|
U uvodniku PC #107 (januar 2005.) napisao sam da je izbor mainstream opreme na našem tržištu dobar, ali ako poželite neki egzotičniji novogodišnji poklon, možete samo da se osvrćete po Internetu. Nada da će (tada u svetskim razmerama nov) Robosapien možda bili lep poklon za Novu 2006. godinu se zamalo ostvarila - krajem januara sam ga ugledao u izlogu radnje sa igračkama u "Merkatoru" i... Šta da vam kažem, izazovu je bilo teško odoleti, naročito pošto se ispostavilo da zadovoljavam starosnu granicu - na kutiji lepo piše da je robot namenjen deci (pardon, osobama) iznad tri godine. Desetak minuta i 4999 dinara kasnije (dobro, trebalo je doplatiti još skoro 1000 dinara za baterije) dragoceni teret je bio u džinovskoj kesi - robot je visok nekih 40 centimetara, ali kutija predstavlja pravo čudo (ne)modernog transporta.
Najdosadniji deo igre bilo je raspakivanje - trebalo je rasturiti kutiju u deliće i razmotati barem dvadeset žica kojima je robot bio vezan za podlogu. Već je tu postalo jasno koliko je Robosapien, i pored robusnog "Robocop" izgleda, zapravo osetljiv i koliko sa njim treba postupati pažljivo. Za početak je trebalo ugraditi po dve velike baterije u svako "stopalo" i pažljivo ih zašrafiti - bilo kakva asimetrija može se odraziti na kretanje robota, pa je čak i zamena alkalnih baterija nešto lakšim akumulatorskim (ko bi inače posle 10-20 sati rada plaćao sledećih 1000 dinara za baterije?) zahtevala dodatni balast da bi robot hodao pravo.
Statika i dinamika
Ako ste nekada imali robota-igračku na baterije, verovatno se sećate načina njegovog kretanja - točkići na stopalima i pomeranje nogu napred-nazad. Robosapien je, nasuprot tome, pravi robot koji se kreće kao i čovek. Dobro, kao malo dete koje tek uči da hoda - nema točkova, a robot se "gega" u željenom smeru naginjući se najpre na jednu stranu, zatim izbacujući nogu unapred i onda se spuštajući na nju, da bi pružio drugu nogu. Izgleda pomalo kao karikatura hodanja, ali je dinamika robota veoma dobro proračunata i on se kreće srazmerno brzo, po ravnom podu ili po ćilimu, čak i na blago iskošenoj podlozi. Sa druge strane, vrlo je osetljiv na bilo kakvo pomeranje težišta - ako je jedna noga malo teža, pa čak i ako visoko podignete jednu njegovu ruku a spustite drugu, hod počinje da "zavija" na jednu stranu, pa se hodanje unapred svodi na pravljenje krugova velikog prečnika.
Bez obzira na podlogu, robot je veoma stabilan i šanse da padne su gotovo zanemarljive - kao što ćete videti u filmu na PCCD-u, uspeli smo da ga oborimo tek kada smo mu u jednu ruku stavili potešku lutku i još mu rekli da hoda naginjući se na tu stranu. Ipak, ne treba očekivati preterano precizan hod - robot može da ide unapred, unazad, da se okreće nalevo i nadesno uz dva stepena preciznosti (sitniji i krupniji koraci) ali je jako teško navesti ga da stigne do unapred određene tačke, recimo do manjeg predmeta postavljenog na sredini sobe - svako malo skretanje sa pravca se mučno koriguje geganjem na jednu ili drugu stranu. Verovatno bi se, uz malo više vežbe, dizanje leve/desne ruke moglo koristiti kao "alatka" za fino skretanje na jednu ili drugu stranu.
Robosapien ima priličan broj stepeni slobode za ovako jeftinu igračku. Pre svega, mogu se pokretati struk, kukovi i kolena, gde su "mišići" ujedno i najjači. Ruke se mogu pokretati u ramenu i laktu, s tim što su ti pokreti mehanički spregnuti sa nekim drugim "refleksima". Recimo, uz određene položaje ruke glava se okreće na jednu ili drugu stranu, ali je pokretima glave nemoguće samostalno upravljati. Što je još važnije, šake robota se automatski otvaraju i zatvaraju kada ruke dođu u odgovarajući položaj - ne možete "tek tako" tražiti da se prsti pomeraju, što je ujedno i najveća mana robota. Robosapien je, kad već govorimo o rukama, asimetričan: na desnoj ruci ima tri člankovita prsta, namenjena preciznijim zahvatima, dok leva ruka ima tri ravna pipka, koji bi trebalo da omoguće čvršći stisak; u realnosti je razlika između mogućnosti leve i desne ruke zanemarljiva.
Veza sa svetom
Robosapien je "svestan" sveta oko sebe na osnovu sedam senzora. Po dva se nalaze na stopalima, spreda i pozadi, sledeća dva su na vrhovima najdužih prstiju obe ruke a sedmi je zvučni, tzv. sonic senzor, koji je standardno neaktivan ali se može koristiti pri programiranju robota. Svi senzori funkcionišu na on/off principu, dakle mogu samo da detektuju dodir odnosno zvuk, a ne da mere njegov intenzitet. Te skromne mogućnosti su dobro iskorišćene, pa u podrazumevanom stanju robot (uz zvuk "auč") staje kada se prepreka nađe iza ili ispred njega, a konstruktori su predvideli i tzv. "buldožer" mod u kome su prednji senzori isključeni kako bi robot mogao da gura neki objekat - u filmu na PCCD-u videćete kako je izgurao poteškog "raspevanog psa" sa stola.
Robot nema kamere - dva crvena oka su zapravo "izlazni organi", pošto njihovim miganjem dobijate informacije o statusu, što je naročito važno tokom programiranja. Dve sijaličice u šakama imaju isključivo estetsku ulogu, a "glavna stvar" je generator zvuka, koji svira nekoliko pesmica i ispušta čitav spektar zvukova, od buđenja i protezanja do podrigivanja. Ne postoji mogućnost da upload-ujete pesme (mada smo na nekom od sajtova videli samogradnju MP3 plejera povezanog sa internim zvučnikom i dignutog na robotova leđa), a i kontrola zvukova je indirektna - određeni zvuk čujete samo ako naredite odgovarajući pokret, a muzika je uvek vezana za konkretne demoe igranja i karatea.
Robota kontrolišete velikim i neobično oblikovanim daljinskim upravljačem sa 21 tasterom. U zavisnosti od toga da li pre komandnog tastera jednom ili dva puta pritisnete Select, aktivne su različite funkcije. U "nešiftovanom" režimu tu su jednostavni pokreti ruku i tela, kao i hod na razne strane. Uz jedan pritisak na Select kontrolišete složenije radnje kao što je podizanje i bacanje objekata, dok sa dva pritiska na Select pozivate složene demoe (postoje tri velika demo programa) i obavljate neke "režijske" operacije, kao što je isključivanje robota.
Šta robot zapravo može da uradi? Kada sve saberete i oduzmete, ne mnogo toga - da se kreće unapred i unazad, okreće, igra uz muziku, demonstrira razne "karate" pokrete rukama i sve to kombinuje u lepo osmišljene šou programe. Jedna od interesantnih mogućnosti jeste da robot podigne objekat sa zemlje i kasnije ga baci u daljinu, ali tu postoje razna ograničenja. Pre svega, objekat morate postaviti na precizno određeno mesto, pored neke od nogu robota. Osim toga, objekat mora biti odgovarajuće visine, da bi robotovi prsti mogli da ga uhvate. Pri tom robot nije "svestan" toga da li je uhvatio predmet ili nije - on će otvoriti šaku, spustiti je, zatvoriti i podići, a da li je nešto ostalo u njoj ili je promašio, znaćete samo vi.
Uz robota dobijate Robosapien posudu koja je savršeno prilagođena demonstraciji podizanja i bacanja objekta - pogodne je visine i oblika, uvek je u odgovarajućem položaju ako je postavite tako da dodiruje nogu robota, a pri tome je pravljena od tanke i savitljive plastike pa je neobično laka. Kada, ohrabreni uspešnim probama sa posudom, pokušate da "nagovorite" robota da podigne nešto drugo, suočićete se sa raznim problemima. Glavni je masa predmeta - "nabudžene" ruke su zapravo veoma slabe, pa robot može da podigne tek desetak grama. Uzalud smo ga "molili" da podigne primerak "PC"-ja, pa u završnoj sceni filma na PCCD-u on zapravo maše samo otcepljenom naslovnom stranom časopisa, a videćete da mu je i ona malo poremetilo ravnotežu. Jedina igračka koju smo kako-tako uspeli da mu "uprtimo" bila je plišana zebra za koju bi čovek rekao da uopšte i nema težinu, a njega je ozbiljno opteretila i gotovo onemogućila hod.
Programiranje robota
Robosapien se programira zadavanjem niza komandi koje on treba sekvencijalno da izvrši - pritisnete taster P na daljinskom upravljaču, zatim pritiskate komande jednu po jednu i završite program pritiskom na P>; kasnije program možete startovati proizvoljan broj puta. Osnovna sekvenca ima najviše 14 koraka, što zvuči malo ali je realno sasvim dovoljno za programe koje biste poželeli da napravite.
Stvari se srećom tu ne završavaju - jeste da u programima ne mogu postojati IF naredbe ili petlje, ali je zastupljen koncept događaja. Naime, svaka od grupa senzora (leve ruke/noge, desne ruke/noge i uvo) može pokrenuti poseban program, koji takođe može da ima do 14 koraka. Interapt program prekida osnovni program, izvršava se i onda vraća kontrolu osnovnom programu, koji nastavlja dalje. Postoji i mogućnost da se u nekom od programa čeka na signal određenog senzora, posle čega će se izvršiti senzorski potprogram i nastaviti sa glavnim programom.
Kakvi se programi mogu napraviti uz ovakvo "bogatstvo" funkcija? Ništa korisno, naravno, ali mogu da se rade razne zabavne stvari. Recimo, pružite ruku robotu, a on povuče tu ruku i pruži vam drugu, pa tako u krug. Ili ga pozovete pa se on okrene i dođe do vas. Ili se aktivira kada se nešto desi u sobi pa počne da pravi buku (kao, čuva prostor). Ograničenje u svim tim primenama je što se robot automatski isključuje posle određenog vremena neaktivnosti, pa ga ne možete ostaviti na duže vreme nadajući se da će "oživeti" kada se vratite u sobu. Drugo ograničenje je u tome što se nakon isključenja robota svi programi iz memorije brišu, čemu su vešti korisnici doskočili nabavljajući univerzalne daljinske upravljače za audio/video uređaje, koji mogu da zapamte čitavu sekvencu koju generiše Robosapien-ov daljinski upravljač i da je "izrecituju" kada pritisnete samo jedan taster. Našao se čak i neki Philips-ov daljinski upravljač sa USB kablom, pa se programi mogu pisati na PC-ju i slati bežičnom vezom.
Robosapien i naslednici
Osnovni model Robosapien-a je, sve u svemu, pre svega igračka - njegovi konstruktori su primenili dostignuća "prave" robotike u oblasti hoda, ali nisu obezbedili dovoljno senzora i dovoljno komandi da bi robot mogao iole ozbiljno da se programira. Šaroliko društvo vlasnika ovog robota napravilo je mnoštvo zanimljivih sajtova (pogledajte recimo www.robosapien.tk) i izvelo prava mala programerska čudesa, ali među njima teško da ima ičega što bi se moglo nazvati korisnim. Ipak, nema ljubitelja računara koji neće poželeti da isproba robota i kome on neće priuštiti nekoliko sati vrhunske zabave - za uloženi novac teško je očekivati više od toga.
Popularnost Robosapien-a je bila tolika da je njegov konstruktor, Mark W. Tilden, inače robotičar koji je radio u agenciji NASA i projektovao robote koji istražuju svemirski prostor, nastavio dalje. Tako je već u prodaji Robosapien v2 (američka cena $230) koji je viši, snažniji, ima šake sa pokretnim prstima i palcem i, što je najvažnije, svesniji je okoline zahvaljujući ugrađenoj kameri, mikrofonu, nekoj vrsti radara, zvučnih senzora i senzora za dodir. Robosapien v2 se kontroliše i programira uređajem nalik na joypad neke od novijih konzola. Tildenova firma WowWee (www.wowwee.com) pravi i Roboraptor-a ($80), dinosaurusa koji ima svoj "karakter", a pri tome može da prepozna Robosapien-a u svojoj blizini i stupi u interakciju sa njim. Ako se i ovi roboti pojave u našim prodavnicama, neće biti zime oko izbora poklona za sledeću Novu godinu!
Na CD-u koji prati ovaj broj "PC"-ja naći ćete petominutni film snimljen u našoj Redakciji tokom testiranja Robosapien-a - dobra prilika da vidite šta ovaj robot može, ali i kako smo se mi zabavljali sa njim...
|
