GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #262 > Komentari
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović
- PC #262 u prodaji po ceni od 219 din
broj

Uvodnik

Dejan Ristanović

Netflix je pre nekoliko dana emitovao Bandersnatch, epizodu serije Black Mirror u kojoj gledalac bira tok događaja koristeći daljinski upravljač, džojstik ili neki drugi uređaj. Sve funkcioniše dobro i potpuno je intuitivno, a reakcije su povoljne, kao i uvek kada se pojavi nešto novo. Mnogi tim povodom razmišljaju o budućnosti industrije zabave pa i samog Interneta – stvari će biti interaktivnije i bolje prilagođene konkretnom korisniku. Dobar trik ili ozbiljan zadatak za kreatore sadržaja?

Ako ćemo pravo, ideja o interaktivnim filmovima nije nova. Mnogi od nas su u proleće 1999. kupili svoj prvi DVD film Matrix, i gledali ga više puta nego što su spremni da priznaju. Taj DVD ima neke interaktivne trikove, recimo povremeno se pojavi beli zeka koga treba da pratite kako biste otkrili dodatne sadržaje. Dakle, ideja je stara barem 20 godina. I kasniji DVD-ovi i Blu-ray diskovi su nudili slične dodatke, a alternativni završeci su uvek izazivali diskusije na forumima i (kasnije) društvenim mrežama. Sećam se filma The Butterfly Effect koji je imao valjda 10 različitih krajeva od kojih mi se, sasvim neoriginalno, najviše sviđao onaj osnovni, bioskopski.

Dometi ovakvih ideja su ograničeni i mogu da posluže tek da čovek provede malo više vremena uz sadržaj koji je kupio. Bandersnatch, zavisno od vaših izbora, ima pet različitih završetaka (valjda nisam neki propustio) i traje između 45 i 90 minuta. Jasno je postoji konačan broj varijanti pošto, na kraju krajeva, možete da vidite samo ono što su glumci snimili. Producent je oko toga imao dodatnog posla, ali je zato film mnogo teže piratovati; da biste uživali u interaktivnosti, morate da plaćate Netflix. Može li se zamisliti interaktivni film sa „bezbroj“ ishoda? Začudo da, i možda bi u tome mogla da bude budućnost. Svi se dobro sećamo likova koji su potpuno sintetizovani, recimo Jar Jar Binks u „Ratovima zvezda“, Neytiri u Avatar-u, a pre svega Gollum u „Gospodaru prstenova“. Da li bismo mi mogli da kažemo Gollum-u šta da radi u sledećoj sceni, a da naš kompjuter (ili iznajmljena neuralna mreža) to sintetiše? Dan kada će tako nešto biti moguće nije daleko, pa će svako od nas dobiti priliku da režira svoju zabavu. Pošto nažalost nismo ni Hičkok ni Spilberg, uglavnom bismo kupovali ili preuzimali „scenarije“ sa Interneta, pa ih eventualno malo modifikovali, što bi stvorilo čitavo novo tržište – možda će se prodavati virtuelni likovi koje možemo da upotrebimo kako nam padne na pamet. Uostalom, svako danas može da napiše knjigu i prodaje je kroz Amazon ekosistem; većina takvih knjiga nije vredna pažnje, ali ponekad nas iznenadi neki The Martian ili Her Last Tomorrow.

Doskora smo interaktivnošću zvali mogućnost da na ekranu ne gledamo samo ono što nam „tamo neko pusti“, već da sami biramo šta ćemo gledati i kada – ne moramo ponedeljkom u 9 da budemo kod kuće da bismo gledali „Dinastiju“. To jeste bio veliki korak u pravom smeru, ali i dalje gledamo samo ono što je neko snimio; još veća interaktivnost biće mogućnost da to modifikujemo pa da, recimo, Han Solo izađe živ i zdrav iz one rupe u koju je pao. Put dotle je dug i komplikovan, ne samo s tehničke strane (ne smem ni da razmišljam o problemima vezanim za autorska prava), ali je i na sadašnjem stadijumu razvoja Interneta potpuno jasno da autori treba da teže interaktivnosti i opsežnijem uključivanju korisnika u kreiranje sadržaja na Web-u i društvenim mrežama. Neke od tih tehnika su odlično savladali autori sajtova i on-line nastupa koji su se ove godine našli na našoj TOP50 listi, a iz godine u godinu će za ulazak u to elitno društvo biti potrebna sve veća briga o korisniku i njegovim ćudima. Idemo dalje!



NetCast

Doncafe

Cityexpert



Excel kuhinjica

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter