|
Teško da ikoga može da iznenadi izjava da Microsoft ne gleda sa ljubavlju na Linux i Open Source zajednicu, a ne godi mu ni ponašanje tradicionalnih konkurenata koji su listom počeli da se, makar deklarativno, ubacuju u Open Source voz. Otvaranje source-a kupcima polako postaje nešto što isti ti kupci očekuju...
Polemika je počela
Ako neko smeta Microsoft-u, Microsoft ne sedi skrštenih ruku – prvo su se firmom šetali mail-ovi i papirići (koji su posle dospeli u javnost, na zadovoljstvo novinara), a onda je početkom godine, otprilike u isto vreme kada je Steve Ballmer izjavio da je Linux „neprijatelj broj jedan“, vođa Windows Server tima Douglas Miller javno progovorio o Linux-u, nazivajući ga „neozbiljnim“. Onda je u „igru“ ubačen stariji potpredsednik Craig Mundie koji je osporio ideju Open Source zajednice, predstavljajući istovremeno Microsoft-ovu inicijativu Shared Source. Koncept podrazumeva otvaranje koda Microsoft-ovih proizvoda najvećim mušterijama, uz potpisivanje ugovora koji zabranjuju iznošenje koda u javnost i promene u njemu – primedbe, sugestije i greške treba prijaviti direktno Microsoft-u. Usput je objašnjeno da Shared Source licenca pogoduje firmama i kupcima, pošto se izbegavaju „slabosti“ Open Source modela.
Svako zvučno ime u Open Source zajednici odmah je iznelo svoje mišljenje, ističući da je Shared Source plan „obična prevara“, koja koristi trud kupaca u cilju poboljšanja proizvoda, ne dajući kupcima ništa zauzvrat. Vašar i dalje traje, a vrhunac se očekuje 26. jula, kada će se na O’Railly Open Source konvenciji sukobiti gospodin Mundie i Michael Tiemann, jedan od čelnih ljudi Red Hat-a.
Pogled sa strane
Realno govoreći, dobar deo Mundie-jevih argumenata je „šupalj“, mada se to može reći i za neke argumente druge strane. Sukob je „ideološke“ prirode – Microsoft i Open Source naprosto ne pričaju o istim stvarima. Za Microsoft softver je proizvod koji stvaraju programeri, plaćeni za svoj posao; sve što napišu pripada Microsoft-u. Na isti način funkcioniše svaka komercijalna softverska kuća na svetu, a Microsoft se našao na vetrometini zato što (komercijalnim) konkurentima odgovara da, za sada, ogrnu jagnjeću kožu.
Kada reč „komunizam“ ne bi budio nezgodne asocijacije, Open Source zajednicu bi mogli da nazovemo „komunistima računarske ere“. GPL pristalice slobodu deljenja softvera izjednačavaju sa slobodom govora – svako, po njima, ima pravo da primeni rešenja koja nađe u programu ili da od delova programa načini drugi program. „Kvaka 22“ je klauzula u GPL-u koja kaže da projekat koji koristi deo GPL koda (ma koliko bio veliki projekat a mali deo GPL koda) postaje GPL, to jest besplatan. Ako mislite da su ovakvi stavovi jeretički za korporativni Zapad, onda niste čuli za veće esktreme, kao što je Richard Stallman, prvi čovek Free Softvere Foundation, koji čak i GPL licencu smatra restriktivnom a kompanije kao što je Caldera smatra „parazitima“ Open Source pokreta. Ljudi iz organizacije freedevelopers.net stvaraju firmu na „demokratskim tekovinama“ – svi zaposleni primaju istu platu, vođe projekata se određuju na izborima unutar firme, a kompanija u svojim osnovnim ciljevima ima i „preuzimanje komercijalnih kompanija i oslobađanje njihovih programera i njihovog koda“ (sic). Pravo revolucionarno samoupravljanje...
Ko je u pravu?
Neko vreme neće biti pobednika u sukobu, što je dobro – potrebni su nam i jedni i drugi. Open Source softver „živi“ na činjenici da programeri vole svoj posao i da su spremni da ga rade iz zadovoljstva, posle radnog vremena. S druge strane je komercijalni softver, sa jasno utvrđenim pravilima igre. Open Source se dobro pokazao na serverskom tržištu, možda i zato što serverskim aplikacijama nije potrebno mnogo „šminke“. Komercijalni model je uspešniji tamo gde za razvoj softvera nisu dovoljni programeri; traže se dizajneri, timovi psihologa koji analiziraju potrebe korisnika... Čak i najbolji primeri Open Source korisničkih okruženja ili uslužnih programa predstavljaju kopiju stvari koje smo videli na komercijalnim platformama kao što su Windows ili MacOS. Ima izuzetaka sa obe strane ali...
Pravi uspeh Open Source pokreta je uticaj na konkurenta – možda je malo onih koji ne mogu da žive bez sorsa, ali se isporučivanje sorsa nameće kao standard i komercijalne firme se iz čiste potrebe za opstankom na tržištu navikavaju na tu praksu. Za 99% korisnika je potpuno nebitno da li im je dozvoljeno ili zabranjeno da menjaju sors – važno im je da se desilo doskora nezamislivo, tj. da je veliki Microsoft počeo besplatno da deli izvorni kod svojih operativnih sistema. Za sada su praksom obuhvaćeni samo najveći Microsoft-ovi kupci, ali će licenca polako biti „olabavljivana“, mada nije realno nadati se da će u neko dogledno vreme biti moguće preuzeti izvorni kod Windows-a XX sa javnog FTP servera.
Sve se, na kraju, svodi na lični stav – ako mislite da je softver proizvod, intelektualna svojina firme koja plaća programere, stavovi Microsoft-a će vam biti razumljivi. Ako zastupate stav da je softver javno dobro, nešto što se može stvarati ali ne i posedovati, želja velikih firmi da održe kontrolu nad svojim softverom izgleda gotovo nemoralna. Trećeg nema, moraćete da se odlučite.
|
