, na poslu, svaki dokument, čak i naizgled nevažna beleška, bio složen u fasciklu i pedantno zaveden u knjigu, da bi se lakše našao ako jednog dana zatreba.

Dakle, svake subote, po povratku sa pijace na koju je išao trolejbusom (nema mesta za parkiranje, a i vozači su nepažljivi pa bi mogli da nesmotreno oštete brižljivo negovani lim), gospodin Petar Petrović je oblačio opran i ispeglan plavi mantil (za to je bila zadužena gospođa Petrović) i otvarao haubu ispod koje se krio motor. Nekako u isto doba dana moj otac bi se "Fordom", nimalo atraktivnim i dobrim kao što je to "Škoda", vraćao sa pijace, a ja bih mu pomagao da namirnice prenesemo do stana. Pritom bi neminovno morali da prođemo pored Petra Petrovića, njegovog auta i uredno poslaganog alata netom izvađenog iz posebne i vrlo skupe metalne kutije.

–Dobar dan komšija, kako ide posao. - rekao bi moj otac, baš onako kako nalažu pravila lepog ponašanja.

–Dobar dan, otpozdravio bi komšija Petar i odmah nastavio: – Evo, jutros kada sam startovao motor začula se neka čudna lupa, a i gas prekida. Komšija, Vi se razumete u tehniku, šta mislite, da li su ventili ili bregasta? Ležajevi nisu, menjao sam ih pre mesec dana.

Lice komšije Petrovića dobilo bi čudno bolan i brižan izraz, a otac bi tada, sa glasom u kome se osećala briga za nastali problem, odgovorio:

–Može biti, jeste li puno prešli od poslednje popravke?

–Ne tako puno, vozio sam se prošle nedelje, i u sredu mislim, ali ne daleko. I tada je sve bilo u redu, a jutros... Šta ću, sada mora da sredim stvar jer sutra idemo, znate mi držimo do porodičnih okupljanja nedeljom.

Mi bismo tada pošli ka ulazu u zgradu, a "majstor" Petrović je ostajao na parkingu sa svojim alatom, "Škodom" i velikim tehničkim problemom. Subota je, dan je lep... nema sumnje, naš sused će da sredi stvar.

Kada bih pomogao oko kućnih poslova, u pauzi do ručka, odlazio bih na obližnji teren za košarku. Tamo bih sreo Petrovića mlađeg. Oduvek smo se dobro slagali mada, moram da priznam, nikada nismo bili preterano bliski. Čini mi se čak da nisam uvek bio potpuno iskren prema njemu - u njegovo odeljenje išla je jedna mlada dama sa, tada sam mislio, najlepšim plavim loknama na svetu (ah da, to nije tema ove priče) i to je bio najveći razlog što sam za vreme odmora znao da ga obiđem, kao da ga nešto pitam ili pozajmim lektiru.

Dakle, subotom bismo nas dvojica i Jova, slabo pokretljiv i ne baš mnogo pametan, ali zato dobar centar kad ga staviš pod koš, bili tim koji je u basketu harao lokalnim košarkaškim terenom. Negde oko dva, kada je sunce u zenitu, umorni od košarke vraćali smo se kući. U prolasku sreli bismo komšiju Petrovića.

–Dobar dan čika Petre, treba li pomoć? pozdravio bih u prolazu, žureći prema vratima i ručku.

Gospodin Petrović bi izvlačio glavu iz haube i otpozdravljao:

–Zdravo momci, jeste li se umorili? Ne treba pomoć, aj`te kući na ručak. A ti sine, reci majci da ću sad ja, samo još da vratim bregastu.

Preskačući stepenice pojurio bih u stan, jer glad treba što pre utoliti, a i kasnim na ručak. Kao furija bih uleteo u trpezariju, a otac stojeći kraj prozora i gledajući na parking bi rekao:

–Ne moraš da ulaziš kroz zatvorena vrata i ne sedaj za sto dok se malo ne uljudiš, barem operi ruke i lice.

I dok bih ulazio u kupatilo čuo sam ga kako, više sebi u bradu kaže: "Baš čudnih ljudi ima, da ih vozi onoliko koliko ih rastura, bolje bi ga služila, a i koštala bi ga manje". Tada nisam sasvim razumeo te njegove reči.

Sa prvim daškom vetrića koji najavljuje veče, mlađi Petrović i ja bi se sreli na ulazu i zajedno polazili put grada u ludi subotnji provod. Na parkingu iza nas ostavljali bismo gospodina Petrovića (koji "samo što nije sredio stvar") kako žučno objašnjava svoj problem komšiji Toši Šoferu, profesionalnom vozaču gradskog autobusa na liniji 16.

Sutradan, još od ranih jutarnjih sati Toša Šofer, tridesetogodišnjak pitoma lika, širokih ramena i šaka u kojima penkalo izgleda kao šibica, sa gospodinom Petrovićem bi poslovao oko "Škode". Veštim majstorskim pokretima dovodio bi delove motora u sklad kako bi, odmah posle doručka, automobil ponovo zabrundao i probudio poslednje nedeljne spavalice. Pred vreme ručka bi cela moja porodica polazila na obavezno nedeljno okupljanje. Na ulazu bismo sreli Petroviće, lepo obučene i namirisane, kako sa osmehom idu na svoj familijarni samit. Otac, onako šeretski i lažnim ozbiljnim glasom bi zapitao:

–Komšija jeste li sredili stvar?

–Hvala Bogu jesam, zamislite bregasta se samo malo pomerila, a i dihtung je popustio, moram sutra da ga kupim, Toša Šofer se, eto, ponudio da mi ga zameni.

Godine su prolazile i polako sam počeo da celu priču prihvatam kao redovni ritual. Događaji su se, manje-više istim redosledom, odvijali svakog vikenda, bez obzira na godišnje doba. Samo se s vremena na vreme menjao kvar, ali akteri su uvek ostajali isti. Čak i kasnije, kada smo se odselili iz starog kraja, nisam potpuno shvatao o čemu se tu, zapravo, radi. Jedino sam zapamtio očeve reči: "Sine, dok stvar radi, ne popravljaj je. Biće više štete nego koristi".

Ovu priču verovatno ne bih podelio sa vama da mi se pred Uskršnje praznike nije javio Petrović mlađi. Godinama nismo bili u kontaktu pa, sasvim prirodno, poželeh da ga vidim. Predložio mi je da se nađemo posle posla u kafiću, dve zgrade niže od moje kancelarije.

Dok sam prelistavao poslednji broj "PC"-ja, kroz vrata je ušao uredno podšišani gospodin na sredini između tridesete i četrdesete. Lik poznat, nije se puno promenio. Dobro, dobio je pristojnu zalihu nepotrebnih kilograma, ali ko mari, i ja sam.

- Bojim se da bismo sada bili najgora ekipa u basketu, vidi kako smo se ugojili, umesto pozdrava reče mi Petrović mlađi dok je široki osmeh u meni budio uspomene na davno prošle dečačke dane.Uz kafu i piće ubrzo sam saznao sve o njemu: pokušao je da studira prava (matematika mu nije bila jača strana), ali je ubrzo odustao. Potom se zaposlio u očevoj firmi. Ustvari, gospodin Petrović, viši činovnik državne administracije, dobrovoljno je otišao u penziju pre vremena, a za uzvrat sinu je bio obezbeđen posao. Šta ćete, to je naša stvarnost. Oženio se sestrom mlade dame sa plavim loknama i tako, život ide dalje. Kupio je auto, pogađate "Škodu". Kaže, to je dobar auto, bolji od sve sile zapadnog krša koji se valja ulicama. Doduše malo je nežna, ali ako se redovno održava nema problema. Dao mi je i dobar savet: "Nemoj da auto prepuštaš majstorima, najbolje kupi alat i sve radi sam. Tako bar znaš da si sredio stvar".

Sav srećan što se na ovome završila cela priča o automobilima, upitah ga kako me je pronašao. Pogledao je na sto i značajno rekao:

–Čitam šta pišeš u "PC"-ju, pa sam nazvao redakciju, a ona me je uputila na tvoju kancelariju. Znaš, od skoro sam vlasnik računara, ne želim da me ovi današnji klinci pregaze, a i u upravi smo dobili kompjutere. Sada evidenciju o svemu vodim u računaru. Čak koristim i bazu podataka.

Prijatno popodne je otišlo u nepovrat. Petrović mlađi je počeo svoj monolog o informatičkoj revoluciji u svom poslu (Bože, a kada mi treba neki podatak ili uverenje, onda je ili pao sistem ili nemaju ažurne podatke ili...), o važnosti da se svi kompjuterizujemo i o mnogim drugim stvarima o kojima, prirodom svog posla, znam i više nego što bih želeo. Slutio sam šta me čeka. Stigao sam kući pred večeru. Onako umoran, ukućane sam tek ovlaš pogledao i zavalio se u fotelju pred televizorom. Na vestima je bila priča o kompjuterizaciji uprave.

Prošlo je od tada mesec ili možda nešto više. U kancelariji je zazvonio telefon i kroz slušalicu čuo sam glas prijatelja iz dečačkih dana. Pozvao me je da dođem kod njega na večeru. Moja supruga nije bila preterano oduševljena, ali je pošla. Nisam joj rekao da je moj drug iz detinjstva kompjuterski entuzijasta koji voli da "sređuje stvari". Da je to znala, verovatno bi bilo posla i za bračno savetovalište.

U stanu Petrovića sve je bilo pod konac, a u dnevnoj sobi na istaknutom mestu je stojao njegovo veličanstvo PC (nije Compaq, ali Petrović je sam birao komponente i nadgledao radove na sastavljanju računara - sjajna sprava, kaže, najbolja u kraju). Veče je proteklo u prijatnom ćaskanju, čak se i moja supruga odobrovoljila i sa gospođom Petrović razmenila nekoliko "tajnih" recepata, kako kulinarskih, tako i onih o održanju ili sticanju vitke linije. I baš kada smo se spremali da pođemo Petrović mlađi reče:

–Da l` bi da pogledaš računar?

Pokušao sam da izvrdam, ali gospođa Petrović skoro zaplaka. Već dve nedelje ne radi kako treba, deca su nervozna, ne mogu da se igraju. I moja supruga reče da bi bilo dobro da bacim pogled. Šta je, tu je, seo sam pred tastaturu, uključio računar. Istovremeno Petrović mlađi mi je, autoritetom u glasu na kojem bi mu pozavideli dr Kristijan Bernar ili dr Debejki, iznosio svoje viđenje anamneze:

–Čini mi se da je problem u memoriji, ili možda keš kontroler više ne radi, treba da se zameni matična ploča...

Naravno, problem je bio sasvim druge prirode. Upitao sam ga da li je zavirivao u skrivene delove operativnog sistema. Pogledao me je prekorno i samo što nije prozborio: "Cenjeni kolega, pa zar da ne podesim računar!". Umesto toga, čuo sam tihi glas:

–U jednoj igri se blokirao kompjuter, pa sam pozvao BIOS setup da sredim stvar...

Dobro, znači stvar je "sređena" u BIOS-u. Par poteza i sve je opet bilo na mestu. U porodici Petrović odjedanput je zavladao osećaj velikog olakšanja. Čak se oglasio i Petrović najmlađi koji se, u međuvremenu probudio:

–Tata, kompjuter opet radi!

Od tada se družimo sa Petrovićima redovno, jedanput mesečno. Stvar ide ustaljenim tokom, rituali porodičnog života su neumitna pojava i prenose se sa kolena na koleno. Moja supruga je našla zajednički jezik sa gospođom Petrović i s radošću prihvata poziv na druženje. Meni se baš i ne ide jer, svaki put, pred povratak kući prvo treba da sredim "sređenu stvar".

Stari su u pravu kada kažu da iver ne pada daleko od klade.

Kad komisija zaseda

Milan Bašić

Ko me je terao da se u firmi zalažem za računarsko opismenjavanje? Bilo je daleko pametnijih i atraktivnijih poslova na kojima bih proveo godinu dana, niko me ništa ne bi pitao, a ja bih svaki čas mogao da se vadim kako se puno radi, a kraj je još daleko... možda bih čak imao i vremena da odem na more. Ali, ja nisam od takve sorte - ako postoji nešto što je komplikovano, u šta se svi "razumeju" i što neće ići glatko kao po loju, to je pravi posao za mene.

I tako je doneta odluka da nove računarske tehnologije uvedemo u naše malo preduzeće. Sredstva su obezbeđena, redovna "gunđala" su odradila svoj posao i, napokon, dala zeleno svetlo za postavljanje računara na stolove, određujući precizan rok za završetak radova. Ovo poslednje je, sa njihove tačke gledišta bilo najvažnije: ne žele da se neko gnjezdi na njihovoj (mukotrpnim radom stečenoj) stolici duže nego što oni smatraju da je potrebno, a ako rokovi budu prekoračeni (svesrdno će se potruditi da tako i bude), imaće priliku da gunđaju barem godinu ili dve. U svakom slučaju, ja sam bio srećan jer sam ideju progurao i bilo je vreme da se počne. Naravno, ne danas, već sutra, ionako je već kraj radnog vremena.

S novim jutrom, prilježno sam počeo da prikupljam ponude za nabavku računara. Gunđala su me obilazila kao mačak oko vrele kaše, a kada bih nekim poslom ustao sa stolice, prilazili su stolu i, kao tobož nezainteresovano, piljili u faksove sa spiskom konfiguracija i cenama. Njihove glave su odrečno mahale, razmenjivali su poruke u kojima se najčešće čula reč "moglo je i bolje", a kada bih se ušunjao u sopstvenu kancelariju, svi zatečeni u "krivolovu" bi se brže-bolje gubili u nepoznatom pravcu, recimo na sastanak u firmi A, kod osobe B koja je, inače na službenom putu u inostranstvu...

Najzad je izbor napravljen i računari su počeli da stižu. Priznajem, nisu svi bili od plemenite sorte, odobreni budžet nije bunar bez dna, ali za svako radno mesto nabavljena je mašina koja će sasvim dobro poslužiti svrsi za koju je namenjena. To što je sujeta nekima bila povređena, sta da se radi - od samog početka sam bio svestan da ću tu gorku pilulu, kad tad, morati da progutam.

Dva dana je trajalo razvlačenje kablova, a moja omiljena gunđala su svojski radila svoj posao. Te im je smetala buka bušilica, potom je traženo da se kabl provuče oko stola jer, zaboga, tako će da polomi cveće (nema veze što je drugi put duži i što se onda preko kabla preskače), a najgore od svega je problem prolaska kroz kancelariju u kojoj onda nema vremena da se drema u pauzi između dve kafe ili dva (privatna) telefonska razgovora. Na kraju su računari, pažljivo konfigurisani i pripremljeni za rad, povezani u mrežu i priključeni na server. Bio je kraj nedelje, pa sam, zadovoljan obavljenim poslom, poželeo da na miru provedem vikend.

Eh, bolje bi bilo da sam subotu i nedelju proveo u kancelariji. Lokalni Haker, do tada prikriven, došao je da uzme danak informatičkoj revoluciji u firmi: moj cenjeni kolega do tada nije pokazivao previše interesovanja za računar, ali kako sam kasnije utvrdio, bio je pravi "stručnjak". Iako ga je škola vodila sasvim drugim putem, tehnika mu je bila u krvi. Doduše, neke meni važne i osnovne stvari za njega su bile nebitne - uostalom, sprave funkcionišu i kada ne znate kako to one u stvari rade. U svakom slučaju, kolega je iskoristio neradne dane da "konfiguriše" računar na svom stolu. Dodao je nekoliko, za njegov posao nepotrebnih, programa na koje je navikao, jer ih kod kuće svakodnevno koristi i pravi je ekspert. Nema veze što na standardnom PC-ju u mojoj firmi oni neće da rade očekivano brzo - malo "štelovanje" operativnog sistema rešiće problem. Avaj, od svega toga ništa: više se ni mreža ne vidi! Mora da je server otkazao poslušnost. A možda i nije. Najbolje je da se sve vrati sve u prvobitno stanje.

Nije ni to pomoglo, pa je kolega zaključio kako je najbolje da svoj računar stavi na neki drugi sto, a sa njega prebaci ispravni kod sebe. Rečeno-učinjeno - kao zamenu je izabrao kompjuter na radnom mestu najvećeg gunđala. Sreća u nesreći je što su svi računari tajno markirani i fino podešeni tako da se zamena mesta lako da utvrditi.

Ponedeljak se, umesto da bude slavljenički dan puštanja u pogon informacionog sistema, pretvorio u pravu noćnu moru. Glavno Gunđalo je zateklo mašinu koja ne radi, kolega je brže bolje počeo da kritikuje onog "pametnika koji misli da se razume u računare", a ostatak njihovog bratstva je složno prihvatio pesmu koja je zazvučala kao rekvijem (naravno, meni namenjen). Druge nije bilo, nego je sazvan kolegijum na kome su iznete sve nepravilnosti oko uvođenja računara sa posebnim naglaskom na čistačicu, jer nije savesno pomela i saksiju, koja je slučajno pala dok je razvlačen kabl za mrežu. Na tom pitanju izgubili smo dobrih pola sata. Boreći se kao lav, uspeo sam da, kao zaključak uredno upisan u zapisnik sa kolegijuma, ubacim formiranje tročlane komisije koja će utvrditi sve nedostatke. Pogađate, članovi su bili Glavno Gunđalo, kolega Lokalni Haker i moja malenkost. Bio je kraj radnog vremena, pa smo se ćuteći razišli.

Tek što sam završio ispijanje prve jutarnje kafe, predsednik komisije, Glavno Gunđalo, je sazvao sastanak. Trebalo je što hitnije otkloniti uočene nedostatke i utvrditi nastalu štetu. Predložio sam da se svi računari pregledaju i utvrdi da li još na kom postoji isti problem kao na inkriminisanom kompjuteru. Lokalni Haker je, kao iz puške, odbacio takvu mogućnost: "šta, zar ti nije dosta što si upropastio jedan računar, sada hoćeš i moj?", besno se drznuo. Pokušavajući da ostanem pribran i ljubazan, odgovorih da je greška moguća i da, ako je nastala, sprečimo njeno dalje širenje koje bi moglo da proizvede nesagledive štetne posledice po poslovanje firme (ako ste zaboravili, u tom trenutku još ništa nismo radili na računarima, pa neke štete nije ni moglo da bude, ali u odgovoru je trebalo ispuniti ustaljenu formu).

Predsednik komisije je po prvi put bio na mojoj strani. Pribrano i sa velikom mudrošću, kakva priliči svakom predsedniku dao je svoje, naravno za sve obavezujuće, mišljenje: "Pregledaćemo računare, jedan po jedan i sastavićemo zapisnik". Ovako originalnom i brilijantnom stavu nije moglo da se išta prigovori i zato smo krenuli u akciju.

Prvi potez je bio odlazak kod direktora. Sedi mudri gospodin direktor nas je primio i saslušao zaključak komisije koji je kolega Glavno Gunđalo izneo u kraćem ekspozeu od oko 15 minuta. Direktor, vidno iznerviran što traćimo vreme, zapita predsednika komisije kako on može da pomogne, na šta će ovaj: "Treba nam pomoć pravnice Mice. Ona je stručno osposobljena da formira pravovaljani zapisnik i da nam da pravnu pouku o zaključcima koji će da budu usvojeni na kolegijumu". Iskren da budem, meni bi više odgovarala ona nova pravnica - kada je već nepotrebna, barem nek` izgleda kao ljudsko biće, da odmaram oči. I onako mi je svih ovih gluposti preko glave.

Komisija je, u proširenom sastavu, krenula u inspekciju računara, ali kako je do kraja radnog vremena ostalo još četiri sata i procena je da nećemo stići ni do pola posla, odlučili smo da sve odložimo za sutra. Kući sam krenuo ophrvan sumnjom - šta ako je stvarno promakla greška, a tako sam vodio računa.

Želeći da izgladi zategnute odnose sa kolegom Lokalnim Hakerom (za koga još uvek nismo znali da se razume u računare), Glavno Gunđalo je odlučio da njegov računar bude poslednji u inspekciji. Zato smo krenuli iz suprotnog kraja firme. Naše cenjene kolege su nam pružile bezrezervnu podrku u radu - neki zato što sam im simpatičan, a neki zato što su pripadali Bratstvu Gunđala. Bili smo svuda srdačno primljeni, ponuđeni kafom, koleginici Mici je obezbeđeno dobro osunčano mesto jer, eto već drugu godinu ima problema sa reumom, a u knjigovodstvu do kog smo stigli oko 11 sati bili smo ponuđeni gulašom sa makaronima koji su koleginice upravo spremile. Bio je baš kako treba, a prijala je i ljuta papričica u paradajz salati. Potom smo u magacinu krišom popili i po jednu ljutu, mada je alkohol strogo zabranjen. Odležala je dve godine u hrastovom buretu, a magacioner Žika kaže da je isto takvo zapečatio za sinovljev odlazak u vojsku. Nije bio red da ga odbijemo, uvredio bi se.

Na svim mestima kompjuteri su radili bez greške: mreža se videla, aplikacije su funkcionisale kako treba, milina jedna. Siti, napiti i srećni što se inspekcija obavlja neplanirano brzo, odlučili smo da za taj dan završimo posao jer je ostalo samo da se provere inkriminisani računar Glavnog Gunđala i mašina Lokalnog Hakera, a to je izuzetno delikatan posao i treba ga obaviti trezvene glave.

Došao je sudnji dan. Lokalni Haker je spremio završnu tiradu koja će, obavezno, ući u zapisnik. Juče nije imao sreće i dan je proveo u ćutanju. Danas će biti drugačije - on će da priča a ja ću da ćutim i gledam u pod od stida. Glavno Gunđalo je upalio svoj računar i on, zaista, nije radio kako treba. Do tog trenutka nije mi bilo dopušteno da mu priđem, jer mogu nehotice da uništim dokaze o mom nesavesnom radu. Lokalni Haker je počeo, sa neviđenim žarom da objašnjava Glavnom Gunđalu zašto računar ne radi, a ja sam sve to gledao i slušao iskreno zaprepašćen. Čovek, priča sa autoritetom kao da je sa Bilom Gejtsom išao u školu. Majko moja, nikada u životu nisam čuo toliko gluposti izrečenih za tako kratko vreme (televiziju odavno više ne gledam).

Koleginica Mica je, s pedantnošću jednog pravnika, hvatala beleške trudeći se da ni jedna reč ne promakne. Po završetku izlaganja mog učenog kolege Lokalnog Hakera (za kojeg smo upravo saznali da se razume u računare), Glavno Gunđalo je, slomljen spoznajom da njegov računar ne radi jer sam zabrljao u instalaciji drajvera na memorijskoj adresi, mešajući IRQ sa pozicijom zvučne kartice, a to se opet dešava ako ona nije instalirana, pa se zato preporučuje da bude u svakom Plug-and-Play računaru, seo i duboko uzdahnuo: "Izgleda da je posredi problem. Šta je tu je, moraće da se konstatuje da kolega nije savesno obavio svoj posao". Mene niko nije ništa pitao, u stvari ponašali su se kao da i nisam bio sa njima.

Ali, neću se tako lako predati: odmah sam zatražio da se pregleda poslednji računar, onaj na stolu Lokalnog Hakera. Po pritisku na dugme, pitomo se podigao operativni sistem i sve je radilo kako treba, ali mi je nešto izgledalo čudno. Nedostajalo je par programa koji su bili potrebni Lokalnom Hakeru, a našli smo nekoliko koji se koriste u odeljenju Glavnog Gunđala. Zatražio sam od komisije da mi dopusti pristup tastaturi. Kako je utvrđena nelogičnost u instalaciji softvera, a i optuženi ima pravo na odbranu, Lokalni Haker se složio, a Glavno Gunđalo nije imalo ništa protiv. Na moju sreću, dok sam pripremao računare, na svakom od njih sam formirao skrivenu tekstualnu datoteku u kojoj su bili upisani svi relevantni parametri, uključujući i mesto na koje će biti postavljen računar. A tu je lepo pisalo: odeljenje to-i-to, radnik: Glavno Gunđalo.

Došlo je do obrta dostojnog filma koji je osvojio 17 Oskara. Tišina je zavlada u kancelariji. Koleginica Mica je podigla pogled od zapisnika, čak i ona je razumela da prethodno stručno i sasvim nerazumljivo objašnjenje ne predočava punu istinu. Moje reči su odzvanjale: "Sada samo treba proveriti koji je računar neispravan i ko ga je dirao". Planuo je Lokalni Haker i glasom nemoći besa rekao: "Hoćete da kažete da sam ja podmetnuo kompjuter. Pazite se kolega, ja u ovoj firmi radim duplo duže nego Vi i neće to proći tek tako. Ovo su teške optužbe. Uostalom, što bih preturao po računaru. Vi se u to razumete, a ne ja!" Potom je izjurio iz kancelarije jer, tobože, kasni na važan sastanak.

Naravoučenije: ne prejedajte se u toplim letnjim noćima, jer i vama može da se dogodi isti košmarni san. Ja sam sledećih dana odbijao i pomisao na hranu težu od voća i piće koje nije obična voda.

DTP bakalnica

Bojan Stojanović

Još u detinjstvu, stekao sam naviku da kao u transu prilazim novinskim kioscima tražeći pogledom nove brojeve svih stripova koji su kod nas izlazili, a ja ih redovno kupovao. Kasnije se polje interesovanja promenilo, ali je i navika prerasla u potrebu: na red su došli časopisi o automobilima, računarima, nauci, politici... najpre domaći, a potom i strani. Naravno da sam povremeno izložen začuđenim pogledima nekih poznanika - "Šta će ti sve to", ali i ne vredi mnogo obraćati pažnju na to što vam pričaju oni koji uopšte slabo čitaju i knjige, a bilo kakvo davanje para na tu temu smatraju "bespotrebnim luksuzom u ovim teškim vremenima".

Da li je i prst sudbine odradio svoje ostaje mi samo da nagađam, tek poslednjih nekoliko godina, na razne načine, umešan sam i u posao pravljenja novina. Možda je osećaj pomalo kao kada se Alisa, prošavši kroz ogledalo, nađe u zemlji čuda ili kada vam mađioničar otkrije trik. Ne, nikada nisam zažalio zato što su mi se neke iluzije raspršile, ali zato i ne prestajem da uvek na prvom mestu budem čitalac koji će uzeti omiljeni časopis pokušavajući da ne razmišlja šta se dešavalo sa "druge strane ogledala".

U junu ove godine dobio sam ponudu da za jedan nedeljnik, koji je upravo trebalo da počne da izlazi, instaliram DTP okruženje i osmislim način na koji bi se ceo proces pripreme za štampu efikasno obavljao. "Računare, štampače, skener, imamo", rekao mi je vlasnik u telefonskom razgovoru, "potrebno je samo da nam neko oživi tu skalameriju i malo popriča sa ljudima koji će raditi prelom".

Poučen ranijim iskustvom, znao sam da su ovakvi poslovi mač sa dve oštrice. U pitanju je nedeljnik koji se bavi političkim temama, što znači da ću pretežno imati posla sa ljudima kojima računari nisu osnovno opredeljenje i da će se obavezno pojaviti par "nadobudnih kompjuterskih eksperata" sa kojima ću morati da vodim dosadne rasprave na temu da li je bolji Windows 95 USA ili Pan European ("Ma kakva devedesetpetica, Windows 3.11 je bez premca"), da li koristiti Type 1 ili TrueType fontove itd. Sa druge strane, poslove ovog tipa sam već radio, a i svaka prilika da sve ono za šta se zalažem u oblasti DTP-a i o čemu pišem u "PC"-ju i praktično demonstriram, uvek je dragocena. Bilo je, prema tome, mnogo više onih razloga koji su išli u prilog prihvatanja posla.

Prvi susret nije doneo neko posebno iznenađenje: iako se u poslednje vreme dosta priča o računarima sa imenom i o licenciranim programima, kod nas se još uvek računari kupuju u obližnjoj "bakalnici hardvera", a programi u "bakalnici softvera", odmah iza ugla. Za one kojima to nije preko potrebno, svako drugo rešenje je skup sport. Što se samih računara tiče, bili su dovoljne snage za crno beli časopis sa kolor koricama na pedesetak strana. I ovo je tipično za naše podneblje - još ćemo pričekati dan kada će se nedeljnici štampati u punom koloru.

Opisivanje hardverskih konfiguracija je, verovatno ste to i sami primetili, postalo veoma zamršeno. Nekada se sve rešavalo sa dva ili tri podpitanja - na uobičajeno "koji računar imaš" usledilo bi, recimo, "Spektrum", a posle toga ste mogli eventualno da pitate da li mali gumeni ima 16 ili čitavih 48 KB memorije i da pređete na drugu temu. Kada vam danas neko kaže da radi na PC računaru, kao da vam nije rekao ništa. Ako dotična persona, kojim slučajem, želi da vam zaista potanko opiše blagoutrobije svog računara, moraće da kaže po nešto o svakoj ugrađenoj komponenti.

Dakle, primetio sam dva solidna 17-inčna monitora, pristojan kolor skener, ali i laserski štampač bez ugrađenog PostScript-a, što sam vlasniku odmah stavio do znanja. Naravno da je trebalo i objasniti šta će to njima uopšte, što se u praksi svodi da sa dežurnim znalcima najpre dođete do zaključka da se celokupan časopis može prelomiti i bez PostScript štampača (samo odnesete gotove .PS fajlove na filmovanje), zatim se raspitate o tome da li će se unutrašnje strane zaista filmovati (odrečan odgovor) pa da onda spremno uzvratite da su PostScript emulatori (ko me je vukao za jezik) korisni programi, ali uglavnom za kućnu upotrebu.

Prvih nekoliko sati sam proveo sedeći za računarima (dva za prelom, tri za unos tekstova) i popravljajući "domaće zadatke" momaka iz bakalnice. Kada je sve najzad proradilo, mogao sam da pređem na konkretne stvari. Ne može se, na žalost, od prosečnog domaćeg novinara očekivati prevelika kompjuterska pismenost; ima čak i onih koji su toliko zadrti da odbijaju svaku pomisao na to da bi mogli da upotrebljavaju računar. Situacija koju sam imao pred sobom bila je još dramatičnija, jer je glavni urednik bežao od kompjutera kao đavo od krsta. Pri tom je neminovno proradila i sujeta: "Zašto da se upuštamo u tehničke probleme? Najteže je pisati, a za ostalo baš i nije potrebna prevelika mudrost". Na pomolu je bio bespoštedni rat između redakcije i kompjuterskog preloma.

Srećom, bilo je i onih novinara koji su pokazali spremnost za saradnju. Svetla tačka je Word (6, 7 ili 97, svejedno) koji je verovatno jedan od najintuitivnijih programa ikad napisanih za PC računare - dovoljno je petnaestak minuta da neko sa elementarnim poznavanjem rada u Windows okruženju upozna Word u toj meri da u njemu napiše, snimi i odštampa tekst. Olakšavajuća okolnost je to što od faze unosa teksta više ništa nije ni očekivano - samo prelazak u elektronski oblik.

Umalo da zaboravim da napomenem da je časopis trebalo da bude ćirilični. Iako se već duže vreme bavim tom problematikom, uvek se nađem na mukama kada se od mene očekuje da preporučim ćirilične fontove. Znam, naravno, šta je dobro rešenje, ali nikome ne pada na pamet da izdvoji četvorocifrenu dolarsku sumu za CD sa ParaType fontovima.

Da vidimo, dakle, sa čime u startu raspolažemo - za kvalitetan prelom dovoljno je imati i samo dve tri familije korektno urađenih fontova. No ipak, ćirilični tekstovi ponekad donose velike glavobolje - dovoljno je da se pojavi neka strana reč koju treba napisati u originalu. Ovo se u žurbi vrlo često previdi i tako lovcima na slovne greške priušti neviđeno zadovoljstvo. Zbog toga je vrlo korisno da se ovakve situacije u startu onemoguće, a gotovo savršen koncept za to pruža višejezička podrška koja je ugrađena u Windows 95. Možda bi onima koji nisu navikli da u Word-u kucaju ćirilični tekst sve delovalo pomalo neobično, ali stvar besprekorno funkcioniše. Kada treba otkucati nešto latinicom, promenite tastaturu i to je sve.

Da bi prethodna ideja imala praktičnu primenu, morao sam da se odreknem upotrebe omiljenih Type 1 fontova jer kod njih višejezička Unicode podrška još uvek ne postoji. Kažu da lepota leži u jednostavnosti, pa sam se zato odlučio da ne lupam previše glavu i opredelio sam se za standardne Times New Roman i Arial fontove, kao i za jednu od ćiriličnih Futura za naslove. Morao sam naravno da uzmem Fontographer u šake i da ispravim nesrećna srpska kurzivna slova, ali sam na kraju dobio potpuno upotrebljive fontove.

Zahvaljujući izuzetno talentovanoj tehničkoj urednici, prelom je, čak i sa ovako jednostavnim tipografskim rešenjima, zadovoljavao sve estetske i grafičke norme. Trebalo je proći i golgotu zvanu pretprocesiranje teksta i hifenacija (još jedna stručna rasprava na temu da li je bolja eksterna ili interna hifenacija i da li reči bolje deli Perin ili Mikin hifenacioni modul), ali smo i sa tim nekako izašli na kraj. Problem je iskrsao sa onim preterano kooperativnim novinarima (ko bi se toga setio) koji su se, savladavši unos teksta, revnosno bacili na izučavanje preloma, a i sekretarica nešto nije mogla da se odvoji od kritičke analize svake stranice koja je izlazila iz štampača.

Glavni urednik je računarima nekako redovno prilazio od pozadi, pa uplašen šumom kablova koja je iz njih virila nije ni nalazio za potrebno da se postavi ispred monitora. Redigovanje teksta na ekranu mu nije bila jača strana ("Moram ja to da vidim na papiru"), a osobito je uživao da sa već prelomljene strane izbaci pasus ili dva ("Au, pa ovo nema veze sa životom"), što je tehničku ekipu dovodilo u stanje teške razdraženosti i želje za agresivnim ponašanjem ("Šta, ponovo da prelamam?! Ma ne pada mi na pamet!"). Srećom, period uhodavanja učinio je svoje tako da je atmosfera vremenom postajala opuštenija. Na kraju je omiljenu zabavu predstavljalo glasno slušanje muzike u sitnim satima uz pogađanje pevača u prvim sekundama pesme ("A ko ovo peva?") pri čemu je glodur u psihodeličnim trenucima umeo da prisutnima prikaže svoj neosporan dar za okretne igre.

Ako situaciju sada posmatram sa tehničke strane, dobitna kombinacija u malim DTP okruženjima (po brojnosti računara i ljudi) leži u jednostavnosti upotrebljenih rešenja, počev od umrežavanja, pa do organizacije posla. Bilo je zato veoma zanimljivo posmatrati kada je tehnička urednica održala pravo malo predavanje u kome je akcenat stavljen na "put teksta". Slikovito je prikazala sve faze i podvukla ona mesta koja su vremenski najkritičnija i predstavljaju slabe karike. Ovo je već bio trenutak kada sam shvatio da je moj posao završen i da mogu mirno da se povučem.

Kada podvučem crtu, pored uspešno obavljenog posla i zanimljivog druženja, priznajem da ostaje veoma prijatan utisak kada ostvarite takvu vrstu profesionalnog uticaja pri kome ljudi shvate prednost nekih rešenja na koja ste im ukazali, a da im pri tom ostavite potpunu slobodu u okviru njihovog kreativnog izražavanja. Takav pristup vam ne dozvoljava da mistifikujete svoj posao i da informacije pružate na kašičicu, već da u svakom trenutku prepoznate dobru i korisnu ideju kod ljudi sa kojima radite. Možda baš u tom prepoznavanju dobrih ideja i leži tajna uspeha.

Koliko košta greška u proceni

Voja Antonić

Ova istinita priča počinje još u rano proleće 1993, ali svoj epilog dobija ove godine - zato mi nećete zameriti male skokove kroz vreme i početak od samog kraja priče, kada sam se našao u Atini, gde sam rešavao neke sitnije tehničke probleme oko puštanja u pogon nove Fudžijeve linije za izradu fotografija. Posao je upravo bio završen, pa sam iskoristio "dan viška" da bih obišao Akropolj, jer za to ranije nisam imao vremena. Pred zalazak sunca, sedeo sam na prostranoj terasi u Fudžijevom zastupništvu i pio kafu. Ovde, inače, možete da sretnete puno ljudi iz domena profesionalne fotografije, a pošto sam i ja pomalo u tom poslu, poznavao sam neke od tih ljudi, pa se nisam iznenadio ni kad je na terasu kročio i vlasnik jedne nemačke firme koja proizvodi profesionalnu fotografsku opremu. Za tog čoveka sam proteklih godina radio dosta poslova na projektovanju kontrolera za fotografske procesore, pa smo se dobro poznavali. Pošto se već pune tri godine nismo videli, seo je za moj sto i malo po malo - krenula je njegova tužna priča.

Pre same priče, dozvolite mi malo predistorije. Početkom 1993. bio sam u Nemačkoj, kao gost mog pomenutog sagovornika, jer je trebalo da na licu mesta finalizujem softver za novi kontroler. Već tada je on teško pratio konkurenciju koja mu je dolazila sa Dalekog Istoka, iz Japana. Tempo koji su zadavali Fuji i Noricu bio je takav da je u Evropi samo Agfa mogla da ih prati, čak je i Kodak polako odustajao od trke, a da ne govorimo o fabrici mog prijatelja, u kojoj je radilo jedva stotinak ljudi.

Tada sam mu, ne bez uzbuđenja, izložio svoju ideju, na koju sam bio jako ponosan. Najpre sam taktički krenuo od toga kako sam negde u okolini Pazove bio gost u kući čoveka koji je napravio džinovski otvor u podu između prizemlja i sprata da bi mogao da projektuje negativ na pod udaljen nekoliko metara i tako pravi fotografije velikog formata. A onda sam počeo da opisujem detalje rešenja koje bi moglo, uz pomoć računara, da na mnogo manje prostora uradi isti posao.

Da ne dužim, predložio sam mu da krenemo u razvoj uređaja koji bi eksponirao fotopapir velikog formata (širine 120 cm i proizvoljne dužine), koji bi bio tako malih dimenzija da bi komotno stao na omanji radni sto. Treba znati da se i džinovske fotografije prave na fotopapiru ove širine, tako što se posle završene obrade trake međusobno lepe.

Dakle, negativ bi se najpre skenirao, obradio u Photoshop-u i startovao bi se program koji upravlja radom ovog uređaja. Fotopapir bi bio eksponiran nizom RGB svetlećih dioda, kroz niz malih objektiva koji bi čak i na ovako velikom formatu omogućavali rezoluciju koja je tada inače bila standard za laserske štampače. Obzirom da bi brzina upisa piksela u "video memoriju" ove mreže LED-ova bila previsoka za softverski drajver, napravio sam i grubu skicu hardvera koji bi odrađivao ovaj posao. Nije to bilo ništa posebno, čak je ličilo na standardnu CRT video jedinicu, s tim što su se polutonovi dobijali širinskim modulisanjem LED-ova, jer je to rešenje bilo daleko jednostavnije i linearnije od sklopa sa nizom D/A pretvarača. Možda vam se sada ne čini da u ovoj ideji ima nečeg posebnog, ali imajte u vidu da se to događa pre pet godina, kada većina ljudi još nije ni počela da razmišlja o digitalnoj obradi slike.

Počeli smo da razrađujemo detalje konstrukcije. Pritom je pozvao svoja dva inženjera, koji su samo klimali glavama i nisu dali nijednu pametnu ideju. Malo je reći da je bio oduševljen tehničkim koncetom, stalno je ponavljao rečenicu "mislim da razmišljaš u ispravnom pravcu". Kasnije smo razgovarali i o "zatvaranju finansijske konstrukcije" - razvoj je trebalo da traje oko šest meseci, a isto toliko i uhodavanje proizvodnje do nulte serije. Do isteka tog vremena bi mi bio isplaćen fiksni deo honorara (cifra od koje mi se zavrtelo u glavi), a to bi bio tek mali deo u odnosu na procenat od prihoda.

To je bio srećan deo priče, a sada sleduje neveseli kraj.

Na sastanak na kome je, po dogovoru, trebalo da se pojavi sa advokatom, došao je sam, što je bio rđav znak. Loše slutnje su se obistinile: rekao mi je da se konsultovao sa "eminentnim ljudima" i da su mu oni rekli da takva ideja nema dobru budućnost, jer se klasičnom optohemijskom postupku izrade fotografija vidi kraj. Tada se već uveliko govorilo o dye sublimation postupku štampanja na papiru koji će, pretpostavka je, već za par godina potpuno potisnuti klasičnu fotografiju. Za to vreme naš uređaj neće isplatiti troškove razvoja i, da skratim priču - eto, baš smo se lepo ispričali, ali on odustaje. Ipak, diplomatski me je ohrabrio da sam krenem u takav razvoj. Kad sam ga pitao da li njegova pomoć u tome može da bude malo konkretnija, samo je slegao ramenima i ponovio da odustaje od učešća. Dao mi je još i savet da sledeće godine svakako odem u Hanover, na najveći sajam foto-opreme na svetu, čuvenu Fotokinu - valjda da bih se uverio u ispravnost njegove prognoze o budućnosti fotografije.Bilo me je stid da mu kažem da standard naših ljudi ne dozvoljava takve luksuzne sajmove u privatnoj režiji.

Uostalom, baš me briga za sajam - od razočaranja sam se lečio mesecima posle toga. Nije da nisam pokušao da proturim ideju na drugo mesto: imao sam još jednog poznanika u Nemačkoj (ovaj je bio poreklom Srbin) koji je bio u istom poslu, samo daleko manjeg "kalibra". Nisam ga pronašao telefonom, pa sam mu poslao pismo na koje nikad nisam dobio odgovor. Tek mnogo kasnije sam doznao da je u zatvoru zbog nekih mahinacija u trgovini foto opremom.

Od tada se nisam viđao sa vlasnikom fabrike, sve do slučajnog susreta u Grčkoj. Posle protokolarnih pitanja o zdravlju i porodicama, odmah mi je rekao "mislim da smo pogrešili što nismo ušli u onaj posao" (čuj, mi smo pogrešili). Naravno, sad je to lako zaključiti kad je klasična fotografija pokazala da u dogledno vreme ne namerava da siđe sa scene. Najbolnija je bila informacija koju je doneo sa najnovije Fotokine - da sličan uređaj proizvodi nekoliko firmi iz Amerike i, po svoj prilici, sasvim dobro im ide. Šta da se radi - morali smo sa filozofskim mirom da otrpimo zajednički gubitak, ali najveći šok me je snašao kad mi je ispričao šta se nadalje događalo sa njegovom firmom.

Konkurencija Japanaca je postala tako jaka, da je finansijski izveštaj iz meseca u mesec bivao sve slabiji, da bi pre dve godine vlasnik objavio bankrot. Firmu je najpre preuzela država, a sad je vode tri akcionara, reklo bi se uspešno, jer su proizvodnju preusmerili na profitabilnije mašine za specijalne namene (mislim da se radi o opremi za avio-kartografiju i satelitsku fotografiju, ali u ovo nisam siguran). Obzirom da se radi o vrlo skupim mašinama koje se izrađuju po porudžbini ili u malim serijama, konkurencija sa Dalekog Istoka nije bila ozbiljna.

Vođen željom da budem učtiv (pošto me je gorčina posle četiri godine već napustila), upitao sam ga šta se s njim privatno događalo posle bankrotstva. Ništa lepo nije imao da mi kaže - stresovi su učinili da smrša bar dvadeset kilograma (što mu uopšte nije loše stajalo), a kao kruna svega doživeo je infarkt u avionu tokom leta za Tokio, kad je jedva izvukao živu glavu. Sad se bavi trgovinom, otvorio je firmu na ime svoje supruge (jer po Nemačkom zakonu on pet godina posle bankrotstva nema pravo da otvari firmu), uvozi video - trake i slične proizvode široke potrošnje iz Amerike, i tako prehranjuje sebe i porodicu.

Kakav je epilog? Na jednoj terasi na jugu Grčke sede dva siromašna čoveka i ispijaju kafu. Jedan je siromašan zato što je nesrećnim poslovnim potezima izgubio celu fabriku, a drugi valjda zato što živi u društvu u kome je nepristojno biti bogat...

Miss Microsoft u Beogradu

Jelica Protić

Da li ste ikada sanjali da postanete Pravi Programer, odete pravo u Redmond i zaposlite se u Microsoft-u? Ili ste, čitajući Hard drive, poželeli da se upoznate sa Gejtsom lično? Ma koliko se ponekad ljutili na Microsoft, neka od ovih želja verovatno vam je do sada već prošla kroz glavu, ali vam verovatno nije pala na pamet mogućnost da Microsoft pronađe vas i zaputi se pravo u Beograd po vašu pomoć. Krajem prošlog leta u našoj Redakciji ostvarila se i ova bajka.

Da ne preterujemo - Microsoft koji nas je pronašao nije bio oličen u Velikom Bilu, već u jednoj mladoj i upornoj dami, i nije stigao iz Redmonda, već iz velikog centra za lokalizaciju smeštenog u Irskoj. Microsoft je, naime, došao do saznanja da i mi postojimo kao tržište - kada ih sa toliko energije psujemo i divimo im se, red je da konačno počnemo i da plaćamo njihov softver. A bolje ćemo ga plaćati ako, bar u nekoj meri, progovori srpski. Delimična lokalizacija novog Office-a predviđena za naše tržište podrazumevala je prevođenje uputstva, tekstova na kutijama i ugradnju programa za kontrolu pravopisa koji je licenciran od Dejana Jelovića. Posle dugotrajnih pregovora vođenih email-om, avgusta prošle godine smo se dogovorili da jedna službenica Microsoft-ovog centra za lokalizaciju dođe na nekoliko dana u PC Press, gde bi se uputstvo za Office finalizovalo i prelomilo. Tako sam dobila zadatak da te dane provedem sa njom i pomognem joj koliko mogu.

Dolazak MM (Miss Microsoft) očekivali smo sa radoznalošću i nestrpljenjem. Pitali smo se kakva je - logična pretpostavka da će stvorenje određeno da prilagodi Office Srbima biti naše gore list odmah je otpala - gospođica sa sasvim engleskim imenom i prezimenom jednog od američkih predsednika očigledno nije bila sa nama u rodu. Ostalo nam je samo da nagađamo: da li je plava? Crna? Sasvim crna? Neizvesnost je prekinula ona sama, kada je sa rancem na leđima banula pravo na vrata Redakcije. Tipično anglosaksonska pojava i potpuno neznanje srpskog "pomogli" su joj jedino da posle dužeg cenjkanja taksi od aerodroma do Redakcije plati troduplo. Kako u Microsoft-u ne vole da gube vreme, MM se nije dugo zadržavala u ćaskanju, već smo morale da se bacimo na posao.

U pripremi za ovu značajnu posetu, izvršili smo potpunu "dezinfekciju i deratizaciju" jednog redakcijskog računara, koji je doveden u savršeno sterilno i garantovano legalno stanje, što znači da su iz njega uklonjene sve sumnjive kartice za kačenje raznih igračaka, koje služe osoblju da između dva broja "PC"-ja puca, međusobno se ubija, pilotira ili vozi auto trke. Zatim je tri puta provereno da nema nekakvog softvera koji je stigao sa anonimnih CD-ova po kojima je neki domaći hrčak novih i još novijih verzija škrabao flomasterom - isključivo licencirani Windows, Office i ostali alati.

Bili smo, dakle, spremni da se ne brukamo pred Microsoft-om i samo smo čekali njihova remek-dela iz originalnih kutija sa blistavim natpisima koji samo-što-nisu prevedeni na srpski. Avaj - iz ranca se promolila sva sila prepoznatljivih kopiranih CD-ova po kojima je, valjda, flomasterom škrabao neki Irac - MM reče da je prekopirala softver sa kompanijskog servera. Tako počesmo oplemenjivanje deratizovanog računara instalacijom Windows-a i Word-a koji, verovali ili ne, čak i od zaposlenih u samom Microsoft-u traži unos serijskog broja. Zaposleni u Microsoft-u, međutim, nemaju razloga da budu gori od ostalih smrtnika, pa je MM rekla da otkucam 0123-456789. Sasvim lepo je poslužilo.

Kada smo osposobili računar, dođosmo do filozofskog pitanja: šta dalje? MM definitivno nije znala ni reč srpskog, pa nije bilo šanse da nešto prevodi, a ruku na srce, nije ni pušila ni psovala, pa su nade da se iznenada preobrati u stručnjaka za DTP bile prilično male. Srećom, prevođenje nije ni bilo potrebno, jer je prevod teksta već postojao - stigao je pravo iz Slovenije, gde su mnoge zapadne firme pronašle idealni centar za distribuciju svojih proizvoda rascepkanim balkanskim zemljama, pa i samom nebeskom narodu. Što se tiče preloma, razloga za brigu takođe nije bilo, jer je iz ranca, osim višestrukih kopija nama poznatog softvera, izronilo i nekoliko džinovskih fascikli. U njima je pedantno, po tačkama, stajalo iscrpno uputstvo kako prelamati knjigu na nepoznatom jeziku.

Za svaku fazu posla postojao je niz makro procedura koje omogućavaju da se posao odvija "bez ruku", ali i uputstvo kako posao odraditi "pešački", ako po nekom od Marfijevih zakona makro procedura prosto neće da radi. Kada smo shvatili da će se uputstvo za Word prelamati u Word-u, malo smo se štrecnuli - znamo da Word nije loš za pisanje naučnih radova, jer su naučnici ljudi istreniranih živaca, ali knjiga? Zar ga Pravi Prelamači uopšte koriste za knjige? Doduše, bilo je logično da Microsoft hvali svoga konja, ali MM je za postupak koji je trebalo da sprovedemo imala sasvim dobre reference: istom postupku lokalizacije je, koristeći isti algoritam, već podvrgla Turke i Slovake. Ovo saznanje nas je utešilo, pa se mirne duše raziđosmo kućama, a našu gošću otpratismo u Interkontinental, uz dogovor da posao nastavimo sutradan u 9 sati.

Tog jutra, mada mi nije običaj, popila sam tri kafe jednu za drugom, a MM nikako da se pojavi. Prošlo je devet, pola deset, deset... Znamo da Microsoft ponekad kasni sa novom verzijom, ali kašnjenje na dogovoreni radni sastanak je već nešto drugo. Listala sam tako gomile papira koje je MM ostavila u Redakciji, kada se konačno ona pojavila sva zajapurena. Prvo jutro u Beogradu nije joj bilo lako: kada se probudila, shvatila je da su joj svi papiri, pa i vizit karte i primerak najnovijeg broja "PC"-ja, ostali u Redakciji. Nije imala ničiji telefon, a adresu Redakcije nije znala. Jedino čega se sećala bila je "velika crkva pored Redakcije" i ime časopisa "PC".Ipak, nije se zabrinula: valjda će zaposleni na recepciji najvećeg hotela znati da joj kažu gde se nalazi redakcija najvećeg računarskog časopisa u zemlji. Ova pretpostavka se pokazala pogrešnom, jer je recepcionar mogao da se zakune da takav časopis u životu nije video, te da isti verovatno i ne postoji.

Srećom, Irkinja se nije predavala, pa je zamolila da joj omoguće pristup Internetu, jer se sećala e-mail adrese. Ni to nije vredelo, jer ko nije čuo za "PC" sigurno ne koristi ni Internet. Tako su svetovne metode propale, pa MM odluči da se mane kompjutera i potraži crkvu. Na nesreću, nije bila verzirana u imena svetaca, pa je pozvala taksi i rekla da je vozi pored najvećih beogradskih crkava, a ona će već prepoznati onu koju je upamtila. No ni sa beogradskim taksistima nije lako - ovaj je sortirao crkve po pravilu maksimiziranja putanje, pa je "razgledanje grada" trajalo sat ipo... Za divno čudo, MM se nije bunila, jer joj je taksista bio simpatičan.

Posle ovih avantura konačno prionusmo na posao. Postupak je, otprilike, bio sledeći: sva poglavlja bila su smeštena u posebnim fajlovima, a cilj je bio da dužina pojedinih delova na srpskom i engleskom bude približno ista. Gde to nije bilo moguće, u početnoj fazi vršile su se posebne korekcije radi pomeranja strana. Zatim je sledio najteži deo posla, sređivanje unakrsnih referenci. Ko je čitao Microsoft-ova uputstva, zna da se na kraju svakog poglavlja nalaze ukazatelji na ostale teme vezane za izloženu problematiku. Ovi ukazatelji sadrže naslove i brojeve strana gde su te teme predstavljene. Kako je, međutim, tekst prevodilo i redigovalo više ljudi, svako je na svoj način prevodio i te naslove, tako da se, na primer, naslov "Korišćenje elektronske pošte" na drugom mestu referencirao kao "Upotreba e-mail-a". Makro procedura tada detektuje naslov "Upotreba e-mail-a" kao nepostojeći i prijavi grešku.

Ostaje da se sve nepostojeće reference štampaju, zajedno sa brojevima strana na kojima se pojavljuju, zatim se ispravljaju ručno i makroprocedura pušta ponovo, dok se sve nesuglasice ne reše. Posle toga kreće druga makro procedura, koja umeće broj strane uz svaku referencu. Jednu neusaglašenost nije teško popraviti, ali kada ih ima stotine i kada se isti naslov prevede na pet načina, od kojih neki i ne liče jedan na drugi, onda je stvar malo komplikovanija. U dosta slučajeva nema druge već da se referencirani naslov pronađe u engleskom originalu, da bi se višestruki srpski prevodi ujednačili.

Posao je trebalo početi puštanjem makroprocedure za otkrivanje neusaglašenosti. Naravno, Marfi je odmah umešao svoje prste - makroprocedura nije radila! Ozbiljno smo se zabrinule - kad ne radi prva, šta će biti sa desetinama ostalih? Hakersko-balkanski duh terao nas je da odmah zavirimo u kod, ali MM nije bila voljna da se time bavi - ona se uopšte nije razumela u makro procedure, a u tuđe poslove nije želela da se meša. Tu smo saznali da je čitav set procedura za lokalizaciju razvio izvesni tridesetogodišnji programer (naravno iz centrale u Redmondu) i na tome zaradio toliko novca i akcija da se, na užas brojnih lokalizatora koji su koristili njegov softver i računali na njegovu pomoć, u tim godinama penzionisao!

Na svu sreću, za rešavanje problema nije bila potrebna pomoć takvog eksperta, jer su, kao i obično, bile krive neusaglašene verzije: na naše zaprepašćenje, MM nije ni bila svesna da Word 6.0 i Word 7.0 nisu jedno te isto. Vratismo se tako na prethodni korak; posle instalacije drugog Word-a, stvari su se popravile i makro procedura proradila, pa su se predamnom našli čaršafi pogrešnih unakrsnih referenci. MM je želela da pomogne, ali nije bilo šanse, pa je rešila da mi pruža psihološku podršku sedeći u blizini i lakirajući nokte.

Uskoro stiže i vreme ručka - posla je bilo mnogo, a vremena malo, pa sam upitala našu gošću gde bi želela da provedemo pauzu. Nabrojala sam joj desetak mogućnosti, ali njoj je laknulo kada je čula da i mi imamo - McDonalds! Stigosmo brzo do carstva brze hrane, gde su, naravno, znali engleski. Opet po Marfiju, MM zatraži, ni manje ni više, nego Diet Coke, a ja krenuh da objašnjavam da kod nas oni koji su skloni dijetama obično zaobilaze McDonalds. Uz hamburgere i pomfrit, raspitala sam se da li je teško zaposliti se u irskom Microsoft-u i kakvo je obrazovanje potrebno. Tu sam saznala da je naša gošća studirala painting, a da svako ko je dovoljno pismen može postati localizer, što se kod njih smatra posebnim zanimanjem. Oni koji imaju računarsko obrazovanje, obično rade punu lokalizaciju operativnog sistema za rasprostranjenije jezike i velika tržišta.

Sledećeg dana posao je počeo da se zahuktava: makro procedure su radile komplikovane operacije iznenađujuće produktivno, a ljudskom trudu ostalo je prevođenje naslova pojedinih glava, provera sadržaja i modifikovanje odrednica o pravnim detaljima, podršci, hendikepiranim licima... Drugi veliki posao koji je bio pred nama odnosio se na sređivanje indeksa: zbog ispomeranih strana i činjenice da se reference u indeksu pojavljuju u dva nivoa i da su sortirane (što ih dovodi u različiti redosled na engleskom i srpskom jeziki), ni ova operacija nije bila jednostavna, ali su makro procedure ponovo na sebe preuzele glavninu posla, tako da smo mogle da se posvetimo planovima za malo duži ručak. Nisam želela ponovo u McDonalds, pa sam konsultovala redakcijske eksperte koji, u sklopu danonoćnog rada na novim brojevima "PC"-ja, redovno testiraju sve lokalne proizvođače pljeskavica i ostalog roštilja. Tako mi preporučiše obližnji lokal koji radi 24 sata dnevno, a na meniju ima belu vešalicu u lepinji, pravu hranu za prave (balkanske) programere. Miss Microsoft, kao svaka pristojna osoba, reče da će sa zadovoljstvom testirati srpsku konkurenciju McDonalds-u.

U pomenutom objektu sam, uz zamamni miris roštilja, bila prinuđena da izvučem iz sopstvene sekundarne memorije sve engleske reči koje opisuju razne vrste povrća i salate, dok nekako ne skrpismo opis priloga dostojnih da prave društvo beloj vešalici. Pokupismo svoje lepinje, ali tada nastade novi problem. MM je insistirala da ovoga puta časti njena firma i u to ime zatražila - da se napiše račun na Microsoft! Zamislite samo zaprepašćenje koje je ovakav zahtev izazvao kod majstorice za roštilj - račun su tražili i pisali jedno deset minuta. Konačno, odlučismo da ručak pojedemo u parku. Vešalica je očito bila sjajna: naša gošća zagrizla je jedan zalogaj, pohvalila specijalitet, a onda izbacila meso i nastavila da jede u slast prazan sendvič, sve hvaleći izvanredan luk, kupus i šargarepu koji su ostali unutra. Možete da zamislite radost kućnih ljubimaca koji su se našli u blizini, a i reakcije "PC"-jevih ljubitelja vešalica koji su iste preporučili...

Poslednjeg dana ponadala sam se da ću stići da pokažem našoj gošći centar grada i Knez Mihajlovu, ali ništa od toga: ostalo je da se pregledaju ilustracije i slike i isprave termini poput "šipkastog grafa" i "fascikle za podatke" koji su se tu zatekli. Sat ipo pred poletanje aviona, slike su još uvek izlazile iz usijanog lasera, ali smo znali da smo pri kraju. MM nije videla Knez Mihajlovu, nije obišla ni jedan muzej, nije bila na večeri u restoranu i nije kupila ništa, ali je posle tri dana knjiga bila gotova. Dok je još jedan od beogradskih taksista nestrpljivo trubio ispred Redakcije, a mi u panici ubacivali poslednje slike u njen ranac, reče da se nije nadala da ćemo uspeti da posao obavimo tako brzo - Microsoft je opet dobio trku sa vremenom. Dok sam joj gurala u torbu nekoliko jabuka petrovača iz svoje bašte i pomagala joj da se ubaci u taksi, reče da će verovatno doći opet, možda sa nekim od svojih kolega. Ko zna... možda dovede nekog ko će zavoleti bele vešalice, a možda i sledeći Windows progovori srpski.

Dvoboj u zoru

Milan Bašić

Noć je bila burna. "Šibali" smo po tastaturama sve u šesnaest, do podneva je trebalo sve završiti i odneti broj u štampariju. Posla je, kao i obično, ostalo na pretek, takav je život svake redakcije na svetu. Valjda se zato krajnji rok za predaju na engleskom naziva deadline - glavni urednik stalno mi govori "mrtav si ako zakasniš".

Negde pred zoru, podigao sam glavu od stola, umoran i zadovoljan što sam posao završio sekundu pre nego što bi, nečiji oštar i prekoran pogled poleteo prema meni. Umesto toga, urednik je zaboravio na svet oko sebe i uronio u netom završeni tekst. Treba ga pročitati, da ne bi koja greška promakla. Dva stola ispred mog sedeo je Betamen, vidno uzbuđen, mašina se stalno zaglavljivala, a njegov test prve javne beta verzije softvera ni izdaleka nije bio gotov.

Pakujući torbu i spremajući se da krenem na zasluženi počinak, nisam mogao da izdržim a da ne uputim zajedljivu primedbu:

–Kad` bi se manuo tog beta softvera, možda bi i ti sad mogao kući.

Glave zadubljene u monitor, ne dižući prste sa tastature, Betamen mi dobaci:

–Vidi ti čičice, prispavalo mu se. Uostalom, šta ti znaš. Današnji školarci se nisu ni rodili kada je napravljen tekst procesor u kome pišeš.

Hm, dečko me je dirnu u najbolniju tačku - godinama pokušavam da nađem zamenu za moj omiljeni program, ali nisam je našao. Ovi novi su ili suviše nakićeni, pa svako malo moram da kliknem na neki taster da bih uradio i najsitniju intervenciju, ili su toliko glomazni i tromi da rad u njima na sporijoj mašini postaje noćna mora, ili... U svakom slučaju, čast mora da se odbrani. Odložio sam torbu u stranu. S lažnom mirnoćom napunio sam čašu koka kolom i, tobož udobno se zavalio u stolicu. Šta Betamen zna, zar on da drži slovo starom hakeru.

–U moje vreme se program cenio po tome koliko je mali i brz, a pri tome i upotrebljiv. Eto, pogledaj to svoje čudo u beta verziji. Pojeo je megabajta na disku koliko si devedesete mogao u pola Beograda da pokupiš. I šta, opet služi za pisanje teksta, baš kao i ovaj moj što staje na samo dve diskete.

–Dve diskete, čudna mi čuda. I ovaj bi bio toliki kada bi se odrekao sve lepote i bogatstva opcija koje pruža, odbrusi Betamen, sada već vidno uzbuđen. Po stolu je nervozno preturao tražeći instalacioni CD sa beta verzijom tekst procesora čiji je prikaz pisao, i pritom se mučio da uoči "svu tu lepotu i bogatstvo opcija" u retkim trenucima kada je program stabilno radio.

Osim našeg dvoboja, redakcijski jutarnji mir ništa nije remetilo. Glavni urednik je bio i dalje zadubljen u moj tekst, nije nas primećivao i samo sam čuo kako gunđa: "Majke mi, za rođendan ću mu kupiti bukvar da nauči sva slova". Loša mi je navika da u brzini "gutam" slova i čini mi se da je to osobina koju nikada neću promeniti. Naš DTP čarobnjak je, sklupčan dremao u stolici. Jadnik, uvek poslednji ide kući i stalno čeka nekog "nadobudnog novinara" da se smisli i završi tekst. Da smo pisali na vreme, on bi sada mirno spavao u krevetu, a ovako tri noći u mesecu hvata san između dva teksta koja treba pripremiti za štampu. Nedaleko od njega je sedeo najredovniji čitalac "PC"-ja, korektor ili poslednjih "hvatač" izgubljenih slova. Posmatrao nas je pogledom koji kao da je govorio: "Ajte ljudi, manite se ćorava posla, zar ne vidite koliko je sati!"

Bio sam srećan što sam dobio prvu rundu - Betamen je povisio ton, a to je najbolji znak da polako gubi živce. Istini za volju, mislim da je tome više doprineo "kreativni" nered na njegovom stolu u kome se zagubio instalacioni CD nego moj "argumentovani" napad. Kutiju je, napokon našao u torbi, ali u njoj diska nije bilo. Pogledao je, potom, na krajnje nelogičnom mestu. Uostalom, ko bi još očekivao da bude u drajvu, kada celu noć deinstalira i ponovo instalira program. Srećan što je veliki problem rešen, okrenu se prema meni:

–Beta programi su najbolji način da se rad za računarom prilagodi običnim korisnicima. Ovako se opcije, pre nego što se ugrade u finalnu verziju, ispitaju na velikom broju kompjutera i u rukama često nestručnih ljudi, pa ako ne valjaju pišu se ponovo. Programi su, ako to nisi primetio, postali složeni i moćni, pa i testiranja u uskom krugu korisnika više nisu moguća.

Bio je u pravu i šta sam mogao nego da priznam poraz u drugoj rundi. DTP čarobnjak i lovac na izgubljena slova su sada počeli da sa zanimanjem prate naš duel. Glavni urednik nije reagovao, on kao i uvek ima pametnija posla.

–Dobro, u pravu si da nema beta verzija, novi softver ni izbliza ne bi bio tako dobar kao što jeste, počeo sam pažljivo da gradim svoj napad. – Ali, šta da radimo sa velikom armijom korisnika računara koji ništa drugo ne rade, već stalno instaliraju i deinstaliraju programe koji delimično rade posao za koji su namenjeni? Pitam se da li će oni ikada naučiti da na pravi način koriste kompjuter. Bolje bi bilo da se prihvate stvari koje rade, ma koliko da su stare i da nauče da koriste većinu opcija. Tako bi bili produktivniji, a njihov posao kvalitetniji.

–Tu se potpuno slažem sa tobom, na moje zaprepaštenje reče Betamen, pa zar će mojim oružjem da se koristi. – Ipak, ja ih ne razumem. Nema ništa slađe nego probati novu aplikaciju i pre nego što proizvođač ispravi sve bagove. Lov na greške zna da bude veoma uzbudljiv.

Naš korektor se tu prenuo i ozarenog lica pogledao Betamena - Bogu hvala, bar neko u Redakciji razume svu lepotu njegovog posla. Ako se sada umeša, biće dva na jednog a to je već neravnopravna borba. Kroz prozor je počelo da se promalja jutro, a u parku koji se proteže sve do zgrade Narodne biblioteke već su počeli da se pojavljuju prvi ranoranioci. Neki su žurnim korakom išli put tramvajske stanice, a drugi su, opet, lenjo šetali noseći u rukama sveže namirnice i poslednje izdanje novina. Oni su pametniji od nas - kompjuteri ih, verovatno, interesuju koliko i lanjski snegovi, a noć koriste za san. Do predaje rukopisa u štampariju ostalo je tek nekoliko sati.

Glavni urednik je završio sa čitanjem mog teksta i ustao od stola. DTP čarobnjak se, već sasvim budan, okrenu monitoru i počeo da radi na novoj rubrici. Betamen je gledao kroz prozor i upravo u trenutku kada se spremao da mi zada smrtni udarac, glavni urednik reče:

–Aj`mo bre ljudi da završavamo posao, da su beta verzije pravljene da se na njima nešto pametno uradi, zvale bi se finalne. Betamene, vidi ima li ovde neki računar koji nije zagađen, pa završavaj taj tekst na njemu, s tim softverom se igraš već nedelju dana, sutra ćemo da tražimo bagove. A i ti - ove reči su bile upućene meni - ne zamajavaj ljude, neću opet da idem kući pa da sažaljevam one što su ustali u pet da idu na posao, a oni da sažaljevaju mene što se u pet vraćam sa posla. A i ako zakasnimo u štampariju, biće mrtvih.

Zato je on glavni... sve vreme je slušao šta pričamo ali nije zaboravio na deadline, granicu koju nijedna redakcija ne sme da pređe...

Dostojno mister Bina

Dejan Ristanović

Razmišljajući o računarima, ne setim se odmah prijatnih trenutaka, kada je stigao neki novi 486, Pentium, Pentium Pro ili Pentium II... to se nekako podrazumeva, a u memoriju mi se uglavnom ureže neka priča o nevoljama i problemima. Recimo, kada sam, dan pre predaje pausa, shvatio da moj omiljeni editor ima bag zbog koga mi je pobrljao par stotina kilobajta usred fajla od nekoliko megabajta, ili kada mi je dan posle toga crkao toner na izvučenih 1700 strana (naivno sam se uzdao u deklarisanih 4000), a sličnog nigde u Beogradu... Ali sve to je neka druga priča.

Ne brinite, ovoga puta vas neću gnjaviti dogodovštinama iz prošlosti - priča je sasvim sveža. Možda mi se ne bi toliko urezala u sećanje, da neki dan pre kritičnih događaja nisam u Redakciji, kako bi rekao tamošnji dokoni svet, "testirao Pentium II računar, MPEG-2 karticu i CD 24-brzinac" ili, srpski rečeno, gledao film "Mister Bin - najveća katastrofa veka" sa CD-ova. Lanac nevolja u koje glavni junak upada možda me ne bi toliko nasmejao da sam znao da Fortuna nešto slično i meni sprema...

Elem, stvar je bila u jednom od mojih računara - otkako se na priču iz prvog pasusa nadovezao i kvar tadašnjeg AT-a, trudim se da uvek imam dva računara - jedan je "glavna mašina", koja trenutno radi pod Windows 95, a drugi rezerva, na koju stavljam druge operativne sisteme, za slučaj da mi neki od njih zatreba ili da glavni računar otkaže. U trenutku X, disk računara B bio je podeljen na dve particije: na prvoj, manjoj, bio je Windows 3.11, a na drugoj Windows NT Server 4.0.

Suprotno navikama većine mojih kolega, računar(i) na kojima radim nisu nikada "rastureni", kako bi se u njih "očas ubola nova kartica" - zapravo se užasavam čačkanja po računaru i najviše volim da jednom ili dva puta godišnje platim šta sam dužan Tehnološkom Napretku, zamenim šta mora da se zameni i da do sledećeg "napada" kućište bude uredno zašrafljeno (VGA konektor ipak ne zašrafljujem - to bi bilo previše). Suprotno toj hvale vrednoj navici, prošlog avgusta mi padne na pamet da i u svoj B računar ugradim zvučnu karticu - imao sam jedan Sound Blaster viška, a činilo mi se zgodnim da u blizini bude nešto u šta se može gurnuti muzički CD. Da sam znao šta će biti, kupio bih CD plejer i ne bih dirao računar, ali... Otvorim kućište, ubacim karticu, isprobam sve, zatvorim računar, ponovo ga priključim kad ono... ne radi CD. Pretpostavljao sam da se kabl iščupao, ali mi je jedno otvaranje kućišta na dan dovoljno, pa sam narednu "opravku" ostavio za neku drugu priliku.

Druga prilika se nije brzo ukazala - taj mi računar i nije bio Bog zna za šta potreban, a i umrežen je, pa sam ono što baš treba pročitati sa kompakt diska čitao kroz mrežu, sa CD čitača računara A. Jedna od tih stvari bio je i Internet Explorer 4.0 - kada je završena beta verzija CD-a koji prati knjigu "PC 97", pomislih da je zgodno isprobati da li se IE4 sa njega korektno instalira. Ubacim beta-CD u računar A, mapiram ga preko mreže, pokrenem instalacionu proceduru kad ono... treba Service Pack 3. "PC 97" ide u kutiju, SezamFile u CD, aha, Service Pack 3 je na drugom CD-u, instalacija...

Usred instalacije pojavljuje se prozor koji kaže da fajl SHELL32.DLL nije uspeo da se iskopira. Retry? Opet neće. I tu uradim najgluplju stvar koja se može uraditi - otvorim Windows Explorer, pronađem gde je raspakovani Service Pack 3 i sam prekopiram SHELL32.DLL u WinNT direktorijum. Ostatak instalacije prođe lepo, reset računara i... plavi ekran, fajl SHELL32.DLL nije dobar, ni makac dalje.

U takvim prilikama vredi najpre probati sa Rescue disketom, ali sam istu izgleda nekome dao, a nije mi palo na pamet da napravim novu. Ništa, imam originalni Windows NT CD-ROM i tri prateće diskete - nađem ih, resetujem računar, prva disketa, druga disketa, treća... možete misliti, Data Error na disketi. Srećom, instalacioni program sa CD-a ume da napravi diskete - ubacim ga u računar A, pregledam help i pobedonosno otkucam WINNT /OX. "Program je ustanovio da A: ne postoji, ili nije drajv od 1.44 MB, pa ne može da kreira sistemsku disketu". Zbilja, ja sam jedan od onih staromodnih korisnika koji isključuju Num Lock i kod kojih se drajv od 3.5 inča zove B:. Kako se prave sistemske diskete na drajvu B? Zamislite - nikako. Ima li u BIOS Setup-u opcija swap drives? Nema.

Pošto mi nije padalo na kraj pameti da rasklapam računar A i zamenjujem drajvove (taman da i njega zabrljam), morao sam da kombinujem - podignem računar B pod (srećom i dalje funkcionalnim) Windows-om 3.11, mapiram preko mreže CD i onda na tom računaru (koji ima samo mali flopi) uradim WINNT /OX i konačno napravim sistemske diskete; trebala mi je samo treća, ali sam morao da čekam i kopiranje prve dve.

Idemo ponovo - prva disketa, druga disketa, treća disketa, malo čekanja i... "umetnite Windows NT CD-ROM u čitač... vi nemate CD-ROM čitač, rad se ne može nastaviti". Divota, a ujedno i kraj odiseje za to veče, pošto sam zaključio da mi sve ide naopako i da mi zapravo taj računar trenutno i nije potreban. U takvom stanju je "prespavao" sledećih desetak dana, da bi se najzad pojavila potreba da nešto promenim u Registry bazi jednog od Sezamovih servera. Kažu ljudi da se Registry bazom udaljenog računara može upravljati i sa Windows-a 95, ali meni nikada nije uspelo, dok je sa NT-a stvar vrlo jednostavna - eto dobrog povoda da konačno oporavim taj NT.

Sećajući se da sa disketama stvari ne idu baš sjajno, odlučim da krenem drugim putem - da preko mreže na C: disk računara B prekopiram čitavu instalaciju NT-a i pokrenem je odatle. Pošto se dotična instalacija sastoji od milion fajlova (dobro, "samo" 3462 fajla), kopiranje je "malo" potrajalo, ali najzad dođe vreme za WINNT /B. Naravno, instalaciona procedura se našla pametna da fajlove koji su već na disku "za svaki slučaj" kopira na drugu lokaciju, što traje nekoliko minuta, ali šta se može... Za razliku od procesa koji je tekao sa flopija, ovoga puta nije postavljeno pitanje da li želim novu instalaciju ili samo oporavak postojećih podataka, što mi je odmah bilo sumnjivo. Ipak sam nastavio dalje: započeo je proces detekcije hardvera, procedura je došla do detektovanja SCSI uređaja i tu se sve umirilo. Posle desetak minuta zaključio sam da bi do sada bio detektovan i SCSI uređaj na Gejtsovom računaru u Americi, pa sam resetovao skalameriju. Šta sad?

Ma koliko mi to teško padalo, shvatio sam da sve zlo potiče od toga što na računaru ne radi CD čitač i da nema druge nego da vidim šta je sa njim. Za divno čudo, taj deo posla je trajao najkraće - kao što sam od prvog dana pretpostavljao, trebalo je samo malo jače gurnuti kabl i opet zašrafiti kućište. Sada je hardver računara ispravan, da probam opet instalaciju? Odlučim se da ponovo krenem od disketa - jeste da se čeka par minuta za učitavanje svake diskete, ali me posle pita da li želim samo oporavak postojeće instalacije, što obećava skraćenje kasnijeg postupka. Prva disketa, druga disketa, treća disketa, detektovanje SCSI uređaja... još detektovanja SCSI uređaja... reset.

Idemo od početka: prva disketa, druga disketa, treća disketa, nemoj da detektuješ hardver, imam običan IDE CD-ROM čitač, detektovanje SCSI uređaja... reset. Opet: prva, druga, treća disketa, imam običan CD-ROM čitač, nemoj ništa dalje da detektuješ, ne, nemam SCSI još otkad me je jedan SCSI računar isto ovako namučio kada sam prvi put instalirao OS/2 juna 1992 (ali to je druga priča, koju ćete naći na www.sezampro.yu/~dejanr/os2.htm).

Izgledalo je da stvari kreću nabolje: započelo je kopiranje fajlova i kada sam mislio da se muka bliži kraju, stiže poruka koju do sada nisam viđao: "fajl SHELL32.DLL je uspešno pročitan sa CD-a, ali je posle kopiranja utvrđeno da je neispravan, instalacija se ne može nastaviti, a vaš instalacioni CD je verovatno neispravan". Iako mi je bilo jasno da postoji verovatnoća jedan prema milion da je CD neispravan baš na fajlu koji sam ja pokvario onim glupim potezom tokom instalacije Service Pack-a 3, nisam znao šta bih drugo nego da počnem od poruke koju mi je ispisao računar; najzad, možda je CD totalno neispravan, pa je instalacija pukla na prvom fajlu koji je stvarno trebalo kopirati.

I tako, umesto mog lepog i originalnog Windows NT Server 4.0 diska, izvađenog iz kutije sa hologramom, nađem neki "žuti" CD sa beta verzijom NT-a 4... da probam sa njim. Nažalost, "majstor" koji je snimao taj CD je izgleda potrpao fajlove po nekom neopakom redosledu, pa je proces njihovog kopiranja na disk, na samom početku instalacije, trajao nepojmljivo dugo. Posle dvadesetak minuta mi je bilo dosta, pa sam resetovao računar... sa katastrofalnim posledicama: sada više nije hteo da se digne ni MS-DOS, sa C particije.

Davno sam već prestao da se nerviram, a posle ovoga mi je situacija postala smešna: počeo sam od računara koji je radio sasvim lepo, ali nije imao Service Pack 3, da bih potrošio osam sati vremena da redom onesposobim prvo NT, onda fajlove na NT particiji, pa na kraju čak i DOS. Kao da me mister Bin gleda preko ramena. Tešio sam se samo rečenicom iz jedne od knjiga Isaka Asimova: čovek koji padne do dna jame, nema drugog puta osim nagore.

Dakle, da oporavim prvo DOS (gde beše DOS 6.22 sistemska disketa?). Eh, kad bi se NT oporavljao ovako lako - podignem računar sa diskete i otkucam SYS C:, a od toga proradi čak i Windows 3.11. Na trenutak sam se nosio mišlju da pokrenem FDISK, "ubijem" NTFS particiju i instaliram NT od nule, ali sam odustao. Prvo, činilo mi se da na NTFS particiji nema nikakvih podataka koji mi išta znače (samo backup diska A računara, ali imam još jedan backup na Zip disketama, a i sam A računar, kuc kuc u drvo, lepo radi), ali nisam bio baš sasvim siguran, a nema načina da pogledam - možda se kroz mesec dana setim da sam obrisao nešto što je bilo važno. Još jači motiv bila je činjenica da, ako "ubijem" NTFS particiju, nikada neću saznati šta je falilo nesrećnom SHELL32.DLL fajlu i zbog čega je sva ova nevolja nastala, pa će toliko sati rada propasti a da čak ništa i ne naučim.

Šta bi još moglo da se proba? Vratim se na originalni instalacioni CD i rešim da mu kažem da ne oporavlja postojeću instalaciju, već da instalira od početka. Prva, druga, treća disketa, IDE čitač, ne, nema nikakvog SCSI-ja, instalacija, "fajl SHELL32.DLL je uspešno pročitan sa CD-a, ali je posle kopiranja..." Savršeno.

Padalo mi je napamet da tu negde stavim tačku na mučenje, da izvadim disk i sutradan ga odnesem u Redakciju, gde bih ga priključio na neki računar koji radi pod NT-om kao sekundarni disk, tamo pogledao SHELL32.DLL i, uzgred, video ima li išta važno na NTFS particiji. Ali, to bi zahtevalo da rasturam kućište, a već sam ispunio normu rasturanja kućišta za taj dan (i mesec). Razmišljao sam o nekom starom DOS drajveru pomoću koga se pristupa NTFS particijama, ali mrzelo me je da ga tražim, a i setio sam se da on ne radi baš sjajno. Naravno, stalno je ostajala i mogućnost da obrišem NTFS particiju, ili da idem na spavanje u nadi da ću sutra biti pametniji.

Ova poslednja ideja mi je delovala najprivlačnije, ali sam se ipak odlučio za još jedan pokušaj: krenuću u instalacionu proceduru, zastajući kod svakog pitanja, listajući uputstvo i razmišljajući postoji li alternativni put da se zaobiđe problem. U prvi mah je izgledalo da put neizbežno vodi do ambisa zvanog SHELL32.DLL, ali se u zadnji čas ukaza i obilaznica: Setup pita u koji direktorijum da instalira NT. Ne, nemoj da ga instaliraš u WINNT direktorijum nego, recimo, u novi direktorijum NT.

Linija progresa je napredovala i, divnog li iznenađenja, prešla kobni 23. procenat na kome je prethodnih sto puta "pucala". SHELL32.DLL na CD-u je, dakle, ispravan i sad treba samo još malo sačekati. Desetak minuta kasnije, računar se uspešno resetovao i pojavio se praznik za oči: NT-ov uvodni ekran. Sve opet radi!

Možete misliti da sam, odmah posle logovanja, pogledao SHELL32.DLL u starom direktorijumu WINNT. Imao je setovan jedan od sistemskih atributa, kao i read only atribut. Glupa, glupa instalaciona procedura je radila otprilike ovako: pročita fajl sa CD-a i ustanovi da je on uspešno pročitan. Onda pokuša da ga upiše na disk, ali to ne uradi zato što je fajl read only, s tim što se na tom mestu ne testira uspešnost upisa. Umesto toga, očita fajl sa diska, nađe onaj stari, neispravni SHELL32.DLL i prijavi "pogrešnu grešku". Eto kako jedan sitan bag može da vam odnese dvanaest sati života.

Ostala mi je samo "sitnica" u vidu ponovnog instaliranja Service Pack-a 3, Internet Explorer-a, čitavog Office-a i ostalih alata koje standardno koristim. Nekako mi čitav taj dosadni posao nije teško padao: osećao sam se gotovo kao na praznik, srećan što sam shvatio u čemu je bila stvar. Samo mi je bilo žao što taj read only atribut nije nešto što bih mogao da okačim o zid, kao podsećanje da po računaru koji dobro radi ne treba mnogo čačkati...

Put oko sveta

dr Sava Zdravković

Tokom 1997. nisam imao priliku da napišem mnogo tekstova za "PC" - čitave godine sam putovao po svetu, provodeći po mesec dana u raznim metropolama i "metropolama", kako bih obavio zadatak koji mi je postavila firma u kojoj radim. U pitanju je velika firma koja se bavi trgovinom plemenitim metalima - centrala je u San Francisku, a pet glavnih predstavništva u Francuskoj, Norveškoj, Singapuru, Brazilu i Bocvani. Bocvana malo neobično zvuči na toj listi, ali u pitanju je predstavništvo koje pokriva veoma značajno tržište Južnoafričke republike, koje je osnovano još u doma embarga prema ovoj zemlji, a sada nikako da ga premeste.

Obzirom na veličinu i godišnji obrt firme, mora se reći da je ona prilično slabo kompjuterizovana i da se veći deo poslovanja obavlja faksom - računari postoje, ali se koriste uglavnom lokalno, s tim što je svako predstavništvo razvijalo neko svoje rešenje informacionog sistema, koje je čak zasnovano na različitim platformama. Mene su zaposlili da bih proveo po mesec dana u svakom od predstavništava, snimio situaciju, preuzeo kompletne podatke sa lokalnih računara i prosledio ih centrali. Sve to bi bio jednostavan, pa i prijatan posao, da nije bilo jednog malog zahteva: podatke treba da prosledim onog dana kada ih "pokupim", kako bi ih oni sravnili sa stanjem koje istog dana dobiju klasičnom komunikacijom. Ako bi podaci stigli par meseci pošto su preuzeti, ne bi precizno regenerisali "papirno stanje" na taj dan. Dakle, trebalo je da na putu budem mobilan i da iz svakog grada ne samo komuniciram modemom, već i šaljem fajlove od po par megabajta.

Spremajući me za put u "divlje zemlje", kolege iz informacionog odeljenja su me solidno opremile: dobio sam dva jednaka Pentium 166 notebook računara sa po 32 MB memorije, diskovima od po 1 GB, 33600 bps PCMCIA modemima, ISDN adapterima, mrežnim PCMCIA karticama i jedno koferče koje će se pokazati dragocenim, ali nedovoljnim. Kupili su mi, naime, kit posebno namenjen svetskim putnicima, u kome postoje kablovi i konektori koji omogućavaju da se priključite "na žicu" ma u kom kutku sveta se našli. Razgledanje tog koferčeta i konektora koje je ljudska domišljatost u raznim zemljama izmislila bilo je celovečernja zabava za moju porodicu, ali će putovanje pokazati da oni ni izbliza ne pokrivaju čitav svet.

Obzirom da sam putovao i po zemljama čija imena "divlje" zvuče, pre svega Bocvani, začuđujuće je gde sam imao najviše problema sa kompjuterima: u Parizu. Priznajem da u kulturnoj prestonici sveta do tada nikada nisam boravio, ali sam se u njihovu računarsku (a i ostalu) kulturu teško razočarao. Prvo, nisam baš bio u Ricu, ali sam boravio u dva prilično skupa hotela sa četiri zvezdice, i u oba su kupatila u sobama bila bedna - u jednom čak nije postojala ni tuš kabina (nije mi jasno kako su uspeli da budu tako visoko kategorizovani). Drugo, na pomisao da vam je potrebna direktna linija u sobi (za ISDN nisu čuli) na recepciji su se krstili - primetio sam da im je mnogo lakše da ostvare zahtev za "punim krevetom", nego da vam omoguće da se noću družite sa svojim modemom.

Što je najgore, izgleda da su, kada su mi konačno dali direktnu liniju, to prijavili i policiji, pa je sledećeg dana došao jedan (moram priznati, veoma ljubazan) inspektor, koji mi je rekao da je u Francuskoj upotreba bilo kakve tehnologije slanja šifrovanih podataka modemom strogo zabranjena i da su kazne za to vrlo ozbiljne. Ja sam pokušao da objasnim da šaljem informacije o kontigentima za firmu, i da je u pitanju obična elektronska pošta i podaci koji se mesec-dva kasnije objave u godišnjem izveštaju, na šta je on samo mudro klimao glavom i govorio "samo sam hteo da vas upoznam sa našim zakonom". Posle tog razgovora nije mi bilo jasno zašto svi kritikuju Ameriku što zabranjuje izvoz kriptografskih tehnologija, kad jedna zemlja koja je član Evropske unije i koja sebe "prodaje" kao velikog borca za ljudska prava ima tako restriktivne zakone koji onemogućavaju elektronsko poslovanje. Bilo kako bilo, pokazalo se da smo se i policajac i ja džabe trudili - linija koju sam dobio bila je toliko loša da se nije mogla uspostaviti ni 2400 bps veza sa inostranstvom, pa sam morao da se pretplatim na usluge lokalnog Internet provajdera, do koga sam nekako "gurao" na 9600. Ipak, gotovo pola podataka nisam uspeo da pošaljem, pa sam ih otpremio kada sam prešao u Norvešku.

Tamo je informatička situacija upravo suprotna: čim sam zatražio sobu u biznis klasi prosečnog hotela u Oslu, pitali su me da li želim telefonsku liniju za prenos podataka, ISDN, faks ili sve to zajedno. Opredelio sam se za ISDN i odmah dobio pristup preko lokalnog provajdera, koji je (flat-rate) uračunat u cenu sobe. Zajedno sa portirom koji je nosio prtljag, u sobu je došao mlad i veoma kompetentan inženjer, zadužen da mi pomogne da povežem svoju opremu na hotelsku instalaciju. Zajedno smo proverili da li sve funkcioniše i ljubazno se pozdravili, pri čemu su obojica odbila da prime napojnicu, jer to pravila hotela ne dopuštaju.

Slično je stanje i u Singapuru - ovaj mali grad-država ima oko 3 miliona stanovnika, ali predstavlja područje gde su kompjuteri i ostali prateći uređaji najviše ušli u pore društva. Čak i deca imaju celularne telefone, a mali prostor omogućava izuzetno dobru pokrivenost, čak bolju nego u Americi. Za ISDN priključak u biznis sobi vas uopšte i ne pitaju, ali vam niko ne pomaže da se snađete: obzirom da je konektor za ISDN bio isti kao i konektor za običan analogni prenos podataka, zamalo nisam spalio svoj modem. Najlepše je bilo što je predstavništvo moje firme primenilo intranet tehnologiju, pa je preuzimanje i sređivanje podataka bilo prava dečija igra.

Ipak, ne mogu a da ne ispričam i malu anegdotu: prve večeri sam legao da spavam, ostavivši oba notebook-a i celularni telefon da se pune, sutradan ujutru sam otrčao na posao, a kada sam se najzad vratio u sobu, sve baterije su i dalje bile prazne. Kompjuterska kontrola instalacije automatski isključi "štekere" čim ugasite svetlo, a takođe i kada niste u sobi (to "zna" po položaju kartice-ključa kojim otvarate vrata), što doduše piše među papirima koji stoje u sobi, ali ko još čita uputstvo... Požalio sam se na recepciji i bio fasciniran onim što je operater uradio: jednim klikom miša dobio je sliku kompletne instalacije u mojoj sobi, onda kliknuo na željeni šteker desnim tasterom i čekirao opciju u meniju. Od tog momenta je šteker bio stalno aktivan.

Posle jednog lošeg i dva dobra iskustva, sa mnogo zebnje sam otputovao u Gaborone - pomišljao sam da u Bocvani možda niko nije ni čuo za kompjutere. Pokazalo se da stvari nisu baš tako loše - infrastruktura naravno nije ni približno dobra kao u Oslu i Singapuru, ali je sasvim uporediva (ako ne i bolja) od one u Parizu. Bez mnogo problema sam dobio direktnu liniju u sobi (malo su prevrtali očima kada sam pominjao kompjuter, ali im je potreba za direktnom linijom za slanje faksova bila odmah jasna), a veza do Amerike je bila sasvim pristojna - jedino su me žestoko odrali kod plaćanja računa, pošto su mi u početku dali netačnu informaciju o ceni međunarodnog razgovora.

Komunikacija sa centralom je, dakle, išla dobro, ali komunikacija sa predstavništvom nije. Tamo su koristili neki stari izraelski program - bazu podataka, koji im uopšte nije odgovarao, ali je firma koja ga je pravila u međuvremnu bankrotirala, pa niti je program ko održavao, niti su se oni rešavali da nabave novi. Iznenadila me je izuzetna inertnost lokalne radne snage, koja nije preduzimala ni najmanju inicijativu vezanu za bilo šta: čovek će, ako treba, isti spisak prekucavati sto puta i to mu uopšte neće smetati, dok mu sama pomisao da nauči komandu kojom izvozi podatke iz baze i prenosi ih u tekst procesor diže svu kosu na glavi... a znate već koliko kose Crnci imaju!

Ako su u Gaboroneu nezainteresovani za sve, u Porto Alegreu (treći ili četvrti grad po veličini u Brazilu, stalno se nadmeću sa gradom Belo Horizonte) su prezainteresovani... za sve, osim za posao. Nigde me nisu toliko vodali na izlete, u restorane, na utakmice i na sto drugih mesta, samo da bi što manje bili na poslu. Da se razumemo, nisam ja protiv izlaska i provoda, ali me je već trećeg dana prilično nervirala pomisao da se posao gomila, a ja gubim vreme, okružen stalnom drekom i podvriskivanjem. Pokazalo se da je kompjuterizacija predstavništva srednje žalosna - računari su uglavnom bili uredno pokriveni šarmantnim ciradama, a na jedinom laserskom štampaču stajala je saksija sa cvećem. Zato sam šest noći proveo sedeći u sobi i prekucavajući podatke sa radnih naloga, na užas recepcionara koji je stalno mislio da sam teško bolestan i slao (moram odmah da kažem - prilično simpatično) žensko osoblje da proveri da li "ludom Amerikancu" treba neka pomoć... koja ga neće mnogo koštati.

Posle sedam meseci i pet metropola, priznajem da sam, sletajući u San Francisko, osetio da se vraćam kući - u svim zamljama sveta danas ima mnogo računara, ali nema mesta gde se oni ozbiljnije koriste u poslu nego u okolini Mosta. Videćemo kako će ići izvoz tih ideja - šef je bio zadovoljan izveštajem i rekao mi da počnem da radim na projektu unifikacije računarske opreme i softvera u našim predstavništvima. Bojim se da mi sledeće godine ne gine još mnogo meseci putovanja...

Skromne želje

Milan Bašić

Dragi Božić Bato,

Kada kreneš iz ledenih prostranstava severnih krajeva, molim te ponesi mi na poklon jedan novi računar. Neka bude dobar kao što je ovaj moj stari; verno me služi već tri godine, na njemu radim, surfujem Internetom, igram se, pa čak i neuke rođake i prijatelje upućujem u tajne primene kompjutera. Ali, moj dragi Božić Bato, svemu dođe kraj, pa se tako približio dan kada moram ponovo da uhvatim tehnološki korak sa svetom.

Voleo bih da, kada se probudim sa prvim zracima sunca koji najavljuju Božić, pronađem u sobi: midi kućište, naravno ATX, jer manje od toga nema smisla. U njemu bih želeo da bude Pentium II, što se tiče megaherca nisam zahtevan - znam da je danas teško naći procesor, prava je jagma u dane pred Božić, a i ja se kasno javljam. Uostalom mi smo pravi majstori da poteramo čipove brže nego što su oni "pametnjakovići" u fabrici rekli. Memorije mi kupi puno, barem 64 MB - pričaju mi ovi momci iz Redakcije, koji znaju više od mene, da memorije nikad nije dosta, a ja svašta radim za računarom, pa nek` je ima.

I hard disk mi treba, Ultra DMA od 6 GB. Komšija ima manji, a mi smo takav narod, "nek komšiji crkne disk". Ne treba mi 6 GB, ali učini mi molim te, da i ja jednom budem glavni u kraju. ZipDrive, interni IDE, obavezno, kako da drukčije prenesem datoteku sa tekstom pisanim u Word-u 97 - mangupi iz Microsoft-a smislili su toliki zapis da i pismo ne može da stane na disketu, a zamisli tek šta da se radi sa knjigama punim slika. Flopi nek se nađe, zlu ne trebalo, a i CD drajv (ne zaboravi - dvadesetčetvorobrzinac), šta bih danas bez njega. A ako ti bude usput, ponesi i DVD, jeste da niko nije video ni jedan film za njega, ali doći će jednom i filmovi.

Kada sam bio mlađi, skupljao sam ploče, rock`n`roll, naravno, bilo je i džeza, a klasika tek toliko ako naiđe neka devojčica koja se "pali" na Šopena ili Čajkovskog. Sada bi da mi svira CD dok radim na računaru, ali tako da se ni jedan ton ne izgubi. Zato, spakuj mi u računar dobru audio karticu. Ma kakvi dobru, najbolju, a pokloni mi i zvučnike koje bih svima, sa ponosom, pokazivao.

Video kartica neka bude sa čipom čije se ime najbolje izgovara uz zvuk tam-tama. Da u Flight Simulator-u magla izgleda isto kao ova koja je obavila hladnu decembarsku noć u kojoj ti pišem pismo. Monitor, obavezno 17-inčni, da više ne gubim oči tražeći pravu ikonu. Doduše, na radnom stolu za njega nema mesta, ali snaći ću se već nekako. Bio bi interesantan i neki LCD model, samo mnogo su skupi, a ja bih da budem skroman. Kao što si primetio, tražim samo najnužnije.

Modem treba da bude dobar - kad već telefonske linije ne valjaju, bar on neka bude prvoklasan. I brz, dakako - 56K! Miš sa točkićem, tastatura sa klikom, na mouse pad-u lik Pamele Anderson, štamapač koji pravi slike u boji, sve mi to donesi.

Na Badnje veče u prozor ću staviti uglancane nove cipele, biću dobar cele godine i slušaću starije. U školu više ne idem, a da idem imao bih same petice. Božić Bato, neka u tvojim saonicama koje putuju nebom bude poklon za mene.

A ako i ne bude, neću da se naljutim. Ova stara mašina je dobra. Ponekad malo spora, ne marim. Važno je da završi posao, noći su duge, a ja nikuda ne žurim. Navikao sam na nju i, kada malo bolje razmislim, ne treba mi bolja. Ali, mi ljudi smo čudna sorta, uvek želimo da imamo najnovije i najbolje. To nam je u krvi.

Primi puno pozdrava od

Običnog korisnika računara.

SLEDEĆI TEKST U PC #31
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović


ASUS Zenbook


YuNet

Acer


Excel kuhinjica

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter