Svako od nas je svakako zainteresovan za zdrav život i prevenciju bolesti... barem na rečima. Može li nam IT pomoći da budemo zdraviji bez posebnih napora i dosadnih ograničenja? Šta je cilj upotrebe IT tehnologija u zdravstvu i biomedicini i koliki su trenutno dometi te tehnologije?
Ako se ipak desi da se razbolite ili se zadesilo da ste već rođeni s nekim zdravstvenim ili funkcionalnim problemima, onda ste sigurno zainteresovani i veoma posvećeni tome da što pre uradite sve potrebne nalaze i dobijete ispravnu dijagnozu. Dijagnoza jeste krucijalna jer ne vredi lečiti čoveka s pogrešnom dijagnozom – štaviše, verovatno ćete napraviti više štete nego što ćete mu pomoći.
Kada se zna šta vam je, potreban je iskusan lekar, poželjno je da bude specijalista u svojoj oblasti, koji će vam prepisati odgovarajuću terapiju ili tretman i posavetovati vas oko neophodnih promena navika da biste ojačali svoj organizam i pomogli mu u borbi sa zdravstvenim problemima. Najzad, nakon terapije, i dalje vam je potreban iskusan lekar da pokuša da vrati vaš organizam u prethodno stanje – koliko god je to moguće.
Neke bolesti i slabosti su prolazne, ali neke druge mogu da ostave trajne posledice. Starost je jedna od „bolesti“ koju niko od nas ne može da izbegnemo, pa je olakšavanje podnošenja starosti ili podnošenja trajnih posledica bolesti, jedan od zadataka sve aktuelnije palijativne medicine.
Kao dete, zet, suprug i roditelj medicinskih radnika (jedini koji se „izopštio“ u IT), bio sam svedok raznih slučajeva, beskrajnih razmišljanja i dubokih dilema oko toga kako pomoći nekim pacijentima. Da, pomoći, jer nećemo postati besmrtni čak ni uz pomoć IT-ja (barem ne za naših života), ali to ne znači da medicini nije potrebna nepodeljena pažnja svih, pa i IT-ja.
U svim pomenutim fazama koje su nam lično značajne, IT je još odavno prisutan. Digitalizacija zdravstva i medicine nije novost. Iako oduvek postoje legende o svemoćnim doktorima koji „pogode“ dijagnozu čim vide pacijenta, ili o onima koji „isčačkaju“ retku ili komplikovanu dijagnozu (House M.D.), iako talenat i iskustvo igraju veliku ulogu u ovom plemenitom zanimanju, razvoj informacionih sistema odigrao je ogromnu ulogu u razvoju medicine, prvenstveno zahvaljujući bržoj i obimnijoj razmeni iskustava među lekarima širom sveta.
Sistem pruža veću sigurnost
Svetska upotreba kompjuterske tehnologije u medicini počela je pedesetih godina prošlog veka sa razvojem računara. Godine 1949. Gustav Vagner je osnovao prvu profesionalnu organizaciju za zdravstvenu informatiku u Nemačkoj. Zdravstvena informatika, nazvana zdravstvenim informacionim sistemima, je disciplina na preseku informatike, računarskih nauka i zdravstvene zaštite. Odnosi se na resurse, uređaje i metode potrebne za optimizaciju prikupljanja, skladištenja, pronalaženja i upotrebe informacija u zdravstvu i biomedicini.
Zdravstvena informaciona tehnologija (HIT) je obrada informacija koja uključuje i kompjuterski hardver i softver koji se bavi skladištenjem, pronalaženjem, deljenjem i upotrebom informacija, podataka i znanja o zdravstvenoj zaštiti za komunikaciju i donošenje odluka. Tehnologija HIT predstavlja kompjutere i komunikacione sisteme koji se mogu umrežavati da bi se napravili sistemi za kretanje zdravstvenih informacija. Hajde da na kratko pogledamo pozadinu informacione tehnologije u medicini.
Alati informatike o zdravlju uključuju kompjutere, kliničke smernice, formalnu medicinsku terminologiju i sisteme za informisanje i komunikaciju. Znanje o kliničkim protokolima, njihovim potvrdama (ili odbacivanjima) proverom u kliničkoj praksi trebalo bi da bude široko dostupno, jer se tako povećava verovatnoća da će u pojedinačnom slučaju biti primenjena bolja i uspešnija praksa – bilo da se radi o dijagnostici, lečenju ili nezi.
Specijalizovani univerzitetski odseci i programi obuke iz informatike započeli su tokom šezdesetih u Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji i Holandiji. Tokom istraživanja počele su se pojavljivati jedinice za medicinsku informatiku, najpre sedamdesetih godina u Poljskoj i SAD-u. Od tada razvoj visokokvalitetnih zdravstvenih informatičkih istraživanja, obrazovanja i infrastrukture je bio cilj SAD, Evropske unije i mnogih zemalja u razvoju.
Edukacija je brža uz IT
Sa razvojem u IT-u, došlo je i do značajnih promena u medicinskom obrazovanju širom sveta. Promene se ogledaju u tome što je većina studenata medicine ovih dana kompjuterski pismena. Nove informacije o medicinskim temama lako su dostupne preko Interneta na računarima, pa i mobilnim uređajima koji već su postali neizostavni deo lekarske opreme. Informaciona tehnologija može da pomogne u medicinskom obrazovanju na različite načine, kao što su umrežavanje koledža i razmena informacija na Internetu.
Kompjuterski podržano učenje (CAL), virtualna stvarnost (VR), simulatori humanih pacijenata su samo neke od opcija. Uz pomoć mreže, studenti medicine i profesori mogu da ostanu u kontaktu čak i kada nisu na koledžu, pa i dugo nakon završetka koledža nikada nije bilo lakše kontaktirati neki autoritet radi konsultacija.
Mnoge medicinske škole ovih dana koriste online programe kao što su Blackboard ili koncept studijskog centra kako bi naglasili i koordinisali svoje kurseve. Takvi programi omogućavaju brz pristup informacijama i brzi preokret u evaluaciji i razmeni poruka. Ovi sistemi u nastavi omogućavaju i svim mentorima, ocenjivačima i učenicima da na bilo kom mestu da pogledaju celokupan lični doprinos i razvoj (skoro u formi automatskog CV-a). Slično tome, Internet pruža mogućnosti za dobijanje ažurnih informacija o različitim aspektima zdravlja i bolesti i razgovora s kolegama na različitim kontinentima uz pomoć mrežnih konferencija.
Konzlijum je neizbežna stavka u komplikovanijim slučajevima, a Internet pruža trenutne konsultacije s najboljim ekspertima za dijagnostiku ili protokole za lečenje, pa odavno ne morate da putujete u Beč kod profesora Frojda ako vas zaboli mozak. Slobodan pristup Medline-u, raznim medicinskim časopisima, online udžbenicima i najnovijim informacijama o novom razvoju u medicini takođe podstiče i ubrzava učenje i istraživanje.
Novi instrumenti za učenje
CAL se smatra prijatnim medijem za učenje i veoma je pogodan za konceptualno teške teme. Interaktivni digitalni materijali za proučavanje histopatologije, anatomije ili zvukova srca se široko koriste. Razvoj anatomskih trodimenzionalnih atlasa različitih unutrašnjih organa korišćenjem kompjuterske tomografije i magnetne rezonance je veoma ilustrativan i pomaže učenicima da jasno razumeju predmet, ali i da se s vrlo ilustrativnim primerima sretnu daleko pre prakse.
U procesu se često upotrebljavaju simulatori poput Advanced Life Support (ACLS) simulatora koji „glumi“ pacijenta ili sistem virtuelne realnosti Haptics kojim se obučavaju hirurzi i koji daje verodostojan taktilni osećaj kao da intervenišete na pravom tkivu.
Ovi simulatori se koriste u medicinskom obrazovanju za razvoj različitih kliničkih veština kao što su EKG interpretacija, odgovarajuće reagovanje u akutnim situacijama, izbor i doziranje lekova, davanje injekcija, defibrilacija i još niz postupaka koje lekar mora da savlada, a da ne mora da radi na pravom pacijentu. Na naprednim medicinskim fakultetima dostupni su visoko sofisticirani simulatori virtuelne stvarnosti sa naprednim tehnologijama medicinske simulacije i medicinskim bazama podataka koji studente medicine izlažu širokom spektru složenih medicinskih situacija koje mogu da sretnu u praksi. Takvi uređaji mogu simulirati različite komplikovane kliničke procedure kao što su recimo kateterizacija, laparoskopija, bronhoskopija...
Uz novu tehnologiju, učenici mogu praktično da „uđu“ u svaki organ i da vide kako oni zapravo izgledaju spolja i iznutra, te kako funkcionišu.
Personalizovana medicina
Medicina je oduvek težila da bude personalizovana, usmerena ka svakom pacijentu kao jedinstvenom slučaju. U veku u kome živimo personalizovana medicina je našla čvrstu naučnu osnovu u genetici. Danas se smatra da sve bolesti čoveka (izuzev povreda) imaju genetičku osnovu. Genetička informacija je zapisana u molekulu DNK, a DNK je jedinstvena za svakog čoveka. Individualne genetičke razlike među ljudima utiču na sve njihove osobine, pa i na one koje se tiču bolesti i zdravlja. Personalizovana medicina koristi znanja o genetičkoj osnovi bolesti, kao i o razlikama među ljudima, zbog kojih se ista bolest kod svakog pacijenta drugačije ispoljava. Zbog toga je potrebno da se lečenje prilagodi svakom pacijentu, naročito kad se radi o izboru i doziranju lekova.
Zahvaljujući napretku molekularne genetike, posebno razvitku modernih tehnologija za analizu genetskog profila čoveka, i saznanjima koja su doprinela razumevanju genetske osnove bolesti, u kliničku praksu se intenzivno uvode principi personalizovane medicine. U svetu se genetički testovi na osnovu kojih se određuje koji lek i koje doze leka treba dati pacijentu (farmakogenetički testovi), primenjuju u svakodnevnoj praksi. Takođe se proizvode lekovi koji deluju na genetički uzrok bolesti (molekularni terapeutici), koji su doprineli da neke maligne bolesti nisu više smrtonosne, već su postale hronične bolesti. Molekularno-genetički testovi se primenjuju i u našim klinikama, kao i najsavremeniji molekularni terapeutici.
Potraga za fundamentalnim znanjem u molekularnoj genetici kako bi poboljšali kvalitet života, u Srbiji se odvija u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo (IMGGI) Univerziteta u Beogradu. Dr Sonja Pavlović, naučni savetnik, vodeći je istraživač u Laboratoriji za molekularnu biomedicinu u ovom Institutu, a istraživačke oblasti kojima se bavi obuhvataju molekularnu genetiku retkih bolesti, hematološke malignitete i faramakogenomiku. Dr Sonja Pavlović je u medicinsku praksu Srbije uvela mnoge molekularno-genetičke testove.
U praksi
Informaciona tehnologija je od velike pomoći celokupnom sektoru zdravstva. Jedan primer značajnog napretka koji je IT pružio bolnicama je razvoj i standardizacija elektronskih medicinskih zapisa (EMR). Ova tehnologija pretvara medicinske informacije u jedinstvenu bazu podataka. Ne samo da se smanjuju troškovi „papirologije“, već i pružaocima zdravstvenih usluga omogućava pristup relevantnim informacijama o pacijentu, kao što su medicinska anamneza, upotrebljavani lekovi i potencijalne alergije ili kontraindikacije, informacije o osiguranju itd. Samo jednim klikom miša može se doći do ovih informacija, premda postoje velike ograde po pitanju spremanja ovih osetljivih informacija i problematike oko toga kome ta dokumentacija sme da bude dostupna.
EMR ipak ima veliki potencijal u kliničkoj areni. Sposobnost da se brine o pacijentu s medicinskim zapisom koji je integrisan s laboratorijskim i farmaceutskim informacijama, i pruža informacije o službi u vezi s preventivnim uslugama, dijagnostikom, lečenjem i praćenjem predstavlja dramatičan napredak u brizi o pacijentima. Poboljšanje i merenje kvaliteta bi se odmah poboljšalo ako bi svi kliničari koristili EMR. Na primer, bilo bi lako uputiti kliničare da njihov pacijent sa dijabetesom treba pregled oka ili nivo hemoglobina A1C. Da ne pominjemo proste slučajeve kada vam zatreba medicinska pomoć u inostranstvu ili „vaš lekar“ jednostavno nije u smeni kad vam zatreba srazmerno hitna intervencija.
Uz EMR, modeli prepisivanja lekova pojedinih kliničara mogu se pažljivije procenjivati i upoređivati s utvrđenim standardima ili s lekarima iz potpuno drugih podneblja. Pokazalo se da klinička podrška zasnovana na kompjuteru kao deo EMR-a, tamo gde je primenjena značajno poboljšava efikasnost lekara, a samim tim i izglede pacijenata na bržu reakciju i ispravniji tretman.
Provera svakog „recepta“
Smanjenje medicinskih grešaka postalo je prioritet u celom setu. Potencijalno štetni lekovi ili neodgovarajuća terapija su čest izvor komplikacija kod hospitalizovanih pacijenata. Kao odgovor na potrebu da se poboljša sigurnosti pacijenata, kompjuterizirani sistemi za unos naloga lekara (CPOE) postaju sve češći. Generalno, CPOE sistemi primoravaju lekare da pišu sve naloge online. Ovi sistemi imaju sposobnost da provere da li su pisani nalozi tačni – na osnovu pacijentovog leka, oni mogu automatski da provere dozu i kontraindikacije. Pokazalo se da to dramatično smanjuju ozbiljne greške u lečenju.
Kompjuterizovani unos narudžbi (CPOE – Computerized provider order entry), koji se ranije zvao unosom naloga za kompjuterizovane lekare, može da smanji greške u lečenju za čitavih 80 odsto, a negativne (ozbiljne štete za pacijente) greške za 55%, pa je u SAD ovo postao skoro obavezan alat na mnogim klinikama. Pored elektronskog propisivanja, standardizovani bar kod sistem za doziranje lekova mogao bi da spreči četvrtinu grešaka u doziranju lekovima, od kojih su mnoge greške jednostavni previdi koje sistem brzo uoči. Iznenadili biste se koliko informacije o pacijentima, o rizicima pojedinih lekova i prozaične stvari poput jasnih etiketa, izbegavanje sličnih naziva lekova i primerenih uputstva za upotrebu mogu da utiču na pojavu nenamernih grešaka u primeni terapije.
Ne treba sporiti argumente oko uticaja informatike u medicini i medicinskom obrazovanju, ali postoje mnoge oblasti koje je potrebno poboljšati pre nego što bismo mogli stvarno iskoristiti IT. I poslednje, ali ne i najmanje važno, ma koliko tehnologija napredovala, ona nikada ne može da zameni interakciju koju lekari i studenti imaju s pacijentom. Klinička procena na kraju ipak izdvaja one koji se svrstaju u odlične lekare. U potrazi za modernim tehnologijama, ne smemo da previđamo značaj odnosa između lekara i pacijenta.
