|
Inženjerski fakulteti su „oduvek“ imali stručnu praksu u svom kurikulumu, jer se u ovoj oblasti pored teorijskih, očekuju i praktična umeća. Iako IT struka nije inženjerski opipljiva, ipak je zadržala principe razmišljanja i delanja, tako da je praksa i te kako potrebna. Najveći problem jeste ta primamljivost praktičnog rada, primene naučenog i način kako to sve može delovati na mlađanog studenta željnog dokazivanja i nagrada.
Učenje kroz praksu
Da sagledamo prvo pozitivnu stranu ovog fenomena. IT nije tako jednostavan kao što se može učiniti na prvi pogled. Baš ta lakoća kojom se mogu napraviti prvi koraci ume često da zavara i zamaskira sve ono što neko mora da zna ne bi li sebi obezbedio dugotrajnu karijeru. Zato na „pravim“ školama i nema prakse pre treće godine studija. Što je sve normalno jer su prve godine obično rezervisane za fundamentalne predmete, one koji ne daju mnogo primenljivog umeća, ali su neophodni za kasnije lako usvajanje potrebnih znanja i veština. Kraće rečeno, ako znate principe, novi jezik ili neka druga paradigma u programiranju se lako savlađuje.
Nastavak razmišljanja na tu temu išao bi u sledećem smeru. Poznato je da je IT oblast vrlo dinamična i da je termin life time learning, tj. učenje tokom celog života, ovde obavezan za primenu i razumevanje. Ta dinamika donosi i promene koje se odnose na ono šta je od praktičnih alata potrebno znati. Dakle, kad se prođe osnovna obuka, kada se postave temelji, treba sazidati kuću. Koji materijal da se koristi i kako? To je taj izazov učenja programiranja kroz formalne studije. To je ono što može odvući „decu“ na drugu stranu, da se kroz sistem kurseva pripremaju za životni poziv. Ali oni obično nemaju te dobre temelje, koji su obično „dosadni“ i nekada (često?) je teško ubediti mlad mozak da su neophodni. Paradoksalno, desi se da talentovaniji brže pobegnu u „zanat“ jer im je sporo učenje na „tim fakultetima“.
Da bi to izbegli, na kasnijim godinama studija (obično od treće) fokus se seli na praktične predmete. Ali i tu imamo jedan problem. Kod formalnog obrazovanja svi ti programi moraju da prođu odobrenje raznih komisija, što je proces koji traje i košta. Tako da se ustanove najčešće odlučuju da inoviranje nastavnog programa rade u standardnim ciklusima akreditacije, što je za većinu stvari prihvatljivo, ali kod novih tehnologija nije baš najsrećnije rešenje.
Osnova i nadgradnja
Druga stvar tiče se obima gradiva koje mora da se savlada. Ako su u pitanju akademske studije, pažnja svakako mora više da se posveti teorijskim aspektima, čime se studenti pripremaju za ozbiljan rad i razvoj, da budu nešto više od pukog kodera. I onda dolazimo do situacija koje su se nekada prepričavale. Ilustracije radi, mladi mašinski inženjer dođe prvi dan na posao i majstori počnu da ga šetaju i zbunjuju nazivima delova. Jedini problem svih tih „viceva“ je što niko ne kaže šta se desi posle mesec-dva, kada inženjer savlada sve te „fore“. Ko je onda iznad koga u poslu?
Tako i ovde, ko napravi odličnu osnovu lako može da prevaziđe te početne probleme, obratno je teže. Ili možda opet nije tako jednostavno. Problem je u vremenu, a vreme je novac, te se sve svodi na ekonomiju. Firmama su potrebni gotovi ljudi, koji mogu odmah da se uključe u poslovni proces. Iz izloženog se nekako samo nameće rešenje da je neophodno u toku studija imati praksu, da se studenti na vreme upoznaju s mehanizmima rada, kao i tehnologijama koje su u trendu. Na taj način prevazilazi se i problem nedovoljno aktuelnih studijskih programa i njihovo „preveliko teoretisanje“.
Treba napomenuti da postoji trend da velike korporacije osnivaju obrazovne ustanove visokog ranga da bi imale bazu iz koje će regrutovati kadrove. Potrebni su im ljudi koji su odmah posle fakulteta sposobni da rade, bez potrebe da uče neke dodatne veštine. Drugim rečima, žele da generišu seniore a ne juniore, ma koliko ti juniori bili teorijski potkovani.
Jedan problem i jedna opasnost
To su sve pozitivne stvari, a koji su nedostaci takvog načina rada? Postoji jedan problem i jedna opasnost. Nedostatak vremena je ono što može ugroziti ozbiljniju praksu. Naime, studijski programi prave se tako da prosečnog studenta angažuju 40 sati nedeljno, odnosno punu radnu nedelju, pet dana po osam sati. To studentu ne ostavlja previše vremena za slobodne aktivnosti, a svi znamo šta je lepo u mladim godinama. Pogotovu što tih osam sati nije u kontinuitetu jer je teško napraviti idealan raspored predavanja i vežbi. Tako da treba biti vredan te lepo uklopiti radno vreme prakse i studije.
Opasno je to što se mladima često svidi kad počnu sami da privređuju. Onda nastaje problem kako pomiriti rad i studije, naročito imajući gornji pasus u vidu. To je veliki izazov i za studenta i za njegove roditelje. I nema mnogo veze sa imovinskim statusom.
Setimo se Bila Gejtsa, koji je napustio studije iako nije morao sam sebe da izdržava, naprotiv. Ali on je osetio da može sam da se nosi s novim izazovima i, kako se pokazalo, bio je u pravu. Poruka ovog primera nije da se mladi ohrabre da napuste studije, već da je ovo više izuzetak nego pravilo. Većina ipak nije dovoljno jaka da gura svoje ideje ili se jednostavno okolnosti tako nameste i onda ostaju večite „zanatlije“.
Da bi se to izbeglo, potrebno je imati samokontrolu koja će vas voditi na ono što stariji zovu „pravim putem“. Bolje rečeno, da sami shvatite koliko vam je važna ta osnova koju vam fakultet nudi, ali da je i te kako bitno da umete to znanje da pretočite u nešto konkretno, da umete da radite. Nije lako, ali život nije bajka! Međutim, ako u startu uradite sve dobro, imate uslove da ga napravite po svojoj želji.
Partnerstvo fakulteta i kompanija
Na kraju, što je u stvari početak, kako to ostvariti? Ozbiljne firme su u stalnoj potrazi za svežom i kvalitetnom radnom snagom, mada ima i onih koji traže samo jeftinu, ali njih ćemo zanemariti. Nije neobično da se stvori neki vid partnerstva između obrazovnih ustanova i kompanija. Već sam rekao da postoji izvestan trend da kompanije osnivaju/kupuju obrazovne ustanove da bi sebi generisale radnu snagu, što je sve vrlo pozitivno. Time sebi mogu obezbediti kvalitet, a ne samo kvantitet.
Studentima je, s druge strane, dobro jer ako su vredni i motivisani, ne moraju da brinu šta će po završenim studijama. Čak i da se ne zaposle u firmi u kojoj su imali praksu, ta stavka u CV-ju lepo stoji i može otvoriti neka druga, željena vrata. A to je opet od koristi obrazovnoj ustanovi jer time podiže kvalitet brucoša, tj. studenata, što je dobro jer možete podići cenu školovanja (pogledajte Zapadnu civilizaciju, što je fakultet bolji, to je skuplji), a time imati bolje uslove za rad. Takođe, nastavnom osoblju mnogo je ugodnije kada rade s sposobnim studentima.
Gde smo tu mi? Nismo daleko od svetskih tokova. Svaki fakultet koji drži do sebe ima izvesnu, kako se to nekada zvalo, privrednu (ili nastavnu) bazu. Ako krenemo od Elektrotehničkog fakulteta – ETF-a u Beogradu, videćemo na Internet prezentaciji spisak partnera, gde već kod zlatnih nalazimo zvučna imena kao što su Nordeus i Comtrade, za kojima slede Microsoft, Siemens, HDL i drugi. Pošto ETF pokriva širok spektar zanimanja, ima ih iz raznih oblasti, ali ne treba zaboraviti da danas svima treba IT i da uvek ima potrebe za tim profilom. Ovaj spisak ne otkriva direktno koliko njih će naći praksu u tim firmama, ali daje do znanja da one prate rad studenata, pa ako ne nađete vi njih, može se desiti da će oni naći vas.
Ako pogledamo Računarski fakultet – RAF u Beogradu, videćemo, takođe, spisak firmi s kojima sarađuju, gde se na početku izdvaja Devana, u kojoj radi veći broj završenih (pa i aktivnih) studenata. Neka imena pojavljuju se i na ETF-ovom spisku, a naći ćemo ih i kod drugih fakulteta. To nam samo govori da ozbiljni poslodavci prate više institucija u želji da sebi obezbede što bolji kadar.
Beogradski Fakultet organizacionih nauka (FON) ima svoj spisak, na kome se nalaze i firme koje nemaju direktne veze sa informacionim tehnologijama, ali i profil tog fakulteta je opsežniji i obuhvata, pre svega, menadžment. Zato se tu nalaze imena poput Banke Intesa, Telekoma Srbije, Republičkog zavoda za statistiku... Ako ste vredni i istaknuti, ne brinite, neko veliki će sigurno čuti za vas. Takva su vremena.
Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu ima blisku vezu s kompanijom Schneider Electric DMS NS, koja zapošljava veliki broj programera i IT stručnjaka, sa sopstvenim proizvodom u oblasti elektroenergetike. Kao što i na sajtu piše, studenti koji postignu odgovarajući uspeh, pokažu trud i kreativnost mogu očekivati dobijanje stipendije, a po završenom fakultetu i zaposlenje. Ova rečenica je posebno istaknuta na sajtu fakulteta, ali je to u stvari očekivana praksa svih velikih/ozbiljnih kompanija.
Ovde svakako treba reći da Comtrade, koji se javlja kao partner s još fakulteta, ima svoju Gimnaziju i Visoku školu, čime samo prati već pomenutu pojavu da kompanije prave svoje obrazovne ustanove.
Ako se ode na jug, u Niš, na njihovom sajtu videćemo studentski Startap centar. To je još jedan od načina na koji mladi ljudi mogu sticati praktična znanja. Time se ne forsira samo sticanje potrebnog radnog iskustva već se neguje, ne bih rekao samo preduzetnički duh, nego inicijativa i studenti se podstiču da rade na realizaciji svojih snova i ideja.
Simbioza
Siguran sam da ovo nije konačan spisak ni firmi ni obrazovnih ustanova koje imaju saradnju s privredom, pre je uvod u celu tu priču. Kao što sam rekao, nije tako jednostavno, jer iziskuje vreme i upornost. Ali i odličnu samokontrolu da se ne upadne u „zanatsku“ zamku. Praktičan rad je svakako neophodan. Na studentu je da napravi izbor gde će i kako će se obučavati za predstojeće izazove. A najvažnije je da shvati da stručna praksa/rad treba da bude u simbiozi sa fakultetom i da jedno ne trpi zbog drugoga. To je, paradoksalno, najlakši način da napravite dobru IT karijeru, bilo da izaberete (ili vas izabere) veliku korporaciju ili sami krenete u poslovne vode. Ili kao, na primeru Nordeus-a, prvo steknete potrebna iskustva u velikoj i jakoj korporaciji a zatim se otisnete u svoje vode. Ili kao Devana, da osetite pravi trenutak da pokrenete svoj posao i tako postanete mesto gde i drugi traže svoju šansu.
|
