Smartfon je već zamenio časovnik, kalendar, foto-aparat, kameru, radio, televizor, magnetofon, vokmen, kalkulator, baterijsku lampu, kompas, skener bar-kodova, kreditnu karticu, knjige, novine i svašta drugo, ali može li da zameni i štampač? Dobro, ne mislim baš da će iz telefona da izađe list papira (mada, jednog dana... ko zna) ali može li da učini štampač nepotrebnim? Ili je dobar printer i dalje neophodan za kancelariju, a možda i za kućne uslove?
Štampač je, kako onomad napisah u „Računarima u vašoj kući“, najpotrebniji periferijski uređaj jer bez njega računar nema mogućnosti da ono što je uradio prezentira na način koji je pogodan za umnožavanje i korišćenje u širem krugu ljudi. Eh, koliko toga se promenilo od 1983. godine, koliko samo danas ima načina da se ono što je urađeno prezentira najširem krugu ljudi, sve do priče da će za tri meseca biti uvedeni „digitalni zdravstveni pasoši“, pa da ćemo prelaziti granicu pokazujući cariniku ekran svog smartfona kao potvrdu da smo vakcinisani. Pa ipak, papir nije nestao iz poslovnog okruženja – možda ga nema kao nekada, ali mnoge stvari i dalje želimo da štampamo.
Za 35 godina su napredovali i sami štampači – 1984. sam imao jednopinski (!) matrični štampač Seikosha GP100A koji je strugao kao parni cirkular, jednu stranu štampao po 2-3 minuta, a izlaz je bio toliko „lep“ da su BIGZ-ovi slovoslagači odbili da ga prime pre nego što se dokument koji je izašao iz tekst procesora prekuca pisaćom mašinom. Kasnije su došli bolji matrični štampači, pa su onda laseri doneli savršeni otisak, a inkjet štampači obezbedili štampu u boji, pa najzad i štampu fotografija. Poslednjih godina cene su značajno pale – prvi HP LaserJet II sam platio preko 7000 tadašnjih maraka, a kada smo zadnji put menjali redakcijski printer – tada smo uzeli OKI ES7131 – cena je bila prijatno iznenađenje. Doduše, i dalje umeju neprijatno da iznenade cene tonera i kertridža.
Firme koje imaju velike potrebe za štampom uglavnom taj posao organizuju kao servis, pa plaćaju mesečnu ratu provajderu koji im obezbeđuje opremu, servis, potrošni materijal, čak i sam papir. Ideja je odlična – prepustite nekom stručnom da vam reši jedan od problema u poslovanju. Nekadašnja logika „laser u firmi, inkjet kod kuće“ je zastarela: sve češće viđam heavy-duty inkjet štampače koji herojski podnose ogroman obim štampe, dok laser u kući mnogi smatraju ekonomičnijim rešenjem. Ja sam od 2010. godine u kućnoj kancelariji imao HP PhotoSmart Premium i nisam bio zadovoljan njim. Ne štampam mnogo, ali s vremena na vreme koristim skener (smartfon i Microsoft Lens ili neka slična aplikacija? Može da posluži... ali skener je i dalje bolji), a uređaj kod svakog uključivanja „produva“ inkjet kertridže, koji se tako potroše a da bukvalno nisam odštampao ni jednu stranicu. Prošle godine sam kupio kolor laser HP Color LaserJet Pro M283fwd – nisam nameravao, ali kada je stigao na test u PC#274, izgledao je upravo kao ono što mi treba, pa nisam mogao da odolim povoljnoj ceni. Za sada radi dobro – fotografije nisu baš onako lepe kao na inkjet-u, ali zašto bih uopšte štampao fotografije?
Otkako je čak i tradicionalno inertna državna administracija počela da zahteva dokumente u digitalnoj formi ili šalje rešenja kroz portal e-uprava.gov.rs, deluje da će biti sve manje potrebe za papirom. Možda će se štampa totalno preseliti u domen servisa – kada vam nešto baš treba, pošaljete provajderu i on donese odštampane materijale u vaše poštansko sanduče – ali ipak verujem da će se štampači još neko vreme opirati digitalizaciji svega i svačega. Papir i dalje ima svoju draž.
