|
U februaru ove godine posetio sam koncert Davorina Bogovića u Domu omladine. Prošlo je dvadesetak godina od prošlog viđanja sa njim. Verovatno „Žal za mladošću“, kako reče jedna Saša koju sam slučajno sreo posle koncerta. Sama njena pojava me je podsetila na vreme koje je odavno prošlo, na njenog momka i druge prijatelje s kojima sam nespremno dočekao „Novi talas“.
Početkom marta održan je FEST, a kako je moje interesovanje za komercijalne filmove naglo splaslo, pokušao sam da odaberem nešto van svih žanrova i bez „naduvanih“ glumaca. Odbojnost prema filmovima i bioskopima verovatno se pojavila zbog DivXa i kablovske televizije, ali na to ne bih trošio ni moje, ni vaše vreme. Ukratko, jedino što sam pogledao bio je film nazvan po pesmi „Prljavog kazališta“ – „Sretno dijete“. Nakon filma i godina koje su prošle tačno kako je filmom to opisano, ne mogu baš da tvrdim da li je pesma jedina inspiracija za naziv filma ili činjenica da ja jesam (bio) srećno dete. Jesam odrastao uz „Otpisane“, „Kapelske kresove“, a bilo je i frke u školi (doduše ne mnogo)...
Dok sam slušao „Leb i Sol“, „Azru“, „Šarla“, „Idole“, „Haustor“, „Električni orgazam“, živeo sam uz džepni računar („Digitron", kako smo to nekad zvali) marke Privileg (PR57NR). Memorija se tada merila koracima, a ovaj ih je imao čak 72. Ne bih ni znao za „to programiranje“ da moj otac Miloš nije programer. Pokušao je nekoliko puta da me odvrati od računara ali (na sreću ili ne) nije uspeo.
1984. – ranije i kasnije
Ih, kakvo je ovo vreme bilo. Piraterija nije postojala kao termin, nije bila greh i nikoga nije bilo briga. Video klubovi (oba) puni „ronilačkih“ kopija najnovijih filmova, a u novinama raj – oglasi za programe na sve strane. Prava konkurencija! Što se mene tiče, posećivao sam neki Comet soft, za koga više ne znam ni gde se nalazio. Pre toga sam išao na Novi Beograd sa Nenadom (koji sada radi u NECu, tamo negde u belom svetu) kod studenta Zorana Mošorinskog. Pominjem ovo ime namerno, jer sam od njega dobio na kopiranje disasemblirani ROM za Spectrum – hvala Zorane! Bila je to prekretnica u mom programerskom životu, razlog više da naučim Z80 asembler i postanem muškarac. Uvek sam voleo sistemsko programiranje, a sada me više niko nije mogao razumeti. To je možda i bio cilj...
Vrlo brzo su počeli da izlaze časopisi o kućnim računarima: „Računari“, „Svet kompjutera“, „Moj mikro“... S godinama se pojavilo još nekoliko časopisa, ali ja sam ostao veran „Računarima“ – negde imam sve brojeve! Prvo izdanje ovog časopisa pojavilo se krajem 1983. ili početkom 1984, a skoro sve tekstove potpisao je Dejan Ristanović (već poznato ime iz „Galaksije“). Kasnije su se pojavili i drugi autori, a časopis je bio najpoznatiji po neredovnom izlaženju – kako sam samo bio dosadan obilazeći kioske s pitanjem „a, kad će?“.
Eh, kako sam prekucavao programe iz „Računara“ u Spectrum, baš pre nego što sam otišao u vojsku. Nisam zapisao, ali mislim da sam Spectrum 48k dobio 8. januara 1984. godine. Bilo je baš napeto – valjda neka zabrana uvoza tehnike ili šta već – ali se sećam da je ovo čudo tehnike jedva stiglo do mene. Mesecima sam ga čekao, a kako su mi dani tada sporije prolazili nego sada, činilo mi se da su u pitanju godine – ovoga se već dobro sećam. Pre nego što sam dobio svoj računar, uredno sam koristio isti takav koji je Nenad dobio nekoliko meseci ranije.
Prvih dana nisam spavao, imao sam i problem sa cirkulacijom u nogama, a sve to zbog sedenja uz „ono sokoćalo“. Drugovi iz kraja su me čudno gledali, a i oni u školi su bili radoznali. Na kraju, i meni je sve to bilo novo – nisam imao nikakvo iskustvo jer sam u korist motora odustao od prethodnog modela ZX81. I motor je valjda ostavio nekakav trag: na kraju sam upisao Mašinski fakultet a ne ETF.
Prekucavanje programa je kasnije zamenjeno „direktnim ubrizgavanjem". Na „Beogradu 202" postojala je emisija „Ventilator" – razni gosti, „demo top 10" i Spectrum programi uživo. Eh, ne znam da li je neko skoro čuo kako to dobro zvuči, pardon, pišti (zbog bruke sam krio da me to cičanje zanima, sve kao slušam muziku, a ovo – nemam pojma šta je). Autor emisije bio je Zoran Modli, a sama emisija je bila super! Eto, i sada je se sećam. Bila je neka demo lista, na kojoj su se po prvi put pojavili mnogi sada poznati i nepoznati, a ja sam prvi put čuo za Katarinu II, nekakve „Lake pingvine“ i neku pesmu „Možda, možda“. Ta pesma mi se i dalje više sviđa u demo verziji, nego kako je kasnije „utegnuta“ za vinil – često sam je pevušio vozeći motor.
Kad malo razmislim, sumnjam da bih ostavljao društvo i motor zbog muzičke demo liste, da nisam očekivao emitovanje nekog programa za Spectrum. Pištalo je to, nekad duže, nekad kraće, ali uvek je bilo bolno za uši. Čini mi se da je prvi program emitovan na taj način napisao Dejan Ristanović; moguće je da je u pitanju bio i neki program za „Galaksiju“ koji je napisao Voja Antonić. Joj, kako me je nerviralo kada program nije bio za Spectrum; mogu zamisliti kako je tek ostale slušaoce nerviralo to cičanje!
1989. – približno
Devedesetih godina se teže prisećam, bolje reći trudim se da ih zaboravim, mada su i one imale čari. Kupio sam prvi PC, a onda sakupio još 400 DEM za eksterni modem – 2400 bps sa MNP5 protokolom! Do tada sam koristio pozajmljeni „Pupinov“ 9600 bps modem. 9600 je tada bila nedostižna brzina koju nisam imao gde ni da isprobam. Počeo sam da „napadam“ BBSove: Politika, Velcom (šta li ovo beše?), Viktor (?), Sezam, Pingvin... Nove programe smo prenosili preko UBBGa a u sećanju mi je i TRICKLE; ko bi sad znao šta je to tačno bilo, ali pružalo je dovoljno zabave.
Od svih tih BBSova ostao je jedino Sezam. Imao je najviše šansi za uspeh, što tek sa ove vremenske distance mogu da komentarišem. Bilo je uspona i padova, ali Sezam je imao više od jedne linije čime je ostavio konkurenciju daleko za sobom. Drugo, časopis „Računari“ je stajao iza njega, što je davalo veliku dozu ozbiljnosti, a da ne pričam o tome da je bio dostupan i danju. Zoran Životić je napisao softver i to je valjda treći Zoran u ovom (kon)tekstu.
Ako ste se tih godina bavili računarima i bili član Sezama, verujem da ste pročitali poruku kojoj smo se dugo smejali u Klubu programera. U komentaru pod nazivom „Sanjao sam Sezam 1996. godine“, Goran Biočić je napisao: „Sledeće srede sastanak neće biti u restoranu ‘Slavija’ već u Slavoniji, da bi se članovi lakše okupili.“ Objasnio je i zašto kasne „Računari“ („objektivne okolnosti“, „kamile koje su se smrzle na Igmanu“) i kako Bil Gejts ukida DOS... Sumnjam da će novi članovi Kluba i Sezama potpuno razumeti poruku (pogledajte O_sezam:Razno.590), ali će svima biti zanimljiva. Gorane, pozdrav, ma gde bio!
Sezam je mnogima pomogao – nekima da nauče više o PCju, a nekima o programiranju. Što se mene tiče, iskustva razmenjivana s ostalim članovima bila su dragocena. Po nagovoru jednog korisnika, Dejana Jelovića, napisao sam prvi tekst za „Računare“. Na kraju, tu sam upoznao većinu prijatelja kojima sam danas okružen. Mahom pričamo o kompjuterima, Sezamu i roštiljima, uz večeru u restoranu. I dalje se nazivamo smešnim imenima koja koristimo na Sezamu, a ja iz sentimentalnih razloga čuvam direktorijum „modem“ u kome se nalazi Telemate. Nikad se ne zna...
1994. – pre i posle
Kasnije, kada sam počeo da radim u „Računarima“, dobio sam mnoge odgovore. Saznao sam, recimo, zašto časopis kasni: lista prioriteta bila je duga, a „Računari" nisu bili blizu vrha liste. Borba sa inertnom mašinerijom BIGZa u velikoj meri je doprinela stvaranju novog časopisa – „PC“. Što se mene tiče, počeo sam da se bavim drugim stvarima i postao sistem administrator u slatkoj firmi. Bila je to jedina „Biosfera" iznad „Sunca" – na samom vrhu „Doma omladine".
Časopis „PC“, ili „PC Press“ kako ga mnogi zovu, počeo je sa radom u Krušedolskoj ulici. Tiho mesto sa pogledom na park i Narodnu biblioteku. Kancelarija je bila lepa, prostrana i, kako se kasnije pokazalo, kao stvorena za Quake. Ni okoreli protivnici igara nisu mogli da odole. Da bih dočarao vremenski period nastanka časopisa, podsećam da je to bio definitivan kraj ere crnobelih monitora (jeste, nekada smo ih koristili!). Provlačili su se kroz cenovnike, ali retko ko ih je kupovao, osim za servere. Što se računarske industrije tiče, sve je stagniralo: na DOSu, pa i na Windowsu 3.11, nisu se mnogo primećivale kvalitativne razlike novih procesora. Pitanja „Šta će mi nešto brže od 80486?“, „Kome treba disk od par gigabajta?“ i slično bila su očekivana, ali su izazivala blagu zabrinutost kod prodavaca hardvera. Bilo je vreme da se nešto promeni.
Baš u pravi čas, Microsoft je dao računarskoj industriji novi zadatak: Windows 95. Čak i bez Interneta, prve informacije o novom sistemu počele su već da stižu do nas – bilo ih je taman koliko treba da probude radoznalost. Prve beta verzije koje smo imali prilike da vidimo bile su jasan znak da će snaga procesora, količina memorije i prosor na diskovima postati važni. Pojavila su se i nova pitanja: kome da prodam staru opremu kako bih kupio novu? Mislim da sam u to vreme 32 MB RAMa platio nekoliko stotina nemačkih maraka.
I tako je, po ko zna koji put, nelogično postalo logično, a PC Press se odlučio na još jedan korak: knjiga o Windowsu 95. Bio je to period učenja i stradanja. Neko je učio, a neko stradao, a mene i Vladu Stanimirovića zadesile su obe stvari dok smo prelamali tu knjigu. U svakom slučaju, knjiga se ubrzo našla u prodaji, a počele su da pristižu nove verzije raznih programa, ovog puta sa Windows 95 markicom.
