GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #291 > Komentari
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Autoput dezinformacija
Branislav Mihaljev
Iz impresivne arhive tekstova koje je u časopisu "PC" objavio naš nedavno preminuli saradnik izabrali smo PC#229. Iako je objavljen još u februaru 2016. godine, tekst je i danas veoma aktuelan, možda i aktuelniji nego u vreme kada je napisan. On pokazuje kako je Internet postao veliki autoput dezinformacija
- PC #291 (Oktobar 2021)
- U prodaji po ceni od 290 din

broj

Autoput dezinformacija

Eksploziju informacija, brzinu i lakoću njihovog širenja omogućile su dve stvari: dostupnost računara i njihovo umrežavanje, pre svega priključenjem na Internet. Mnogi su prepoznali priliku da zarade širenjem poluinformacija i potpunih dezinformacija. Razlika između ove dve kategorije odnosi se na nesvesno širenje izmenjene ili netačne informacije (poluinformacije) i dezinformacije – namerno smišljenog netačnog iskaza s ciljem dovođenja u zabludu primaoca „informacije“.

image

Pojedini autori Internet nazivaju i „autoputem poluinformacija“ zbog količine netačnih informacija kojih ima kudikamo više nego tačnih. Da bismo odgovorili na pitanje fenomena širenja i usvajanja poluinformacija u tolikom obimu, trebalo bi da pogledamo strukturu korisnika Interneta, nivo i način obrazovanja. Ovde je stvar vrlo jednostavna – što je niži stvarni nivo obrazovanja pojedinca, njemu je teže da prepozna pogrešne informacije. Na prijemčivost dezinformacija nisu imuni ni (formalno) visokoobrazovani.

Deo krivice snosi školstvo, koje đake uči tome da je znanje koje dobiju apsolutno tačno, da o tome ne moraju mnogo da razmišljaju, te da treba ponuđeno da nauče i reprodukuju. Školstvo ne uči đake da sami razmišljaju, povezuju činjenice i razlikuju tačno od netačnog. Nemaju izdavači udžbenika i nastavnici lošu nameru, ali postoji sistemski problem zastarelog načina obrazovanja, posebno u novije vreme kada veoma mladi pojedinci zakoračuju u svet odraslih, pre svega putem Interneta. Moderni obrazovni sistemi stavljaju akcenat na učenju veština nalaženja relevantnih informacija i njihovom povezivanju, nasuprot obrazovnom sistemu baziranom na usvajanju ponuđenog i ponavljanju.

Udruženi oko gluposti

Širenju netačnih informacija najviše doprinose društvene mreže. One omogućuju ljudima da praktično anonimno šire netačne informacije, da pronalaze druge ljude i udružuju se oko netačne informacije podstičući pri tome jedni druge u zajedničkom uverenju. U učvršćivanju ubeđenja da je lažna informacija tačna doprinosi i fenomen ponavljanja dezinformacije kao tačne – što se više puta ponovi, deluje istinitije. Laž iz neznanja ili navike smenjuje laž iz ubeđenja.

Neke laži stižu od zvaničnih institucija gde se izmenom metode tumačenja, načina obračuna podataka dobija željeni statistički podatak koji se zatim prikazuje kao informacija. Bilo da je reč o broju zaposlenih ili o prosečnim zaradama, primenom dobre metode nad ispravnim skupom podataka dobija se potpuno netačan zaključak. Ova pojava naziva se „statističkom laži“. Primer ovakve „informacije“ je broj zaposlenih, koji je u stalnom formalnom rastu. Međutim, ne daje se podatak o broju iseljenika iz zemlje i ljudi koji su izbrisani iz evidencije, pošto upravo ti podaci utiču na relativni odnos broja nezaposlenih i zaposlenih. Zašto ljudi radije veruju „informaciji“ iznetoj u nekakvom emailu, iz nepoznatog izvora, nepoznatog autora o temi u koju se nimalo ne razumeju? Da bismo upotpunili odgovor, pozvaćemo se na psihologiju – ljudsku neotpornost na lepo složenu priču s jedne strane, i odbrambeni mehanizam mozga u periodu stresa s druge. Kada se (dez)informacija upakuje u lepu, senzacionalnu priču potkrepljenu šarenim fotografijama ili videom, ona deluje uverljivije nego dosadna priča sa suvoparnim podacima. Prva izaziva viši nivo emocija. Isti trik dobro je poznat uspešnim prodavcima – oni mogu da prodaju praktično bilo šta, zato što imaju dobru priču. Često ljudi i znaju da im je ponuđena laž, ali prepuštaju se emocijama koje nadvladavaju racionalni um.

Biološko objašnjenje možda leži u delu mozga koji se naziva amigdala. On se aktivira kod straha i stresnih situacija. Kako navodi Paul Whalen sa Dartmut koledža, amigdala tera mozak u stanje preterane analitičnosti, što dalje vodi do ponavljajuće analize istih informacija sve dok ne usvoji ono objašnjenje koje deluje najuverljivije. Prisutan je efekat nenametljivosti. Za razliku od stvarne osobe koja zakuca na kućna vrata pokušavajući da vlasniku proda nešto ili da ga ubedi u nešto, dezinformacija nije nametljiva i računa na ljudsku ljubopitljivost. U prvom slučaju, pri fizičkom kontaktu, odbrambeni prag postavljen je veoma visoko („Sigurno pokušava da me prevari“). Isti čovek čini upravo suprotno na Internetu („Sigurno je ovo tačno, jer to kriju od nas“).

Često se oni koji šire poluinformacije služe malim trikom. Prvo nabrajaju nepobitne proverene činjenice, zatim ubace jednu laž i nastave nabrajanje činjenica. Na primer: „Iskustva su pokazala da kada dođe do pada imuniteta, organizam nadjačaju bakterije i virusi pa dođe do bolesti“. Za sada sve je tačno. Zatim se velikim slovima pominje SOK ZA JAČANJE IMUNITETA, za čije spravljanje je neophodan redak sastojak iz egzotičnih zemalja, uz uputstvo gde se može kupiti.

Kritičko mišljenje

Kako prepoznati netačnu informaciju, kako se odbraniti od poplave dezinformacija i poluinformacija koje šire ne samo pojedinci već i zvanični mediji, pa čak i državne institucije? Pre svega valja znati ko je autor i kakav je njegov autoritet. Autoritet se gradi tako što medijska kuća ili osoba ne šire laži. Onaj ko to makar jednom učini diskredituje samog sebe toliko da se sve druge informacije koje bude delio moraju staviti pod lupu. Gledajući samo ovo pravilo, nijednom našem zvaničnom mediju ne bi se moglo nikada verovati, ali ljudi ipak to čine. Dakle, nedostaje još nešto.

Ljudi bi morali da preispituju svaku informaciju ili „informaciju“. Kritičkim mišljenjem lako se otkriva laž. Na primer, često možete videti „informaciju“ da je „maj 2015. bio poseban mesec, jer se jednom u 140 godina dešava da on ima pet petaka, pet subota i pet nedelja. Zato je maj bio posebno srećan mesec“. Većina ovo odmah usvaja kao tačno i zanimljivo i širi dalje. Međutim, treba pogledati kalendar i potražiti mesec koji ima 31 dan, a počinje petkom. Prvi takav je avgust 2014 – on je takođe imao pet petaka, pet subota i pet nedelja. Pre toga mart 2013, a posle maja 2015. to je upravo protekli januar 2016. Dakle, ni govora o nekakvih 140 godina.

Tanka je linija od takve bezazlene laži usvojene kao istine, do veoma opasne laži s potencijalni katastrofalnim posledicama. Naime, ne jednom video sam u poslednjih nekoliko godina ljude (zanimljivo – uglavnom žene!), raširenih dlanova prema Suncu koji gledaju direktno u Sunce na zalasku „upijajući energiju“. Znamo kakve energije postoje, kako se mere i njihovu prirodu. Osim što čovek ne može fotosintezom da pretvara sunčevu energiju u organizmu koristan oblik, količina energije koja padne na površinu celog oka zanemarljivo je mala. A stvarnost je da gledanje direktno u Sunce izaziva trajno oštećenje oka. Ne radite to. Čak ni kada je na zalasku, a vi na letovanju. Krivci za širenje ovakvih priča pre svega su zvanični mediji koji, na kraju, ne snose nikakvu odgovornost za oštećenje nečijeg vida. Da biste nečije mišljenje promenili, što je prilično teško, a često i nemoguće, prava informacija mora da bude sažeta, s dovoljno detalja, uključujući i pravi uzrok. Svaku ponuđenu informaciju valja uzeti s dozom rezerve, po potrebi je proveriti na više mesta. Čitati isključivo one medije koji su se pokazali da ne šire dezinformacije, odnosno, one koji su to činili najmanje. Dalje, ako neki članak zvuči senzacionalno („u Africi pronađen lek koji leči sve bolesti“) to je, bez greške, obična izmišljotina. Postaviti premisu da je Web sajt ili ponuđena informacija laž, pa ići prema tome da se pokaže da nije laž – upotrebiti zdravu logiku i kritičko razmišljanje. Manjak poverenja zapravo je veoma koristan na Internetu.

Teorije zavere

Verovanje u teorije zavere, opšte nepoverenje u nauku, medicinu i zvanične institucije nosi opasnost i s druge strane. Dobar broj ljudi veruje da postoje lekovi za sve koji ne koštaju ništa i da ih upravo zbog toga zvanična medicina ne propisuje jer „ne mogu da zarade na tome“. Zvuči kao jednostavno i efektno objašnjenje. Sve veći broj ljudi veruje da su vakcine opasne, bez efekta, da nam ubacuju otrove u organizam pa smo svedoci da se ponovo šire bolesti koje su se smatrale gotovo iskorenjenim.

Teorije zavere imaju prednost nad stvarnim poznavanjem stvari koje pak zahteva veoma široko znanje i poznavanje prilika. One nude jednostavan, kratak odgovor na obično veoma komplikovane prilike i događaje. Recimo, za dolazak do odgovora na pitanje „Zašto je izbio Drugi svetski rat?“ trebalo bi znati političke, ekonomske i sve druge prilike, uključujući poznavanje vlasti u različitim zemljama. Ova materija zaista je veoma složena. Slično se može preslikati na moderan svet s pitanjem „Zašto Amerikanci napadaju neku zemlju?“ Najjednostavniji odgovor glasi: „Da bi potrošili staro oružje i tako zaradili na vojnoj industriji“. Eto rešenja.

Protiv poluinformacija i dezinformacija moraju se boriti svi, počev od državnih institucija (koje to prilično nevoljno čine), pa do pojedinaca (koji uglavnom odustaju obeshrabreni brojem protivnika) jer one nanose ogromnu materijalnu, nematerijalnu i svaku drugu štetu. Saniranje katastrofalnih posledica naizgled bezazlenih poruka na Internetu košta mnogo celo društvo.





BIZIT 2021


Čitaj PC Press

Excel kuhinjica

Unicef


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter