Nakon donošenja Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, sve oči su uprete ka Vladi Srbije, u očekivanju podzakonskih akata kojima će započeti veliki ciklus investicija u čistu energiju. Razgovarali smo o tome sa potpredsednicom Vlade i ministarkom rudarstva i energetike, prof. dr Zoranom Mihajlović
Nedavno je donet Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije, značajan akt koji treba da stimuliše proizvodnju „čiste“ energije iz obnovljivih izvora. Kakve domete očekujete od primene ovog Zakona?
Donošenjem Zakona o korišćenju OIE ova oblast je prvi put uređena posebnim zakonom, a glavni cilj je povećanje učešća „zelene“ energije u ukupno proizvedenoj energiji. Naš cilj je da do 2040. imamo najmanje 40 odsto energije proizvedene iz OIE, a oko 50 odsto do 2050. godine.
Potpredsednica Vlade i ministarka rudarstva i energetike, prof. dr Zorana Mihajlović
Zahvaljujući zakonima iz oblasti energetike koji su usvojeni, svi građani postaju aktivni učesnici energetske tranzicije, jer imaju mogućnost da učestvuju u programima povećanja energetske efikasnosti, kao i da i sami budu proizvođači „zelene“ energije. Takođe, ovi zakoni šalju jasnu poruku da u procesu energetske tranzicije želimo da se Republika Srbija pozicionira na evropskom i svetskom tržištu kao održiva ekonomija koja proizvodi robe i usluge uz što veće korišćenje obnovljivih izvora, kako bi bila konkurentna u budućnosti.
U pripremu Zakona od samog početka bili su uključeni stručna javnost, civilno društvo, kao i međunarodni partneri. Pažljivo smo razmatrali sve zahteve privrede, građana, javnih preduzeća, ekoloških pokreta i državnih institucija čiji se delokrug preklapa sa sektorom energetike. Kao rezultat, dobili smo moderan zakon kojim se podstiče korišćenje OIE u svim sektorima energetike, ali i inovativnost. Na primer, stvoren je zakonski osnov za korišćenje vodonika koji se dobija iz OIE, čime se Srbija svrstala u red sa razvijenim zemljama Evropske unije. Takođe, deponije termoelektrana prepoznate su kao pogodne površine za izgradnju solarnih elektrana.
Ulaganja u sektor OIE predstavljaju i važan deo novog investicionog plana u energetici i rudarstvu, vrednog 17 milijardi evra. Od ukupnog iznosa, vrednost projekata u oblasti OIE, pre svega u korišćenje solarne energije i energije vetra, je oko pet milijardi evra.
Pored stvaranja povoljnog zakonodavnog okvira uslova za nove investicije u OIE, zakon je važan i zbog toga što se njime posebno ohrabruju domaćinstva i mali kupci da postanu aktivni učesnici na tržištu električne energije, i da od pasivnih potrošača postanu aktivni proizvođači „zelene“ energije. Postavljanjem solarnih panela na krovovima građani postaju kupci-proizvođači koji proizvode električnu energiju za svoje potrebe, a da time umanje i svoj račun za utrošenu električnu energiju. Svaki kilovat-sat proizveden na ovaj način znači i da će svako domaćinstvo ujedno i doprinositi da više energije proizvedene u Srbiji bude „zelena“ energija, koja dolazi iz obnovljivih izvora, i koja nema negativnog uticaja na životnu sredinu. Procene kažu da bi, ako bi se samo 10 odsto ukupne površine krovova iskoristilo za postavljanje solarnih panela, dobili nove kapacitete od čak 6 gigavata.
Za primenu Zakona ključni su odgovarajući podzakonski akti koji definišu konkretne administrativne procedure. Kada možemo da očekujemo donošenje ovih važnih dokumenata?
Očekujemo da kraja jula bude završena većina podzakonskih akata, a prve aukcije su planirane krajem godine.
Kroz kakvu će (makar okvirno) proceduru prolaziti građanin koji želi da na svom krovu montira solarne panele i tako proizvodi električnu energiju?
Operator distributivnog sistema dužan je za sve male projekte predvidi najjednostavniju moguću proceduru kojom će se, ipak, omogućiti neka vrsta kontrole rada ovih elektrana u smislu tehničkih i bezbednosnih zahteva. Procedura je prema zakonu takva da sve može da se uradi u četiri koraka. Prvi je prikupljanje tehničke dokumentacije, a drugi dobijanje rešenja o odobrenju izvođenja radova, što je jednostavnije od procedure za građevinsku dozvolu. Treći korak je ugradnja panela. Na kraju se zaključuje ugovor sa Elektrodistribucijom Srbije koji će biti maksimalno jednostavan za građane. U toku je izrada podzakonskih akata i razmatramo mogućnosti da se procedura dodatno pojednostavi po ugledu na primere dobre prakse iz zemalja EU. Važno je samo da se postupak ne pojednostavi do mere koja bi mogla da dovede do ugrožavanja bezbednosti građana zbog nekontrolisanog priključenja elektrane.
Pod kakvim će uslovima građanin deponovati proizvedenu struju u elektroenergetski sistem? Da li će za to dobijati novac, ili će imati mogućnost da istu toliku (veću, manju...) energiju potroši u doba kada njegova solarna elektrana ne proizvodi dovoljno struje za njegove potrebe?
Građani će moći da proizvode električnu energiju iz solarnih panela kada ima najviše sunca, da tu količinu energije isporučuju u sistem, a da je troše na primer u večernjim satima. Ukoliko u tom mesecu proizvedu više nego što su potrošili, višak mogu da iskoriste u narednom mesecu. Kupac-proizvođač je fokusiran na samopotrošnju električne energije, a ne na proizvodnju. I sama reč prosumer koja označava kupca-proizvođača nastala je jer je svrha ovog instituta u spajanju proizvodnje (producing) i potrošnje energije (consumer).
Da li će postojati subvencije za građane koji žele da sagrade solarnu elektranu? Takođe subvencije za građane koji žele da smanje potrošnju energije kroz bolju izolaciju prostora, kvalitetnije prozore itd?
Prvi javni poziv je već sproveden i 67 lokalnih samouprava dobilo je sredstva na javnom pozivu za program energetske sanacije porodičnih kuća, stanova i stambenih zgrada. Građani će imati priliku da zamene vrata i prozore, poboljšaju izolaciju ili zamene kotlove za energetski efikasnije, tako da država i lokalna samouprava učestvuju sa 50 odsto ukupnih troškova. Tokom leta će lokalne samouprave raspisati dva javna poziva, jedan za firme koje će izvoditi radove, drugi za građane. U avgustu očekujemo prve ugovore sa građanima, a prvi rezultati ovih investicija videće se već tokom sledeće grejne sezone.
Srbija je 10. novembra 2020. godine u Sofiji potpisala Deklaraciju o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, kojom se obavezala da će raditi na uvođenju stroge klimatske politike. Jedna od mera iz ove agende je i usklađivanje sa Sistemom za trgovanje emisijama EU (EU ETS), kao i uvođenje drugih modela za oporezivanje emisija ugljen-dioksida pri proizvodnji energije. Znajući da se značajan deo električne energije u Srbiji proizvodi u termoelektranama, ti penali bi mogli da dostignu 700 miliona evra godišnje. Da li će se taj trošak preliti u cenu električne energije?
Rano je još uvek praviti procene na koji način bi se troškovi uvođenja EU ETS mogli odraziti na račune građana. Imajući u vidu naše međunarodne obaveze, kao i izvesnost povećanja troškova u vezi sa radom termoelektrana, u narednom periodu težište novih investicija biće na izgradnji velikih i srednjih hidroelektrana, solarnih i vetroelelektrana, gasnih elektrana, uz nastavak ulaganja u smanjenje štetnih emisija u postojećim termoelektranama. Energetska tranzicija je proces u kojem se nalazi čitav svet, i naš zadatak je da iz tog procesa izađemo kao dobitnici, sa snažnim i održivim energetskim sistemom i zdravom životnom sredinom.
Možemo li, uz ovaj i buduće zakone, dostići cilj koji je EU propisala, da Evropa bude klimatski neutralna do 2050. godine?
Zakoni u oblasti rudarstva i energetike su prvi korak na dugom putu energetske tranzicije, čiji ishod treba da bude klimatska neutralnost. Konkretne korake koji nas očekuju na tom putu u narednim decenijama definisaćemo kroz novu strategiju razvoja energetike i integrisani nacionalni plan za klimu i energetiku. Put energetske tranzicije jeste nepovratan i sa mnogo izazova, ali i prilika koje otvara. Verujem da zelena agenda može dugoročno biti naš model rasta, u kojem ćemo pomiriti interes za energetskom bezbednošću i kvalitetom života koji donosi zdrava životna sredina.
