Kada je Fileas Fog 1872. godine krenuo na put oko sveta za 80 dana, u torbi je poneo 20.000 funti sterlinga u kešu. Niko ga na granicama nije pitao zašto nosi toliko para, a funtama je mogao da plaća kako u tadašnjim britanskim kolonijama kao što je Indija, tako i svuda po Evropi, u Kini, Japanu, Sjedinjenim Američkim Državama... Danas bi takva fleksibilnost i sloboda bila moguća samo korišćenjem neke od kriptovaluta, možda Bitcoin-a
Pažljivi čitaoci slavnog Žil Vernovog romana setiće se da je gospodin Fileas Fog izašao iz prostorija Reform kluba, gde je opklada sklopljena, u 19:25 uveče i da je na putu kući svratio do Barings banke odakle je podigao 20.000 funti sterlinga u zlatu, što bi bilo oko 2 miliona dolara u današnjem novcu. Bez najave, bez čekanja (kući je stigao u 19:50), bez pitanja šta će mu toliko para. Pitanja te vrste nije bilo ni na granicama koje je prelazio. Vek raznih "ratova protiv terorizma", borba protiv pranja novca i (naročito) protiv utaje poreza stvorili su potpuno nova pravila, kojima je pravo na privatnost ljudi žestoko umanjeno, a svetinja bankarske tajne obesmišljena.
Lako bi bilo reći da danas gospodin Fog ne bi morao da tegli sa sobom pedesetak kilograma zlatnog novca - dovoljna bi bila neka zlatna (još bolje platinasta ili dijamantska) kreditna kartica. Čak i ako zanemarimo pitanje kako bi Fileas Fog kreditnom karticom u Indiji od privatnog lica kupio slona ili kako bi isplatio vlasniku broda desetak hiljada funti zato što će spaliti palube i katarke u nedostatku uglja, u mit o jednostavnom korišćenju kreditnih kartica u svetu veruju samo oni koji nisu mnogo putovali. U realnosti se dešava da neka kartica "ne radi" u nekoj zemlji, da u zlom trenutku saznate za limit po transakciji odnosno dnevni limit, ili da neka veštačka inteligencija zaključi da to što radite liči na šemu ponašanja koja karakteriše pljačkaše, pa da vam blokira karticu do telefonskog poziva... s kojim opet možete imati problema zato što je veštačka inteligencija mobilnog operatora zaključila da previše trošite u roaming-u. Decenije borbe protiv raznih prevaranata značajno su umanjile mogućnost da slobodno raspolažemo svojim novcem dok putujemo.
Sada kriptovalute pretenduju da nam vrate punu slobodu. Njih ne izdaje niti kontroliše ni jedna država ili banka, već se za bezbednost brine matematika. Ponekad me pitaju šta bi se desilo kada bi neko otkrio algoritam kojim se brzo faktorizuju veliki brojevi, ili računar bilion puta brži od sadašnjeg - tada bi se koncept kriptovaluta i, uopšte, sigurnosnih sertifikata raspao. To je tačno... baš kao što je i tačno da bi zlatne funte gospodina Foga izgubile vrednost kada bi neko napravio "kamen mudrosti", jeftin postupak koji pretvara olovo u zlato. U realnosti, šansa da se jedno ili drugo desi je minimalna, pa su kriptovalute savršeno bezbedne. Problem je njihova nestabilna vrednost, koja se menja znatno brže nego što bi neki trezveni investitor želeo. Doduše, vrednost Bitkoina je ove godine, uz povremene padove, otišla "u nebesa", ali nije lako prognozirati šta će se dalje dešavati. Verujem da će ta vrednost i dalje rasti, pošto poverenje u ovu valutu jača, čak i među ljudima koji nisu mnogo bliski tehnici. Sa kriptovalutama nema inflacije, niko ne može da ih neograničeno "štampa", a rast "novčane mase" je precizno određen matematičkim algoritmima i konstantama koje su definisane kada je valuta nastala i ne mogu se promeniti.
I, najzad, da li su kriptovalute o kojima pišemo u ovom broju "PC" ja novac budućnosti? Voleo bih da budu!
