|
Mladi o tome mnogo ne razmišljaju, ali Internet je postojao mnogo pre Facebook-a, Instagram-a i YouTube-a. Milioni ljudi iz raznih zemalja sveta su proveli godine pišući, stvarajući, polemišući, pa čak i praveći fotografije i video-materijal. Bilo je to vreme temeljnijih diskusija, sa više uvažavanja tuđih stavova, ali je bilo i mladalački neobuzdanog chat-a, vređanja, pravljenja cirkusa od ozbiljnih stvari... baš kao i danas. Šta je bilo sa tim sadržajem? Nešto se još može naći u raznim Usenet arhivama i forumima, a većina je netragom nestala kada je nekom negde crkao hard-disk. Da li se zbog takvog gubitka informacija iko uzbudio?
R.I.P. sajtovi
Bez pretenzije da se setim svakog sajta i servisa koji je u nekom periodu bio bitan, pomenuću ovde nekoliko zvezda koje su naprasno nestale u nekoj cyber eksploziji. A svaka od njih je bila svet za sebe i hranila po čitavu jednu cyber civilizaciju čije ostatke danas proučavaju digitalni arheolozi.
Myspace je bio Facebook pre Facebook-a. „Svako“ je tamo imao account, upload-ovao slike, komentarisao ih i razmenjivao. Krajem 2013. Myspace je propao i pretvorio se u neku vrstu muzičke kolekcije, ali su stare fotografije i dalje bile dostupne onima koji uspeju da se uloguju (ja nisam uspevao, iz nejasnih razloga). A onda su 2019. godine upgrade-ovali server, negde pogrešili i puf, nestalo je sve što je starije od 2015. godine. Posle toga manje verujem IT profesionalcima.
BIX je bio on-line sistem časopisa BYTE, mesto za ozbiljne rasprave iz kojih su proizašli čak i naučni radovi. Eminentni stručnjaci koji su pisali za BYTE odgovarali su na pitanja posetilaca, analizirali trendove, predviđali budućnost... BIX je prodat i ugašen, a nedugo zatim je i BYTE otišao u istoriji. Od tih gigabajta teksta nije ostalo ništa.
Flickr je krajem 2018. prodat, pa preprodat, i završio je kao deo SmugMug-a, servisa za hostovanje i štampu fotografija. Korisnicima je dato nekoliko meseci da download-uju svoje foto-arhive, a onda je svakome ostavljeno po nekoliko poslednjih slika a ostalo je obrisano. Kolega se ovih dana setio da na Flickr-u ima sjajne fotografije s bebinog prvog rođendana i... ispostavilo se da ih nema.
Photobucket je 2017. objavio da će hotlinking (njihov najzanimljiviji servis koji omogućava da hostujete fotografiju koju ćete onda linkovati sa drugih sajtova) biti raspoloživ samo onima koji su spremni da plate $400 godišnje. Ko nije platio, fotografije su mu obrisane, a brojni forumi iz kojih su te slike referisana sada u porukama imaju „crne rupe“.
Domaća pisanija
Tužna je i sudbina ranih sistema na YU Internetu. Prvi srpski sajt, yugoslavia.com, davno je nestao (domen se i dalje prodaje), a kad gledam prvu listu PC Press TOP 50 iz davne 1998. godine, vidim da velika većina sajtova više ne postoji. Forumi su nestali, blogovi vremenom zaboravljeni, časopisa više nema baš kao ni njihovih arhiva, čak je teško naći i rezultate nekih utakmica. Najbolji i najjači su, naravno, preživeli, drago mi je što je pcpress.rs među njima, ali je i na nekim od tih sajtova teško naći starije priloge. Kad ljudi redizajniraju sajt, imaju ružan običaj da prethodnu verziju naprosto izbrišu.
Pokušaj očuvanja istorije Interneta je archive.org koji uporno crawl-uje Internet i memoriše stanja sajtova na današnji dan, što se može pogledati i posle nekoliko godina ili decenija; trenutno je sačuvano preko 400 milijardi stranica. Uspešnost sistema je ograničena – on ne može da uđe dublje u strukturu društvenih mreža, a čak i na klasičnim sajtovima često ne budu „zarobljeni“ baš svi sadržaji. Ipak, mnogi vredni materijali su sačuvani u ovoj arhivi, što je za nas slaba uteha jer Web Archive iz nekog razloga ne prikazuje sajtove sa nacionalnih domena koji više ne postoje. Pošto je .yu domen nemarno i brzopleto obrisan (kažete da je morao da bude? A kako onda domen bivšeg Sovjetskog Saveza, .su, postoji i dan-danas?), svi .yu sajtovi su u momentu nestali, a linkovi na njih već deceniju pokazuju u prazno. Toliko o našem poštovanju sopstvene istorije.
Koliko korisnika je svesno svega ovoga i koliko njih će sačuvati sliku, tekst ili video i na svom lokalnom računaru, pre nego što je povere nekom servisu? I koliko njih će posle toga napraviti backup lokalnog diska, kako bi taj materijal bio bezbedan? Ako ne cenimo ono što radimo, ni drugi to neće ceniti i jednog dana ćemo se pitati kako smo samo mogli da izgubimo tako drage uspomene. Možda zato što nismo bili spremni da uložimo ni dinara u njihovo čuvanje. Na Internetu je i tako sve besplatno...
|
