GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #97 > Komentari
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
nopreview
Plus i minus
Sava Zdravković
Utisci o godini koju smo ispratili polako se sležu. Po čemu će ona biti zapamćena u istoriji računarstva?
- PC #97 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Plus i minus

Posle najteže krize koja je zadesila računarsku industriju od samog njenog postanka, stvari su polako počele da se kreću u pozitivnom smeru. Naglasak je na reči polako – oporavak neće biti spektakularan, ali skroman rast je evidentan. Posle rata u Iraku biznis u Americi je krenuo, bankari su spremniji da ulažu novac, vojna i građevinska industrija su čak počele da zapošljavaju radnike, dakle – potrebni su novi računari. Kupovine IT opreme su u prethodnih nekoliko godina bile minimalne, pa je mnogo toga zastarelo i mora se zameniti, a sa zamenom hardvera najčešće se obavlja i zamena generacije softvera – sa Windows-a 98 i NT prelazi se na Windows XP, dok se Office 2000 zamenjuje verzijom XP ili 2003.

Hardver (ne) napreduje

Klasični PC hardver tokom 2003. nije mnogo napredovao – godinu smo počeli sa Pentium 4 procesorima koji su radili na 3.06 GHz a danas smo tek stotinak megaherca dalje. Memorije i setovi čipova su slični, kapacitet diskova polako raste, a grafičke kartice menjaju oznake i povećavaju hladnjake, ne donoseći napredak koji bi, gledano iz vizure poslovnog čoveka, bio značajan. Periferijska oprema je na nekoj sporoj uzlaznoj liniji, ali kolor laseri i dalje nisu ovladali mainstream tržištem a skeneri su možda doneli veće rezolucije, ali je OCR i dalje jednako (ne)komforan a upravljanje dokumentima skupo.

Zašto se stvari ne dešavaju brže? „Teorija zavere“ kaže da proizvođači hardvera znaju da se firme nekoliko godina nisu upuštale u veće nabavke i da su kupovine sada neminovne. Zato ne žele da dopuste korporacijama da „preskoče“ čitavu generaciju hardvera i pređu sa Pentium-a III na neki budući Pentium 5 (ma kako se on zvao). Stoga sada nema noviteta, već se očekuje da svi najpre pređu na Pentium 4, pa da on tek tada bude proglašen zastarelim, uz još jedno „šišanje“ korporativnih korisnika.

Mnogo je realnija teza da je 32-bitna generacija dostigla svoje limite i da sledi prelazak na 64-bitne platforme, a to traži mnogo više vremena i sredstava od zamene jednog Pentium-a sledećim. Intel je imao prednost promovišući još u maju 2001. godine Itanium, ali je posle toga neshvatljivo sporo razvijao ovaj procesor tako da AMD ima sve izglede da ga prestigne, kroz svoju daleko logičniju, evolutivnu liniju. Možda je tajna u tome što širokom tržištu objektivno nisu potrebni 64-bitni procesori, pošto nikako da se pojavi softver koji bi zahtevao njihovu snagu. Ako bi neko uspeo da osmisli „novi Lotus 1-2-3“ koji bi našao značajnu primenu u korporacijama, a zahtevao bi silnu računarsku snagu, industrija 64-bitnog hardvera bi procvetala. Ali, do novih ideja nije lako doći...

Gde leže pare?

Tokom 2003. najviše su napredovale neke oblasti koje se graniče sa PC industrijom. Tu pre svega mislim na PDA uređaje, wireless opremu, digitalne fotoaparate i kamkordere, pa i Centrino PC-je koji postaju svet za sebe. Korisnik sve manje želi da radi u kancelariji – okreće se opremi koja bi mu bila na raspolaganju ma gde se nalazio, ali koja bi ipak bila povezana na Internet. Najznačajniji problem koji se postavlja pred ovakvu opremu je pitanje unosa teksta – nikako da se pojavi dostojna alternativa tastaturi. Tablet PC je pokušao sa pisanjem po ekranu, ali se ono teško „prima“ među korisnicima – sporo je, pravi se mnogo grešaka, a i previše podseća na olovku i svesku koje su mnogo puta jeftinije od računara. Rešenje bi bilo prepoznavanje glasa, ali se u toj oblasti softver presporo razvija iz razloga koji nije lako razumeti.

Bežično umrežavanje je tokom prošle godine procvetalo zahvaljujući uobličavanju IEEE 802.11g standarda koji je najzad omogućio veće brzine i kompatibilnost opreme; do sada je bilo više standarda za komunikaciju raznim brzinama koje prevazilaze 802.11b specifikaciju, pa korisnik nikada nije znao šta je najsigurnije kupiti. Naravno, 802.11g nije čarobni štapić – njegov problem je domet, i tu će biti potrebno mnogo među-generacija opreme. Slično važi i za broadband pristup Internetu bežičnim putem – pokrivenost je (čak i u Americi) još slaba, a cene neprijatno visoke.

Dosta novca leži i u softveru, iako se on razvija nekim svojim tempom, „van vremena i prostora“. Microsoft i Adobe su promovisali nove generacije svojih osnovnih poslovnih paketa ali se mnogima čini da se polako gubi veza sa korisnicima – u novi Office i Photoshop je uvedeno mnogo novih opcija, iako preko 95% korisnika kreativno primenjuje sasvim mali deo mogućnosti prethodnih, sada zastarelih generacija. Izuzetak od ove teze je Windows 2003 Server, koji je osmišljen u skladu sa potrebama mrežnih administratora i koji je veoma dobro prihvaćen na tržištu, pre svega zbog bezbednosti, fleksibilnosti i lakoće korišćenja. Sve bolje kritike dobija i (par godina stari) Windows XP, koji se pokazao veoma robustnim i pouzdanim i koji niko neće zaobići pri prelasku na sledeću generaciju hardvera. U prvoj polovini godine izašlo je „bezbroj“ zakrpa za ovaj operativni sistem ali su one poslednjih meseci sve ređe, što znači da je Microsoft doveo u red bezbednost ili da je hakerima dosadilo „igranje žmurke“.

U kom se pravcu krećemo prvih dana 2004? Što se korporacija tiče, upgrade je opšteprisutna tema, dok se u kućnim uslovima desktop PC zamenjuje notebook-om koga će otac koristiti za posao i Media Center računarom koji će ostatak porodice koristiti za sve ostalo. Svi kućni računari su povezani u (uglavnom wireless) mrežu i pristupaju Internetu preko zajedničke xDSL ili kablovske konekcije, nadajući se da muzika i filmovi koje skladište na diskovima neće pasti u oči „zloglasnoj“ RIAA agenciji koja šakom i kapom deli tužbe, proglašavajući čitavu Ameriku za gnezdo pirata...




Epson

Dell Webinar

YuNet


BIZIT 2020

Excel kuhinjica

Jooble

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter