Hackaday ponovo u Beogradu

Hakeri su najsrećniji ljudi na svetu, jer su u opštoj krizi pronašli najlepši hobi i uživaju u svom stvaralaštvu. Kao i radioamateri nekada, oni komuniciraju ne hajući za prostor koji ih deli, razmenjuju iskustva, „kradu“ znanje jedni od drugih i hvale se delima svojih ruku. Zato retko propuštaju da se uživo sretnu, pre svega na međunarodnim konferencijama.

Retro kompjuter kao bedž

Zbog takvih ljudi, najveći i najuticajniji hakerski blog hackaday.com ponovo organizuje konferenciju u Beogradu 26. maja. Oni koji su prisustvovali toj konfereneciji pre dve godine, dobro pamte atmosferu i program, a oni koji nisu bili te sreće, mogli su da pročitaju izveštaj u PC#232 (maj 2016). Još uvek postoje i linkovi na video zapise svih govora na hackaday.com/2016/05/23/relive-the-hackaday-belgrade-conference/

I ove godine je u planu puno novih govora sa novim govornicima, hakerske radionice sa novim projektima, celodnevna hrana i večernja zabava, kao i novi interaktivni bedž. Prethodnog puta je to bio kontroler sa matričnim LED displejem, nekoliko tastera i infracrvenim portom za komunikaciju, a ovoga puta će to biti kompletan mali kompjuter, sa mehaničkom tastaturom, grafičkim TFT displejem i baterijskim napajanjem.

Prototip bedža/računara je odavno završen, komponente i štampane pločice poručene, a finalnu montažu SMD komponenata na pick-and-place mašini će izvršiti firma Smart Line Technology iz Stare Pazove. Na firmveru vredno radi Jaromir Sukuba, ugledni član Hackaday zajednice iz Slovačke Republike. Svako ko je učestvovao u iole ozbiljnijim projektima, naročito u onima koji uključuju istovremeni rad na hardveru, znaju kako to ide. Radi se do poslednjeg dopustivog roka, a onda pred finalnu demonstraciju (koja će u ovom slučaju biti sama konferencija) sledi programiranje. U poslednjoj noći, kad je sve drugo već spremno, piše se i priručnik za upotrebu...

Top performanse... za sedamdesete

Reč je o kompjuteru koji, ako već nema „retro“ izgled koji je krasio početak informatičke ere, svakako ima retro funkcije i karakteristike. Tako, ako niste bili neposredni svedok rađanja digitalne tehnologije, možete da osetite šta znači držati u rukama nešto iz vremena kad su računari služili za... hm, čemu bi mogli da služe računari? Pa, za računanje! Možda će nekome zvučati čudno, ali tada nije bilo grafičkog interfejsa, boja na ekranu je bila nezamisliva, a Internet nam uopšte nije nedostajao iz prostog razloga što nije ni postojao. Ali smo pred tim računarima provodili dane i noći bez prestanka! A biće mi, nadam se, oprošteno ako za kvalitet proglasim i nešto što danas više ne postoji: na kompjuteru su mogli da rade samo oni koji su dobro znali šta i kako se s njim može. Ostali nisu smeli ni da mu se približe, verovatno u strahu da ih „ne ubije struja“.

U srcu bedža nalazi se Microchip-ov 32-bitni RISC mikrokontroler PIC32MX370F512H, koji ima neuporedivo bolje karakteristike od bilo kog mikroprocesora iz sedamdesetih godina, ali je to upotrebljeno uglavnom da bi se pojednostavio hardver, smanjila potrošnja struje, postigla veća univerzalnost u radu, a pre svega smanjila cena proizvodnje. Setite se samo da su kompjuteri u to vreme bili bolno skupi i, da nam je neko tada rekao da će se jednoga dana besplatno deliti kao bedževi na konferencijama, teško bismo mu poverovali.