Časopis je prolazio kroz sitne, kako bi neki rekli kozmetičke, promene. Tačkice ili linije, kružići ili kvadratići, a sve sa željom da se izgled malo osveži. Onda je, jednog dana odlučeno da se svi saradnici slikaju, kako bi tim slikama ilustrovali tekstove. Većini je to bilo novo iskustvo, čuli su se razni saveti iz gomile koja je posmatrala poziranje. Pored onog „prst na obraz, ne u nos“, bolji je bio savet za sliku iz profila: „uvuci nos“. Doduše, kad sada pogledam te slike, svi izgledamo nekako mlađi...
Internet je i kod nas postao stvarnost, ali još nije bilo baš očigledno koliko će taj izum uticati na sve u budućnosti. Koliko će neke stvari njime postati jednostavne, a koliko će neke druge ostati daleke i izgledati još dalje. Kako god, sada je i Sezam dobio nov izgled, ponudivši svojim članovima i vezu sa Internetom.
Space: 1999.
Pomračenje! Puste ulice, siv(lji) grad. Sećate se? Očekivano nevreme i kataklizma se nisu desili, ali je u najavi već bio nov problem: milenijumski bug. Kada smo već preživeli pomračnje Sunca (ili Zemlje), problem sa prelaskom na 2000. godinu je trebalo da izazove grozne muke. Do tada su računari postali bitan deo poslovanja (a ne samo zabave), pa je broj zabrinutih bio velik. I, naravno, ništa se nije desilo. Doduše, ponegde i danas vidim računar koji ima Y2K problem. I gle, sve radi.
Tokom ovih godina računarski svet se popeo stepenik više – pojavio se Windows 2000 a sa njim i stare aplikacije u novom ruhu. Bio je to veliki pomak, ali je izostala pompa iz dana Windowsa 95. Ta me činjenica navodi na mišljenje da ni sam Microsoft nije bio siguran kako će „devedeset petica“, proći na tržištu. Za to vreme Windows 95 je bio zahtevan – trebalo je pojačati računar memorijom, megahercima i možda još nečim da bi se Windows 95 pokazao u pravom svetlu. Sve to košta, a ni OS nije bio besplatan. Windows 2000 je doneo značajnije promene od Windowsa 9x, menjao je navike i potpuno uklonio DOS, ali je Microsoft ovoga puta bio siguran da će novi proizvod naći dovoljno tržište.
U jesen 2002. godine napravili smo veliki korak uvećavajući legalno tržište softvera. Neko milom, neko silom, ali na kraju nije ispalo loše. Neverovatno, dobili smo Windows XP na (delimičnom) srpskom jeziku ili delimično srpski XP. To je valjda ubedilo i najglasnije oportuniste: nas zapravo niko ne mrzi, već nema interes da se nama bavi. Čim se interes (tržište) pojavio i čim smo pokazali želju, dobili smo operativni sistem na našem jeziku, pa čak i ćirilicom. Super, početnicima je mnogo lakše, ali ja se ne snalazim u takvom okruženju. Pozdrav Grbi i ekipi koja je to radila.
U € okolini 2004.
Često se setim serije koja je emitovana sredinom sedamdesetih i nosila naziv „Svemir 1999“. Gledao sam je potpuno ubeđen da će svet stvarno tako izgledati 1999. godine. Imali su, ako se dobro sećam, ručno lasersko naoružanje u obliku ćiriličnog slova P. Izgledalo je jadno, ali je bilo super dok se ne istroši... A u stvarnom životu, laser se danas pominje, ali je daleko od ručnog naoružanja. Što se teleporta tiče, o njemu se i dalje priča samo u SF filmovima.
Međutim, svet se definitivno menja. U vreme kada je „PC“ počinjao, sinonim za dobar server na ovim prostorima bio je Novell 3.12, a standardni monitor je bio klasičan CRT od 15“. Danas, sto brojeva kasnije, računari su zamenili oznake MB sa GB i MHz sa GHz. Windows i Linux su postali pouzdani serverski operativni sistemi, a Novell se retko sreće u svakodnevnom radu. Zbog pristupačnije cene i sve boljih karakteristika, TFT monitori polako smenjuju CRTove. Ukratko, danas slušamo neke druge pesme...
|
