|
Prema nezvaničnim podacima, sredinom juna je u Beogradu bilo aktivno oko 3700 ADSL priključaka koje su instalirali Internet provajderi, Blizu polovine tih priključaka, oko 1650, instalirao je SezamPro, sledećih 40% instalirali su EUnet i BeoTel, dok se devet drugih provajdera polako uključuje u posao. Svemu tome treba dodati i oko 200 priključaka koje je instalirao sam Telekom u test fazi čitavog projekta, a koji su i dalje aktivni.
Prvih pet meseci
Sredinom juna instalacija ADSL priključaka je postala moguća i na beogradskoj centrali Akademija, koja se time pridružila centralama Bežanija, Centar, Čukarica, Dedinje, Dunav, Guberevac, Krunski venac, Konjarnik, Novi Beograd, Tošin bunar, Voždovac, Zvezdara, Žarkovo i Železnik. I dalje nije moguća instalacija ADSL-a u centrali Zemun, iako je ona najavljena još za prethodni mesec – izgleda da će Zemunci, baš kao i Novosađani, morati da sačekaju prve jesenje mesece.
Posle pet meseci komercijalne realizacije, može se nedvosmisleno reći da je interesovanje za ADSL ogromno i da daleko prevazilazi početna očekivanja kako Telekoma tako i Internet provajdera. Očigledno je da kod nas ima mnogo ljudi koji profesionalno koriste računar od kuće i za koje je ADSL jedna od osnovnih alatki za rad, a mogućnost da telefonska linija bude stalno slobodna zainteresovala je i mnoge koji računar koriste za kućne poslove i zabavu, pa su provajderi zatrpani narudžbinama koje treba servisirati. Iako je na nekim centralama bilo povremenih problema, koje uvek treba očekivati u fazi instalacije nove opreme i softvera, ADSL se pokazao kao pouzdan servis kojim je velika većina pretplatnika zadovoljna; mnogi su se već posle prvog meseca korišćenja odlučili da pređu na veću brzinu.
Glavni problem ostaju tehnički uslovi za instalaciju ADSL-a koji, da ponovimo zbog čitalaca koji nisu pratili naše ranije tekstove, može da se instalira samo na „čistim“ linijama (bez dvojnika i PCM/FM uređaja) na pomenutim centralama – činjenica da neko nema „digitalnu liniju“ (broj koji počinje dvojkom ili trojkom) ga sama po sebi ne diskvalifikuje za ADSL; bitno je samo na koju je centralu njegova linija povezana. Pri tom se na osnovu samog broja telefona ne može nedvosmisleno zaključiti da li je instalacija moguća, pošto su neki brojevi na takozvanim isturenim pretplatničkim stepenima, malim centralama koje opslužuju određenu grupu korisnika, i na kojima nije instalirana DSLAM oprema, iako u „matičnoj“ centrali možda jeste. Zato treba na Web-u popuniti formular za proveru tehničkih uslova kod izabranog provajdera i sačekati nekoliko dana na odgovor, a kasnije i instalaciju priključka.
Od rutera do PC-ja
 | Slika 1
(kliknite za veću sliku) |
U PC #111 opisali smo povezivanje mreže male firme (ili ambicioznog kućnog korisnika) na Internet korišćenjem ADSL priključka. Videli smo da je, nakon instalacije rutera, čitava mreža skrivena od Interneta sa koga se „vidi“ samo ruter, koji jedini ima javnu IP adresu (uvek istu, statičku, ili promenljivu, dinamičku). Računari u lokalnoj mreži imaju takozvane privatne adrese, koje mogu biti 192.168.51.1 (ruter), 192.168.51.32 („glavni“ PC računar), 192.168.51.33 (štampač), 192.168.51.64 (notebook računar), 192.168.51.64 (PocketPC) i tako dalje (slika 1). Primenom metode translacije adresa (NAT) ruter prepakuje Internet pakete koje svaki od računara šalje a zatim odgovore sa Interneta raspoređuje na računare koji su slali zahteve.
Sve ovo veoma dobro funkcioniše kada se radi o osnovnim servisima Interneta: elektronska pošta, Web, ftp (ako koristite tzv. pasivni mod), većina modernih messenger-a... Nevolje nastaju kada poželite da koristite servis koji zahteva da vaš računar opslužuje neke zahteve sa Interneta. Dobar primer su peer-to-peer (P2P) mreže za deljenje fajlova. Ukoliko se „sakrijete“ iza rutera, moći ćete da pristupate fajlovima koje su ponudili drugi korisnici P2P mreže, ali oni neće moći da pristupe vašim fajlovima. Možda bi vam se to stanje stvari i dopalo, ali su se autori P2P protokola pobrinuli da „sebični“ korisnici budu kažnjeni – ako je vaš računar nedostupan sa Interneta, moći ćete da koristite samo delić mogućnosti čitavog servisa.
 | Slika 2
(kliknite za veću sliku) |
Da biste koristili sve mogućnosti P2P mreže, potrebno je da omogućite klijentskom softveru koji koristite direktnu vezu sa Internetom. To se obično radi tako što se ruteru kaže da sav saobraćaj koji stiže na neki od portova prosleđuje na isti taj (ili neki drugi) port vašeg računara. Broj porta zavisi od samog P2P protokola i može se menjati u okviru konfiguracione sekcije odgovarajućeg klijenta. Recimo, za popularnu mrežu e-donkey obično se koristi port 4662, što se može menjati u Preferences / Connection sekciji eMule klijenta (slika 2).
Treba, dakle, da kažemo ruteru da sav saobraćaj koji stiže na port 4662 prosleđuje računaru na kome je pokrenut eMule klijent. Taj računar se mora označiti IP brojem, pa je zato bitno da taj IP broj bude fiksan – treba podesiti DHCP server da dotičnom računaru uvek dodeljuje isti IP broj ili, ako je to nemoguće, dodeliti računaru statičku adresu van DHCP pool-a. U našem primeru ćemo pretpostaviti da je računaru dodeljena statička adresa 192.168.51.32.
 | Slika 3
(kliknite za veću sliku) |
Način konfigurisanja zavisi od rutera; čak se i opcije kod opreme raznih proizvođača zovu na razne načine. Kod Linksys WAG54G radi se o sekciji Applications & Gaming i masci Port Range Forwarding (slika 3). Kod ZyXEL uređaja maska se zove SUA Server u poglavlju NAT. Kod Conexant rutera koje korisnicima daje SezamPro to je Inbound Policy. Ne bi trebalo da imate problema da nađete ovu sekciju bez obzira na opremu – uvek se u njoj govori o jednom ili više portova koji se prosleđuju na neku adresu u lokalnoj mreži.
Pošto ste uneli podatke, kliknuli na Save settings i (eventualno) sačekali da se ruter restartuje, pokrenite e-mule a zatim i Web browser i usmerite ga na adresu www.preinheimer.com/cgi-bin/connectiontest/connectiontest2.cgi  . Videćete svoju javnu IP adresu i oznaku porta 4662; ako ste izabrali neki drugi port, unesite njegov broj i kliknite na taster test. Trebalo bi da dobijete ekran na kome piše success a zatim ID broj koji možete zanemariti. Ukoliko dobijete poruku o grešci, proverite da li je eMule klijent startovan, da li je IP adresa vašeg računara u lokalnoj mreži zaista ona koju ste upisali u Port Range Forwarding sekciju rutera i da li su njegova setovanja propisno „zapamćena“ – nije dovoljno samo popuniti masku, treba kliknuti na Save.
Ukoliko u mreži imate više računara koji treba da pristupaju istom servisu, na svakom od njih izaberite različit port; recimo na jednom 4662, na drugom 4663 i tako dalje. Potrebno je, osim toga, da svaki od tih računara ima statičku IP adresu u mreži i da na odgovarajući način popunite i drugi red u Port Range Forwarding sekciji. Ova maska može dalje rasti ako koristite neke druge Internet servise i on-line igre koje zahtevaju prosleđivanje dela saobraćaja na neki konkretan računar.
Otvaranjem nekih portova vašeg računara prema Internetu u nekoj meri umanjujete sigurnost čitave mreže odnosno zaštitu koju vam pruža ruter i mehanizam translacije adresa (NAT). Zato sa ovakvim „avanturama“ treba biti oprezan i aktivirati ih samo ako su zaista potrebne i samo u periodu u kom su potrebne – ako nećete koristiti P2P mrežu, možete isključiti prosleđivanje portova. O narednim sigurnosnim problemima biće reči već u PC #114 – bavićemo se uspostavljanjem kućne wireless mreže.
|