Hardver

Karakteristike pomenutog mikrokontrolera su solidne za kategoriju kojoj pripada. To je RISC procesor sa MIPS-ovim jezgrom i standardnim Microchip-ovim periferijama. Maksimalna brzina izvršenja je 150 DMIPS, a potrošnja je samo 0,5 mA/MHz, što omogućava dug životni vek baterija. Interna programska memorija je 512 KB, interni RAM 128 KB, a dodata je i eksterna flash memorija kapaciteta 8 MB, koja simulira hard disk.

Displej je grafička RGB TFT matrica rezolucije 320×240. Postoji i minijaturni zvučnik, sa softverskim 3-kanalnim generatorom zvuka, koji će biti pogodan za chiptune takmičenje tokom hakerske noći. Posebna pogodnost za hakere je 9-pinski igličasti konektor, koji služi za direktno programiranje mikrokontrolera ili za univerzalni ulaz i izlaz.

Tastatura je sa taktilnim mikrotasterima koji imaju snažan „klik“ i na dovoljnom su rastojanju da omogućavaju udobno kucanje. Umesto džojstika postoje četiri tastera sa strelicama. Osim tastature, na prednjoj ploči su još i konektor, displej i kompaktni RGB LED.

Softver

Kao i u svim kompjuterima iz toga doba, i ovde će osnovni firmver činiti programski jezik BASIC. Osim toga, postojaće i emulator procesora Z80, čime je omogućeno da se kao alternativni operativni sistem koristi CP/M, koji je kasnih 70-tih i početkom 80-tih bio široko popularan, pre nego što je zamenjen MS-DOS-om. Za ambiciozne programere, od internih servisa tu su drajveri za displej i tastaturu, komunikaciju sa „hard-diskom“, koga emulira eksterna flash memorija, ali i podrška za trokanalni binarni generator muzičkih tonova.

Ne postoji USB konektor, jer je to standard koji je nastao znatno posle perioda koji ovaj računar pokušava da nam dočara. Možda biste rekli da bi onda trebalo da postoji priključak za kasetofon, kao markantni simbol kompjutera tog vremena, ali bi se onda postavilo pitanje ko danas ima tako nešto u svom kućnom tehničkom arsenalu. Funkcija upisa i čitanja je ipak očuvana, jer je kasetofon ovde zamenjen flash memorijom.

Ipak na bedžu postoji nešto što je tada bilo vrlo aktuelno. To je serijski port, mada ne baš u RS-232 formi (u kojoj bi naponski nivoi signala trebalo da budu -12 i +12 volti), nego u CMOS varijanti, sa regularnim 3-voltnim logičkim nivoima, koji se danas znatno češće koriste. Da bi se ostvarila komunikacija s nekim računarom koji ima USB port, potrebno bi bilo imati Serial-To-USB konvertor, i to isključivo sa logičkim nivoima na strani serijskog porta. Ako planirate da učestvujete na hakerskoj noći, možda bi bilo zgodno da pripremite i ponesete ovakav konvertor.

Za međusobnu komunikaciju dva bedža dovoljno je imati trožilni kabl sa konektorima kojima bi se ostvario dupleksni prenos podataka preko serijskog porta. Ovo bi morao da bude „ukršteni“ kabl, jer se u oba smera transmiter jednog računara spaja sa prijemnikom drugog. Na konferenciji će biti obezbeđen određeni broj takvih kablova, pa ako vam zatreba pri hakovanju, samo se obratite nekom od organizatora.

Ovakva platforma je veoma pogodna za ono što se zove „hakersko veče“, na kome svaki posetilac može da pokaže šta ume, pa i da usput osvoji poneku nagradu. Jedna od kategorija takmičenja će, osim programiranja, svakako biti i chiptune (8-bitna muzika), pa će možda biti korisno da izoštrite i pripremite svoje muzičke sklonosti i da se prisetite davno zaboravljenih melodija.

Prisetimo se prvih koraka

Postoji jedan nesumnjiv kvalitet, danas nažalost zaboravljen, koji bi lako mogao da se oživi ovim bedžom. Nekada niste imali drugog izbora nego da „u dušu“ poznajete kompjuter, ako ste želeli da ga koristite. Danas je ono što se naziva „poznavanjem kompjutera“ često samo površno faktografsko znanje o funkcijama pojedinih šarenih ikona, koje su dobro prilagođene lenjom intelektu savremenog „poznavaoca“. Mali broj korisnika ima dovoljno hrabrosti da se otisne u izazove programiranja, a još manji broj u upoznavanje sa hardverom.

Prvi od njih se, pri svojim prvim koracima, obično susreću sa izazovom Hello world, kad treba napisati program koji tu magičnu poruku ispisuje na ekranu. Hakeri nikada neće zaboraviti trenutak kad im je to pošlo za rukom, i to s punim pravom. Tada su napravili prvi kvantitativni pomak u svojoj karijeri ili hobiju, jer je to zaista kvantni skok od „ništa ne znam“ do „napravio sam svoj program“. Sve drugo će biti samo kvantitativni pomaci, jer će oni taj svoj program usložnjavati korak po korak, pa ako se na jednoj strani njihovog puta nalazi Hello world, možda se na drugoj nalazi veštačka inteligencija, optičko prepoznavanje oblika ili neuronske meže. Prvi korak je najvažniji.

Hello world ili BlinkLED

Kod hardveraša, koji se uglavnom bave mikrokontrolerima, umesto programa Hello world postoji njegov hardverski ekvivalent koji se zove BlinkLED. Zadatak nije ništa lakši, mada treba samo učiniti da se jedan LED pali i gasi, ali taj prvi korak je podjednako značajan u životu jednog hakera. Treba puno toga naučiti i dobro zaposliti mozak da bi taj mali LED zatrepereo, i to će biti dovoljan motiv budućem hakeru da se potrudi da otkrije sledeću tajnu. Tako će mu se, korak po korak, otvarati nova i nova vrata. Postupno će njegov mikrokontroler izvršavati sve složenije zadatke, pa će se posle nekog vremena preko Interneta povezati s celim svetom, a onda... ko zna? Biće to neko njegovo vreme, drugačije od ovog našeg.

Tu leži tajna u čijem otkrivanju bi ovaj bedž mogao da pomogne talentovanom početniku. BASIC je stari (nažalost prilično zaboravljeni) programski jezik koji je veoma pogodan za prve korake u programiranju, jer je na neki način blizak našem govornom jeziku. Ako imate svoje dete koje je tinejdžer, ili poznajete mladu osobu koja bi mogla da ima dovoljno potencijala da zakorači u svet informatike kao stvaralac, pokažite mu nekoliko jednostavnih instrukcija u BASIC-u kojima bi pod kontrolom svog programa mogao ciklično da pali i gasi LED priključen na neki od portova 9-pinskog konektora za proširenje. Ako zaista ima predispozicije, posle tog koraka više nećete morati da ga motivišete da nastavi, jer će dalje sve samo ići svojim putem. Putem kojim se kreću dobri i srećni ljudi.

Kako učestvovati

Već po drugi put se ponavlja nešto neobično – na konferenciju se prijavljuje veliki broj svetskih hakera, među kojima ima i poznatih imena, ali je malo naših ljudi. Teško je razumeti zašto naši hakeri, kojih besumnje ima mnogo, ne koriste činjenicu da se u njihovom gradu održava ovako značajan skup.

Na sajtu hackaday.io/belgrade/ postoji prijava za učešće. Za prvih 100 posetilaca cena je bila upola niža, ali skoro isti popust još uvek važi za studente koji na ulazu pokažu svoj indeks. U cenu karte su uračunati bedž, celodnevna hrana, piće, kao i organizovana zabava tokom i posle hardverske noći. Vidimo se na Hackaday-u!