Gledajući najbolje domaće i strane sajtove, što je posao kome posvetim svaki januar zbog izbora TOP50 on-line nastupa, uvek se zapitam kako stvari funkcionišu, ne samo u tehničkom nego i u poslovnom smislu. Kako se finansira razvoj ovako moćnih alata i tehnologija, čemu možemo da zahvalimo što je Internet iz godine u godinu sve razuđeniji a servisi sve korisniji? Odgovor da je reklamiranje glavni motor razvoja je odavno izrečen, ali da li je moguće da su stvari tako jednostavne?
Počnimo od citata na koji sam naišao u romanu „Najdželovi doživljaji“ (The Fortunes of Nigel). U toj knjizi objavljenoj 1822. godine Sir Walter Scott priča o trgovačkoj četvrti Londona iz 1623. godine, pa kaže: „Za vreme dok je bio zauzet, prepuštao je radnju dvojici kalfi, koji su gromkim glasom vikali: ‘Šta je po volji?’, prateći ove uzvike podesnim hvalama predmeta izloženih za prodaju. Cilj im je bio, kao i svih današnjih novinskih oglasa, da skrenu pažnju prolaznika na izvrsna svojstva robe koju su nudili po tako niskim cenama, da je izgledalo da im je više stalo da usluže publiku nego da lično zarade. Ovi vikači imali su to preimućstvo nad onima koji danas, 200 godina kasnije, pribegavaju oglašavanju u novinama, što su u mnogim slučajevima svoje hvale mogli da podese prema osobenom izgledu i ukusu prolaznika kome su se obraćali“. Još 200 godina kasnije krug se zatvorio: cyber vikači, zahvaljujući Internetu, veštačkoj inteligenciji, big data modelu i brojnim drugim tehnologijama, pokušavaju da nam uvale baš ono što nas u tom trenutku zanima, naravno ne da bi zaradili, nego da bi nam pomogli... Čitav Internet od toga živi i na tome bazira svoj rast.
Koliko globalna „Internet inteligencija“ zapravo poznaje mene i moje potrebe i koliko je u stanju da mi ponudi ono što u datom trenutku želim? Ima tu zabrinjavajućih momenata, recimo kada sa prijateljima pričam o zagađenom vazduhu, pritom uopšte ne uključujući telefon, a onda mi čitav dan stižu oglasi za air purifier uređaje i senzore. A onda mi Kindle ispisuje reklamu za knjigu City of Endless Night koju sam pre nekog vremena s istog tog Kindle-a kupio, na njemu je pročitao i još ocenio... dakle potpuno promašena reklama. Bojim se da mi „civili“ ne možemo ni da zamislimo kako to serviranje oglasa funkcioniše, koji se podaci o nama prikupljaju i kako se oni obrađuju.
A ljudi koji žele da koriste Internet, ali bi da izbegnu oglase? Efektno rešenje je Pi-hole koji zahteva da negde u kućnoj mreži postavite DNS server koji će primenjivati razne filtere; zgodno je za to koristiti Raspberry Pi. Druga, jednostavnija mogućnost je da u svoj browser instalirate AdBlocker, mada to rešenje sve češće ne funkcioniše. Ovih dana me je neki sajt surovo izbacio, s porukom da se vratim tek kada isključim AdBlock. To me je odmah podsetilo na još jedan odlomak iz Najdželovih doživljaja: „Neposredno pozivanje kupca postalo je opasno iskušenje za trgovačke pomoćnike. Oslanjajući se na svoju mnogobrojnost, londonske kalfe i šegrti često su sebi dopuštali veliku slobodu prema prolaznicima za koje su smatrali da ih rečitost ne može pretvoriti u kupce, i drsko su se sprdali na njihov račun. Ako bi prolaznik odgovorio, dolazilo bi i do fizičkog obračuna sa trgovačkim pomoćnikom, kome bi drugovi iz susednih radnji pritekli u pomoć, pa bi prolaznik loše prošao“. Za sada se „Internet nasilje“ završava u cyber prostoru, ali ako jednoga dana budemo imali robote po kućama, pa se sve to umreži... Da li nas je Sarah Connor spasla od Skynet-a, a u novom filmu i od AI Legion-a, samo da bi nas sopstveni kompjuter utamanio zato što dovoljno ne klikćemo na oglase?
