Od svih prekopavanja Beograda bezrezervno podržavam samo jedno – provlačenje optičkih kablova. I dok gledam kako oba trotoara moje male ulicu stradaju pod oštrim zubom mašina i pitam se gde ćemo se sledećih dana parkirati, zadovoljan sam što XXI vek stiže u sve domove, hteli ga oni ili ne. A kad već optika dođe u stan ili firmu, nekako je šteta da lokalna komunikacija teče starim bakarnim kablovima. Možda je vreme za veće brzine...
U počecima računarskog umrežavanja koristili smo ARCNET mrežu zasnovanu na koaksijalnim kablovima koji idu od računara do računara, a maksimalna brzina prenosa podataka bila je 10 Mbps. Čak i tako mizerna brzina mreže u našoj prvoj Redakciji, koja se nalazila u Krušedolskoj ulici, omogućila je da prilično udobno pripremimo i prelomimo prvih 88 brojeva našeg časopisa. Kada smo se maja 2003. godine preselili u Dositejevu 51, investirali smo u bolju mrežu zasnovanu na switch-u i UTP kablovima, a brzina je skočila na 100 Mbps. Ubrzo smo shvatili da bez takve konektivnosti firma ne može da živi, a opet smo čitavu mrežu morali da poklonimo gazdarici kada smo napuštali prostor, jer za nju nije htela da nam plati ni dinar – kome trebaju takve gluposti, srećni smo što nam nije naplatila što smo bušili zidove (a stan je iznajmljivala firmama!). U leto 2008. smo, adaptirajući prostor u Osmana Đikića 4, instalirali 1 Gbps mrežu sa velikim rack-om i raznim redundantnim uređajima, što nam sasvim lepo služi i danas. Ipak, čovek ne može a da se ne upita... U prvih 12 godina smo sa 10 prešli na 1000 Mbps, a sledećih 12 godina stojimo na toj brzini. Da li veća brzina zbilja nije potrebna ili smo se ulenjili?
Da bih proverio, odlučio sam da kućnu mrežu, makar parcijalno, ubrzam na 10 GbE – kako je često pisao Jerry Pournelle (1933-2017) u časopisu BYTE, na meni je da pravim gluposti da vi ne biste morali. Bilo je znatno teže nego što sam očekivao – komplikovano je u našim uslovima naći bilo kakvu nestandardnu opremu, dugo se čeka na uvoz, nije lako saznati šta je s čim kompatibilno, a opšte znanje o optici i brzim mrežama nije na željenom nivou, iako najzad dođete do stručnjaka koji imaju praktičnih iskustava u ovoj oblasti. Sve to je trajalo gotovo tri meseca i koštalo više nego što želim da se setim a rezultat... Pa, ova slova s mog računara putuju optičkim kablom do switch-a, odatle drugim optičkim kablom do rutera, pa trećim optičkim kablom do Orion Telekoma, pa odatle optikom do Dropbox-a... U optičkoj idili ostalo je i malo bakra, između rutera i medija konvertora, ali nabaviću već i taj transiver, samo da shvatim da li mi treba plavi ili crveni (obično moraju da se kupe oba).
Čitav sistem funkcioniše pouzdano i brzo, ali koliko brzo? Svakako ne 10 puta brže nego ranije. Dok sam sa 1 Gbps mrežom u lokalu postizao 115 MBps, sada prenosim između 280 i 750 MBps. Da bih se češće približavao toj većoj brzini, biće potrebni još neki SSD-ovi, novi NAS, možda još neki upgrade servera i zamena RAID kontrolera. Vredi li to uloženog novca? Zavisi od toga koliko vam je brzina potrebna. U mom slučaju verovatno ne vredi, ali za nekoga ko bi se bavio video-montažom ili razvojem AI softvera, 10 GbE će u najmanju ruku prepoloviti onaj dosadni interval u kome gledate kako crta napreduje od levog kraja ekrana prema desnom.
Iskustvo kaže da nove tehnologije budu najpre skupe i komplikovane, a onda brzo napreduju i postaju toliko pristupačne da je teško biti bez njih. To će se dogoditi i brzim mrežama. Optika dolazi, i treba da uočite zgodan trenutak kada ćete je uključiti u svoje cyber okruženje; dok se okrenete, UTP će izgledati jednako arhaično kao što danas izgledaju terminatori na kraju koaksijalnih kablova.
