GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #288 > Komentari
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
O umrežavanju pre 40 godina
Slobodan Ivkov
Po svemu sudeći prvi domaći tekst o umrežavanju računara i budućem Internetu objavljen je na neočekivanom mestu - 16. januara 1980. u listu "Student". Autor je Milan Šurbatović
- PC #288 (Jun 2021)
- U prodaji po ceni od 110 din

broj
pc288stu.zip
(9,704.50 KB)

O umrežavanju pre 40 godina

Ovaj tekst će morati da ima lični ton, jer ne samo da sam bio insajder, već i posmatrač sa strane našeg, s jedne strane sporog, ali zahvaljujući vanserijskim pojedincima ponekad začuđujuće efikasnog priključivanja globalnoj informatičkoj revoluciji. Sedamdesetih i osamdesetih smo zaostajali za tehnološkim svetom možda i svih deset godina. No, 16. januara 1980. u beogradskom listu „Student“ broj 1-2 objavljen je verovatno prvi (ako se izuzmu neke stručne publikacije) jugoslovenski članak o... pa, recimo, o Internetu.

Kako se nekad radilo

Uz ovaj tekst objavljujemo sken devete stranice beogradskog „Studenta“. Smanjio sam je na A4 format, iako je „Studentov“ (novinski) format bio 33,5×52 centimetra. Poređenja radi, današnja „Politika“ je formata 31,5×47 cm, ali je tada i „Politika“ bila veća, pošto je štampana na međuratnim rotacionim mašinama „visoke štampe“, uz pripremu pomoću olovnog sloga i metalnih klišea. A tek „Borba“... raširena, ni pri lahoru nije mogla da se čita!

„Student“ je imao 16-24 stranice i finalizovali smo ga od nedelje popodne do ponedeljka u 6 sati ujutru. Potom bi se tekstovi nosili u štampariju. Onda malo spavamo, pa u ponedeljak popodne i uveče stiže složeni tekst. Prave se špiglovi, ilustratori crtaju po stolovima, fotografi fotografišu stvari na podu. Nema spavanja. U utorak ujutru trk direktno u štampariju, pa čekamo pred vratima da se u 6:00 otvore dveri Vlajkovićeve broj 8. Čitav dan se prelama u olovu i metalu, a uveče su svi obeznanjeni. No to nikome nije smetalo – imali smo tada po 20 godina, koju više, koju manje.

„Student“ je izlazio u sredu, već zavisno od situacije u štampariji. Ponekad bi se rotacija uključivala tek ujutru, jer su se u „Glasu“ prelamali i štampali „Književna reč“, „Književne novine“, „Omladinske novine“, „Mladost“... svi „problematični“ listovi. Roto-hartija je bila očajna, ali smo bili srećni što je i takvu imamo na raspolaganju u vremenima „trenutnih teškoća“. Krta je, a danas i žuta gotovo do neprepoznatljivosti. Ali sve to nam nije predstavljalo problem – mučili su nas cenzori.

Pod budnim okom

image

Posle studentskih demonstracija 1968. godine svako malo su smenjivani što urednici, što kompletne redakcije „Studenta“. Neke glavne urednike vlast je anatemisala i slala u ‘aps, a neki brojevi su sudski zabranjivani. Ispod časti svakog partijskog aparatčika bilo bi da mu prođe mandat, a da ne smeni barem nekoga u „Studentu“! A i gde drugde da obezbedi avanzovanje? Satirični studentski list „Stradija“ nije doživeo ni deseti broj. Ipak, „Student“ nisu smeli da gase – pa list je 1937. godine osnovao lično drug Ivo Lola Ribar!

Kada su drugu Titu sedamdesetih sa Zapada prebacili kako ugnjetava glas (studentskog) naroda i guši slobodu javne reči (naravno, opoziciona štampa nije ni postojala), a Amnesty International mu se popeo na glavu sa proklamacijama zbog robijanja i maltretiranja novinara i urednika, on je uveo „preventivno zabranjivanje“, „samokritiku“ i „samocenzuru“. Kako je to izgledalo? Doušnici-predradnici bi iz štamparije „Glas“ nosili od strane glavnog, tehničkog ili dežurnog urednika „Studenta“ odobrene probne otiske u Javno tužilaštvo koje se, eto nekim slučajem, smestilo par stotina metara niže. Ukoliko bi Javni tužilac u otiscima video nešto protiv naroda i države, kao i lika i dela najvećeg sina istih, štampanja nije ni bilo, a samim tim ni zabrane – kako može da bude zabranjeno nešto što nije ni odštampano?

Ako je tužilac zlurad, ili smo ga nešto iznervirali, on je imao običaj da ode kući, a mi onda silom prilika čekamo do kasno popodne da bi tekstovi uopšte smeli da se prelamaju u olovu, sve do noćne smene utorak na sredu. Osim toga, pošto su i javni tužioci u komšiluku radili u šihtama, znao bi jedan iz pakosti da ostavi probleme dolazećem. Bilo je tu oho-ho teksta za čitanje između redova!

Mučeni javni tužilac imao je još jednu, od Partije naloženu pedagošku obavezu: da tokom godine popisuje sva mesta i povode zbog kojih je mogao da zabrani „Student“ (a nije), pa da taj indeks pošalje redakciji pred Novu godinu kao zvanično pismo, sa kompletnim popisom incidenata. Potom bi glavni urednik okupio redakciju i bio dužan da naglas čita depešu. Niko nije smeo da se smeje, ili bi bio udaljen sa sastanka.

Student uzvraća udarac

Pošto je pismo Javnog tužioca za Novu počinjalo sa otprilike: „samo vas posmatram“ ili je bilo intonirano kao „mi sve čitamo“, trebalo je i njemu smestiti neku začkoljicu. Upravo u broju od 16. januara sam sa neke egipatske stene, Kleopatrine igle ili rozete precrtane u stranom časopisu, uzeo hijeroglife i provukao ih kroz čitav broj. Otuda one „kuke i kvake“ ispod teksta o prainternetu. Bog mi je svedok da nisam imao, a ni danas nemam pojma šta tu „piše“. Možda pisar kaže: „Trska šušti, ibisi mašu krilima a Nil raste“, a možda i „dole država“, „smrt faraonu“ ili tako nešto. Ima tu oblikom i nekih buzdovana, ali ništa nisam menjao ili docrtavao. Pozivam istog svedoka. Nisam mogao ni da sagledam sve posledice ovog zezanja. Broj nije izašao u sredu pre podne. Naime, Javni tužilac očito nije znao staroegipatski, što je bio malo veći problem nego (ne)razumevanje teksta o proto-internetu koji, po njemu, očigledno nije uznemiravao javnost. Kasnije smo čuli da je sačekao da radni ljudi iz Narodnog muzeja dođu na posao. Potom je tražio nekog egiptologa, jer se pričalo da je tu po zgradi smuvana i nekakva „beogradska mumija“. Direktor Muzeja je jedva našao nekog ko je, pretpostavljam sa dušom u nosu, otrčao kod Javnog tužioca da mu pročita hijeroglife. Nikada nisam saznao šta je pisalo u tim „futerima“, ali je broj popodne odštampan i zbrda-zdola razdeljen po fakultetima.

Bilo je i drugih začkoljica. Recimo, sredinom sedamdesetih je jedan od najznačajnijih srpskih dizajnera Radomir Vuković odneo predlog za naslovnu stranu „Studenta“. Pisalo je „Hey“, asocirajući na himnu „Hej, Sloveni“ – bila je tu i neka petokraka, pa i trobojka – ali moglo je to da asocira na još ponešto. Naokolo su letele note, a sve se dešavalo baš uoči Dana republike. Pošto se redakcija „Studenta“ nalazila na četvrtom spratu Balkanske 4 a KUD „Krsmanović“ na drugom, ondašnji glavni urednik siđe dva sprata niže (zgrada ni danas nema lift) i zamoli pijanistu da mu za svaki slučaj odsvira te note. Jeste, verujem ja mojim saradnicima, neće oni meni nešto podmetnuti, jeste, verovatno su to note himne „Hej, Sloveni“, ali možda je i „Lili Marlen“, “ Deutschland über alles“, „Lijepa naša“ ili tako nešto... Pošto je naslovna objavljena, očigledno je sve bilo OK. Imali smo i neke povlastice. Posle 1968. lideri studentskih demonstracija izborili su se da, kao i sve „velike“ redakcije, imamo pravo da se pretplatimo na bilo koji inostrani časopis koji poželimo: The Times, Newsweek, italijanska „Panorama“, švajcarski „Grafis“, japanska „Idea“, francuski „Foto“, španski „Diario 16“... Iz TANJUG-a su nam redovno stizali ne samo tzv. crveni bilteni sa „indikativnim“ izvodima iz strane štampe, već i plavi bilteni namenjeni samo glavnim urednicima. No, naš glodur je „zaboravljao“ svoj primerak nasred redakcije... U oba slučaja, radilo se samo o „košuljici“ (omotu) jedne ili druge boje, sa geštetnerom umnoženim mnoštvom zasebnih žućkastih listova A4 formata, kucanih pisaćom mašinom.

Po konvenciji UNESCO-a, učenička i studentska izdanja bila su oslobođena plaćanja dažbina oko autorskih ili izdavačkih prava, jer su bila malotiražna, namenjena studentima, dakle neprofitnom obrazovanju. To smo obilno koristili isecajući i preštampavajući fotke, crteže, tekstove... Usput, imali smo pravo i na „materijal po želji“ koji kupujemo u bilo kojoj papirnici, a najsnabdevenije su bile „Hromos“ na Zelenom Vencu i „Šumadija“ na Terazijama. A možda i knjižara u Knez Mihailovoj, na uglu sa Zmaj Jovinom.

Kako zatvoriti stranu

Već vidite da je u redakciji „Studenta“ bilo dinamično. Urednici su smenjivani, ali su se i „sami od sebe“ smenjivali, ulazeći u bračne vode, zapošljavajući se... Početkom jesenjeg semestra 1979. sam, posle raspisanog konkursa u „Studentu“, iz našeg studentskog lista „Glas ekonomista“ primljen za „uredničkog saradnika“, te polako pripreman da zamenim odlazećeg tehničkog urednika „Studenta“ Branka Gavrića. On je prelazio na statusno sigurniji posao u „Omladinskim novinama“, a počeo je saradnju na kolektivnom multimedijalnom projektu „Paket aranžman“.

Najpre sam uređivao i prelamao samo dve, pa četiri, pa osam stranica i na kraju, posle Nove 1980, preuzeo čitav „Student“. Promenio se i glavni urednik – umesto Božidara Travice, kome je valjda istekao mandat (nije smenjen, što je bilo čudo!), došao je Vlada Đorđević. Između stola glavnog i stola tehničkog urednika bilo je samo jedno veliko stakleno okno. I tako mi, nekog januara 1980, Vlada Đorđević kroz staklo umesto semenki suncokreta doda jedan, posle čitanja sam video, veoma neobičan tekst. Napisao ga je Milan Šurbatović, a tekst je do nas stigao tako što je, zbog svoje dužine, odbijan na drugim mestima, da ne navodim sada kojim.

Za ilustraciju teksta izabrao sam fotografiju iz francuskog časopisa „Foto“, na kojoj, ako je tačna teza iz teksta da svaki „abonent“ može da se priključi na kanal ERM, izolovan pojedinac može da se, štiteći se od nepogoda, informiše ili zabavi u ležaljci, relaksirano, sam za sebe. Na fotki, lik čita neku knjigu i baš ga briga za sve ostale, za nevreme ili za druge (ne)prilike.

Kada je tekst „Kako do prave informacije“ konačno prelomljen, pojavila se u tri sata ujutro „rupa“! Glodur mi je naložio da je nečim „zapušim“. Kud ću, šta ću, fotografiju sam već stavio, otišla je na kliširanje (radilo se to kiselinom u metalu), ionako ne ide još jedna, i to još mala fotografija... Mora neki crtež! U muci i stisci sa vremenom (u šest se već otvarala štamparija), direktno na šlajfni „Studenta“, metalnim uloškom japanskog Pentel pen flomastera, nacrtam ono što mi je prvo palo na pamet. Crteži crnim flomasterom obično posle par godina postanu ljubičasti ili potpuno izblede, ali ovaj sam sačuvao i crn je kao da je juče crtan. Više je hartija požutela nego što je eventualno izgubio boju taj moj improvizovani crtež, nastao tokom neprospavane noći.

I tako je tekst izašao. Nije to bila „finta“ (koju smo povremeno primenjivali) da skrenemo pažnju sa nekog incidentnog teksta tako što namerno stavimo nešto o čemu tužilac ništa ne zna. Tekst jeste bio značajan, osetio sam to, ali nije izazvao neku pažnju ni u stručnim krugovima. Kada smo se mi iz „Studenta“ okupljali po kafanama 2017. godine, povodom 80-godišnjice, donosio sam broj, zadevao temu, ali ona se utapala u mnoštvu drugih sećanja i postignuća ovog lista.

Šteta što sve to nije digitalizovano. U „Studentu“ je objavljen neverovatan broj zanimljivih tekstova, crteža, karikatura, fotografija... I to je sve prošlo. Ali je zato Internet, čiju smo klicu, eto, i mi ovde pomalo zalivali, otvorio novi univerzum!

OCR-ovanu verziju teksta pročitajte na: pcpress.rs/student1980/




BIZIT 2021


Zebra

Konvereks

Čitaj PC Press

Excel kuhinjica

Unicef

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter