Konzole: Igre koje traju

Nintendo kao da ne pokušava da se ozbiljnije takmiči s današnja dva najbitnija igrača, već je svojim jedinstvenim idejama i rešenjima napravio kategoriju samo za sebe. To se vidi i po samim igrama za njihove konzole. Većina naslova je porodično orijentisana, pogotovu kada se radi o igrama koje pravi sam Nintendo. Dosta ih je dizajnirano za couch multiplayer, što je pohvalno jer ta varijanta igara postaje sve ređa u današnje vreme.

Wii U konzola

Počnimo od Wii U konzole. Iako se zvanično vodi kao vesnik osme generacije, od početka je bilo jasno da po mogućnostima ne može ni da priđe dvojici glavnih konkurenata. Kao posebnu i vrednu pomena izdvaja je nešto što Nintendo popularizuje godinama, a na šta ostali obraćaju premalo pažnje. Reč je o iskustvu drugog ekrana (second screen experience).

Nintendo je počeo da razvija second screen experience svojom prenosivom konzolom Nintendo DS (dual screen, poznatija i kao NDS). Igre za NDS koristile su gornji ekran za glavni sadržaj igre, dok je donji ekran bio rezervisan za pomenuti second screen experience, najčešće mapu, inventar ili nešto slično. Igrač bi, recimo, vozio auto na gornjem ekranu, a na donjem bi video gde se nalazi na mapi staze. Isti koncept prenet je na Wii U, ali s malim izmenama.

Dok je konzola prikačena na televizor, moguće je da glavni sadržaj igre pratite na televizoru dok, recimo, mapu možete da pratite na velikom ekranu džinovskog kontrolera koji dolazi uz Wii U. U slučaju da vaša lepša polovina želi da pogleda neku seriju, kratkim čačkanjem po kontroleru možete da prebacite glavni ekran igre na ekran kontrolera, a zatim da se prebacujete između glavnog i sporednog ekrana pritiskom na taster. Sam kontroler je bežičan. Igra se renderuje na konzoli, a onda se strimuje na kontroler. Na kontroleru je ugrađen IC port, tako da televizor možete da uključite, isključite ili promenite jačinu zvuka s kontrolera, bez potrebe da uzimate daljinski upravljač u ruku. Sve u svemu, fascinantno igračko iskustvo koje vredi probati. Prava je šteta što konzola nikada nije propisno zaživela.

Neki od naslova vrednih pomena su remasteri sa starijih Nintendo konzola. Drugi bitni naslovi su izdati i na narednoj konzoli i/ili na uređajima drugih proizvođača i PC-ju. Ono što bi svakako trebalo da probate ako se dokopate primerka Wii U jesu: The Legend of Zelda: Breath of the Wild, Bayonetta 1 i 2, Mario Kart 8, Super Mario Maker, The Legend of Zelda: The Wind Waker HD, Super Mario 3D World, Super Smash Bros., Splatoon, Xenoblade Chronicles X, Donkey Kong Country: Tropical Freeze, Yoshi’s Woolly World... Prostor je ograničen da bismo pobrojali sve što je jedinstveno i vredno pomena. Osim igara koje su pravljene za Wii U, konzola je u stanju da pokrene i igre koje su pravljene za Wii ako se ubaci originalni Wii disk. Takođe, postoji mogućnost igranja klasičnih igara koje možete da digitalno kupite u prodavnici, a zatim igrate kroz virtuelnu konzolu.

Nintendo Switch

Nakon nedovoljne prodaje modela Wii U, Nintendo početkom 2017. godine izbacuje svoj naredni adut, verovatno najinteresantniju konzolu koju je svet ikada video, Nintendo Switch. Ona se takođe svrstava u osmu generaciju konzola, iako po mogućnostima i dalje zaostaje u odnosu na konkurenciju. Izdvaja je hibridni mod rada. Naime, sama konzola je tablet sa ekranom od 6,2 inča. Uz nju se dobijaju dva manja kontrolera, dock za povezivanje na televizor, kao i dock za kontrolere.

Korisnik sam bira na koji način će igrati igre. Može da bežično poveže kontrolere s tabletom, tablet podigne na ugrađeni kickstand, i da se s drugarom trka jedan-na-jedan tako što svako koristi po jedan kontroler. Ili može da dokupi dodatni par kontrolera pa da se četvorica drugara naguraju pred ekran i igraju jedan protiv drugog u svojevrsnom split screen iskustvu. Zatim može da originalni par kontrolera fizički poveže na tablet i konzolu koristi kao bilo koju prenosivu konzolu. Kada poželi da se igra na većem ekranu, može tablet da ubaci u dock koji se poveže na televizor, a zatim kontrolere ubaci u dock za kontrolere i napravi kompaktan kontroler preko koga upravlja akcijom. Mogućnosti nisu beskonačne, ali ih ima toliko da će svako naći neku ili više njih koje mu odgovaraju. Što se tiče renderovanja, bitno je napomenuti da se igre na tabletu renderuju u 720p, ali kada se tablet ubaci u dock, idu na 1080p.

Nintendo se obično trudi da ponudi kompatibilnost igara s barem jednom prethodnom konzolom iz istog segmenta, ali pošto Switch koristi proprietary kartridže (Wii U je koristio proprietary diskove), nije moguće igrati igre s prethodne konzole. To u praksi znači da omiljene igre sa Wii U morate da kupite ponovo, ovaj put na kartridžu, što nikada nije popularan potez, ali barem možete da uživate u svojim favoritima gde god da se zateknete. Nintendo i drugi proizvođači igara portovali su dosta naslova s prethodnih konzola, neki su razvijani paralelno za Wii U i Switch, dok su treći Switch ekskluzive. Primetno je i dosta indie igara, tako da je celokupna Switch biblioteka za manje od dve godine narasla na više od 1000 naslova, bilo u digitalnom ili fizičkom obliku. Izdvojili bismo većinu igara koje smo pomenuli za Wii U, s posebnim osvrtom na Mario Kart 8 koji nudi couch multiplayer za četiri igrača. Pored toga, ne bi trebalo da propustite ni Super Mario Odyssey, Splatoon 2, Mario + Rabbids: Kingdom Battle, Xenoblade Chronicles 2 i Captain Toad: Treasure Tracker.

New Nintendo 3DS

Već smo spomenuli Nintendo DS kao jednu od prvih konzola sa second screen experience-om. Nakon nekoliko hardverskih revizija, Nintendo početkom 2011. izbacuje Nintendo 3DS, prvu konzolu s dva ekrana, od kojih jedan ima 3D stereoskopski efekat. To znači da je konzola u stanju da prevari oči igrača i stvori efekat kao da je 3D sadržaj prikazan na glavnom ekranu konzole, ali bez upotrebe specijalnih 3D naočara. Naravno, 3D efekat možete da pojačavate, smanjujete ili potpuno isključite. Većina igrača odlučivala se za poslednju opciju jer im je 3D efekat izazivao mučninu nakon nekog vremena. Nintendo je nakon toga izbacio prvu hardversku reviziju tokom 2014. godine.

New Nintendo 3DS koristi ugrađenu prednju kameru da prati oči igrača i na osnovu toga prilagođava stereoskopski 3D prikaz tako da stvara što manji zamor kod igrača. Konzola postoji u dve varijante, regularnoj i XL, a obe imaju dve hardverske revizije, originalnu i onu s prefiksom New. Osim igara pravljenih specijalno za 3DS, moguće je igrati i igre za originalni NDS, samo bez 3D efekta.

Nintendo je napravio i 2DS varijantu na kojoj mogu da se igraju i NDS i 3DS igre (ali bez 3D efekta), a zatim i New 2DS reviziju koja dolazi u kompaktnijem pakovanju. Konzola 2DS je zbog nedostatka hardvera potrebnog za 3D efekat primetno jeftinija od 3DS konzola. Iako je konzola na samom kraju svog životnog veka, vredi je probati ako ste hardcore igrač, makar da iskusite jedinstveni 3D efekat i second screen experience.

Retro konzole

U poslednje vreme veoma su popularne konzole koje obično vizuelno oponašaju neki od modela iz zlatnog perioda, ali u kompaktnom i modernizovanom izdanju, sa USB i HDMI portovima. Iako možete da emulirate sve ponuđene igre, sama prezentacija pruža dodatni ugođaj pri igranju. Nekoliko tih konzola dostupno je i na našem tržištu, pa smatramo da je bitno da ih spomenemo.

Nintendo je tokom 2016. izbacio NES Classic Mini, retro konzolu koja emulira 30 igara sa Nintendo Entertainment System konzole iz 1983. godine. Izgleda kao minijaturizovana verzija originalne NES konzole, dolazi s jednim kontrolerom (može da se dokupi i drugi kontroler) i nema ispravljač za struju, ali je moguće da se preko USB porta napaja direktno s televizora. Ono što vas može odbiti jeste prekratak kabl na kontroleru, ali je moguće kupiti bežični kontroler i adapter od nezavisnog proizvođača koji se može upotrebiti i na ovoj konzoli, kao i na sledećoj retro konzoli koju je Nintendo napravio. Nakon velikog uspeha NES Classic Mini konzole, Nintendo tokom 2017. izdaje SNES Classic Mini, retro konzolu sa 21 klasičnom igrom. To je minijaturizovana verzija Super Nintendo Entertainment System (SNES) konzole iz 1990. godine. Ponaša se poput NES Classic Mini, ali dolazi s dva kontrolera. Kao i na NES Classic Mini, moguće je igrati samo ugrađene igre jer je slot za kartridže isključivo kozmetičke prirode.

Obe konzole su odlična prilika za nostalgične da se podsete igara, osnivača serijala koji su prodali desetine miliona primeraka, poput The Legend of Zelda, Metroid, Castlevania, Super Mario Bros., Final Fantasy, Mega Man, Contra...

Ni Sony nije hteo da propusti zaradu na ovoj pomami za retro igrama, pa je početkom decembra 2018. izbacio PlayStation Classic, mini-verziju originalnog PlayStation-a. Konzola dolazi s 20 igara, dva kontrolera s kratkim kablovima i ne baš dobrom emulacijom originalnih igara. Vizuelno izgleda veoma dobro, dosta podseća na PlayStation 1, a i izbor igara je razuman, mada ne savršen, tako da će nostalgični svakako poželeti da dodaju i ovu retro konzolu u svoju kolekciju.

Bitno je napomenuti da postoje metode pomoću kojih na NES Classic Mini i NES Classic MiniS možete da dodate igre po želji u internu memoriju, dok na PlayStation Classic možete da učitate većinu igara za PS1 preko ugrađenog USB porta na koji se kače kontroleri. Dakle, na sve tri konzole možete igrati baš one igre koje hoćete, a Nintendo i Sony su ih ili zaboravili ili nisu mogli da ih uključe zbog raznih razloga (autorska prava i slično).