Iskoristili smo letnju pauzu da unapredimo redakcijsku infrastrukturu: uveli smo dodatni optički link radi backup-a osnovne optike, instalirali novi ruter, pokrenuli kamere za nadzor, preorijentisali se sa raznih rešenja za udaljeni rad na VPN i zamenili nekoliko već prilično zastarelih računara. Znate već kako to izgleda: sednete pred novi PC, instalirate sve potrebne programe, podesite sve parametre. Pa pređete na sledeći. I tako N puta. Zar to ne bi moglo jednostavnije?
U poslovanju svake firme pojavljuju se periodični poslovi – dnevni, nedeljni, mesečni... Dosadni poslovi, u kojima vam računar pomaže ali stalno imate utisak da bi to moglo da se obavi „na jedan klik“, a vi trošite prilično sati i prilično klikova... pa sledeće nedelje ponovo. Da, posao bi mogao da se automatizuje, ali za to treba napisati neki softver, makar Office aplikaciju. Po mom iskustvu, ako je za obavljanje posla „ručno“ potrebno N minuta, za pisanje softvera koji tu proceduru automatizuje potrebno je 200×N minuta. I sad, da li danas potrošiti 1 sat i završiti posao, ili krenuti u razvoj koji će trajati 200 sati? Tih 200 sati obično nemate, obećavate sebi da ćete ih jednom naći, i radite manuelno. Pošto najzad skupite snagu da napišete softver, godinama se pitate kako ste ranije mogli da gubite toliko vremena na ručno kopiranje podataka po tabelama, ali vas to svejedno neće motivisati da odmah krenete u automatizaciju neke druge dosadne procedure.
Kada je automatizacija tehnički spremna, teško je naterati kolege da je koriste. Jer to je nešto što treba naučiti, a malo ko voli da uči. Bolje da je sporije, ali na način koji već godinama poznajem. Ili da radimo paralelno po starom i novom sistemu, da se nešto ne pogreši. Kad se najzad nova procedura nauči, postane jasno koliko je sve lakše nego pre, ali takva spoznaja ne čini da se sledeći novitet lakše prihvati – jedva smo i ovo „svarili“, sačekaćemo do sledećeg „obroka“!
Instalacija novog računara je takođe periodičan posao, ali se on obavlja toliko retko da je ulaganje u automatizaciju, kada se radi o maloj firmi, gotovo nezamislivo. A ne bi bilo ni smisleno, pošto sve i da napravite neki prilagođeni Windows disk, dok dođe sledeći računar doći će i sledeća verzija Windows-a. A osim toga, danas kupujete računare sa već instaliranim Windows-om. Dakle, sednete za novi računar, pa redom... Da sam dobio po dinar svaki put kada sam isključio Hide extensions for known file types i kada sam u Word-u podesio da se malo slovo i ne pretvara u veliko... imao bih baš puno dinara. A Microsoft nikako da nam ozbiljnije pomogne u tom poslu. Kako je moguće da ne postoji način da se sva setovanja sa starog PC-ja prenesu na novi? Zašto na svakom računaru moram da podešavam iste parametre drajvera za naš OKI mrežni štampač? Kako je moguće da nema lakog načina da se e-mail account-i sa jednog Outlook-a prenesu na drugi? Otkriće ovog leta bio je besplatni programčić Mail PassView firme NirSoft – začas pročita sve parametre e-mail account-a, uključujući i password koji su kolege, naravno, zaboravile.
Pošto je čitava procedura završena, dolaze dani kada na novom računaru „ništa ne radi“, pa posle dani kada „ponešto ne radi“. I najzad sve nekako legne na svoje mesto, napravite backup, kažete da ste obavili veliki posao i da ste mirni nekoliko godina. A do tada valjda stvari budu bolje organizovane, u cloud-u ili negde... Tako sam barem mislio kod prethodne reorganizacije hardvera i softvera, ali je zapravo sve ostalo isto. Da li će se sledeći put nešto promeniti? Strepnja mi je nekako jača od nade...
