Sve oštrije i jasnije

BenQ DC E53+

Digitalni fotoaparati su davno "penzionisali" film i fotolaboratorije, ali sada suočeni sa žestokom konkurencijom iz sopstvenog tabora: mobilni telefoni imaju sve bolje ugrađene kamere koje su postigle rezoluciju od 2 Mp. Da bi parirali minijaturnim konkurentima, proizvođači digitalnih fotoaparata su morali da ponude nešto bolje. Danas je sasvim standardno da aparati iz ekonomske klase imaju senzor od 5-6 Mp, a modela bez optičkog zuma praktično i nema na tržištu. Po ugledu na mobilne telefone, neki fotoaparati postaju modni detalj, uz smanjenje dimenzija i dizajnerske egzibicije.

Šta traži korisnik

Canon PS A530

Najbitniji je kvalitet snimaka: ljudi fotografije uglavnom gledaju na ekranu ili štampaju (izrađuju) u formatima 9*13 ili 10*15 cm, za šta je uglavnom dovoljno 2 Mp, ali slike sa mobilnih telefona jednostavno ne izgledaju toliko dobro, pre svega zahvaljujući inferiornoj optici. Fotoaparati bolje procesiraju sliku i uspevaju da se snađu u većini situacija što, u kombinaciji sa jačim zumom, predstavlja komparativnu prednost koja i dalje održava potražnju za digitalnim fotoaparatima na visokom nivou. Svaki proizvođač digitalnih fotoaparata se trudi da kupce privuče na drugi način, a očito postoje i različiti segmenti tržišta.

Oštra konkurencija ima i svoju tamniju stranu: stalni pad cena je učinio da se neki modeli prodaju sa gubitkom, što dovodi do sužavanja tržišta. Tako je Konica Minolta prodala Sony-ju svoje odeljenje koje se baviolo fotoaparatima, a i neki drugi proizvođači razmišljaju o napuštanju trke. Veliku zaradu na digitalnim fotoaparatima u ovom trenutku ostvaruju samo firme koje u svojoj ponudi imaju i high-end modele, a stvarni "profiteri" su kupci, kojima se svakim danom nude sve bolji uređaji po sve povoljnijim cenama.

Fuji Finepix A500

Najveći broj savremenih aparata kvalitetom svojih snimaka može da zadovolji potrebe većine korisnika. Kod brzine snimanja ima mnogo mesta za unapređenja. Glavni problem predstavlja brzina upisivanja podataka na memorijske kartice, koje su u stanju da podatke čuvaju veoma dugo, ali ne da ih upišu dovoljno brzo. Zato proizvođači u fotoaparate ugrađuju izvesnu količinu brze (najčešće SDRAM) memorije koja funkcioniše kao bafer - snimljene fotografije se smeštaju u nju i na taj način je aparat za kratko vreme ponovo spreman za sledeći snimak (mada često ni to nije dovoljno brzo). Tokom daljeg snimanja, prethodna fotografija se kopira na flash karticu, a kada se bafer napuni, aparat mora da stane i sačeka da se podaci odlože u trajnu memoriju. To usporenje predstavlja najveći nedostatak današnjih fotoaparata, a rešenje nije na vidiku. a na vidiku. Ipak, aparati su danas znatno brži neko pre godinu-dve, ali nam još predstoji dug put do neometanog fotografskog doživljaja u kojem će svaki trenutak biti jednako dostupan.

Većina proizvođača tek treba da se u potpunosti digitalizuje, jer je digitalna fotografija donela i nove mogućnosti razmene fotografija. Koncept organizacije snimljenih slika i metapodataka vezanih za njih, te sistem za njihovo distribuiranje će postati deo budućeg softvera koji će se isporučivati uz digitalne fotoaparate. Ako prosečan vlasnik aparata u svojoj arhivi danas ima više hiljada slika, za koju godinu će skupiti desetine hiljada. Neki od proizvođača (npr. HP sa Instant Share konceptom) su već počeli da razmišljaju o tome.

Kodak Easyshare C330

Pošto digitalni fotoaparat može da zabeleži pojedine kadrove iz struje sličica, logično je da se fotoaparatima omogući snimanje video zapisa. Jedini problem leži u ogromnoj količini podataka potrebnoj za beleženje video signala, što DV kamere rešavaju zapisivanjem na traku čiji je kapacitet ogroman. Sa porastom kapaciteta memorijskih kartica ovaj problem se polako rešava, ali je i dalje za jedan sat snimka visokog kvaliteta potrebno 5-10 GB prostora, a takvih kartica još nema u ponudi. U svakom slučaju, digitalni fotoaparati su sve bolji u snimanju video snimaka, mada se niko od proizvođača ne trudi previše da ističe ove osobine.

Pogled na tržište

Za ovu priliku smo pribavili većinu aktuelnih modela iz ponude devet proizvođača: BenQ, Canon, Fuji, HP, Kodak, Nikon, Olympus, Samsung i Sony. Na gomili se skupilo impresivnih 60 modela, među kojima su neki baš "fensi" izgledali, pa smo ih odvojili u novu kategoriju. Radi se o aparatima koji su po nečemu posebni, npr. "damski" modeli malih dimenzija ili aparati koji imitiraju kamere. To su modeli za kupce kojima je vrlo važan izgled, zbog koga su spremni da žrtvuju nešto od kvaliteta ili mogućnosti.

Nikon Coolpix P2

Na drugoj strani tržišta su ultrazum aparati - tehnika napreduje pa se 5x ili 6x zum više ne smatra nečim posebnim. Aparati sa pet ili šest megapiksela postaju standard u ekonomskoj klasi, pa jači modeli moraju da imaju barem 8 Mp ili 8x - sve ispod toga se smatra "običnim". Snimanje videa u VGA rezoluciji i pri 30 sličica u sekundi je postalo uobičajeno, a i zumiranje prilikom snimanja videa nije retka osobina, što većina proizvođača rešava motorima koji ne proizvode buku dok pokreću mehanizam objektiva. Drugi, čiji su aparati jeftiniji, prosto isključe snimanje zvuka priliko zumiranja ili zvučno izoluju prostor između motora i mikrofona tako da se njegova buka ne detektuje previše prilikom snimanja.

Spisak mogućnosti fotoaparata iz iste klase se sve manje razlikuje, pa gledanje u specifikacije teško može da vam kaže nešto više o samim uređajima. Zato je izgled prvo po čemu će neupućeni korisnik doneti odluku o kupovini, ali izgled može i da prevari. Smatrali smo da će sveobuhvatan test pomoći da se stvari postave u prave proporcije, a dobre osobine istaknu u odnosu na prosek.

Kategorije aparata

Olympus FE140

Aparate smo svrstali u četiri grupe: početnički (point and shoot), napredniji, ultrazum i "šminkerski". U prvu kategoriju smo smestili sve aparate čiji senzori imaju do 6 Mp, pod uslovom da se radi o uređajima koji se ne ističu ni jednom karakteristikom i prilagođeni su ležernom fotografisanju - uperite aparat i slikate.

U "naprednu" kategoriju su ušli aparati sa 6 ili više megapiksela, te poneki model sa manjom rezolucijom, ali pod uslovom da imaju veći opseg zumiranja od uobičajenih 3x i da su superiorni u odnosu na point and shoot po mogućnostima podešavanja, uključujući tu i opcije ručnog podešavanja ekspozicije i blende te, eventualno, ručnog izoštravanja.

Samsung Digimax I6

Za ultrazum aparate važilo je jedno pravilo - zum objektiva je morao da ima opseg preko 6x. Rezolucija senzora nije bila toliko važna, jer se u ovoj klasi nalaze aparati namenjeni vrlo raznorodnim grupama korisnika - od "fotografa sa letovanja" koji žele da zabeleže ono što se dešava na susednoj plaži, do ozbiljnih fotoamatera, umetničkih fotografa i profesionalaca kojima je to rezervni aparat.

U kategoriju "šminkerskih" aparati su ulazili prvenstveno zahvaljujući izgledu, bez obzira na to da li se radi o dizajnu ili su u pitanju pak male dimenzije odnosno neobična koncepcija.

Kako smo testirali

Potrudili smo se da metodologija testiranja oslika ponašanje aparata u realnim uslovima - manje smo se trudili da ustanovimo koliki je nivo šuma na fotografijama (praktično svi aparati na tržištu eliminišu šum preko željene granice), a više da proncenimo kvalitet snimaka koje je aparat u stanju da napravi u situacijama u kojima se korisnici najčešće nalaze.

Sony DCS H5

Ni kvalitet reprodukcije boja nije bio prvi prioritet. Istraživanja su pokazala da pamćenje boja nije precizno, i da ono što zapamtimo nije ono što smo videli. Čovekov centar za vid obrađuje sliku koja dolazi sa očnog živca u realnom vremenu i stalno vrši adaptaciju dinamičkog opsega. Tako mi beli papir vidimo kao beo i pod dnevnim i pod sobnim svetlom. Ako znamo da je boja nekog odevnog predmeta crvena, mi ćemi je "videti" kao crvenu pod najrazličitijim uslovima ambijentalnog svetla. Većina fotografa amatera, a to su potencijalni kupci fotoaparata koje smo testirali, želi da vidi boje verne njihovom sećanju, a ne onakve kakve bismo dobili da smo ih izmerili preciznim instrumentom kakav je fotometar. Tako smo snimanje kolorne karte i merenje razlike snimljenih nijansi u odnosu na stvarne vrednosti kvadratića ostavili za profesionalne fotografe i njihove RAW formate. Jedina stvar vezana za reprodukciju boja kojoj smo i dalje posvećivali značajnu pažnju jeste kvalitet balansa belog, jer upravo to oslikava koliko je aparat u stanju da vidi sliku na način na koji to radi naše čulo vida. To znači da beli papir može da bude i sivkast (ako snimamo pri slabom svetlu ili se nalazi u senci) ali ne sme da "vuče" ka nekoj od osnovnih boja - vrednosti crvene zelene i plave ne bi smele da odstupaju više od 2%.

Oštrina slike je zadržala važnost koju je imala na testovima i prethodnih godina. U zavisnosti od svetlosnih uslova, neki aparati u određenim situacijama daju neoštru sliku jer njihovi objektivi nemaju kontinualno već stepenasto izoštravanje, što kod velikih otvora blende zna da napravi neoštre slike. Za testiranje oštrine slike koristili smo standardnu USAF 1951 šemu, i snimanje ove šeme je rađeno u zatvorenom prostoru, nezavisno od ostalih testova.

Izvršili smo nekoliko nezavisnih testova koja su osmišljena upravo kako bi isprobala ponašanje aparata u realnim uslovima. Dakle, napravili smo listu uobičajenijih situacija koje prosečan fotoamater snima. Na prvom mestu nalaze se snimci sa letovanja koji uključuju pejzaž (pri jakom dnevnom svetlu ili pri zalasku sunca), snimke na plaži (krupan plan sa puno važnih detalja u senci), portrete (ili snimke dve osobe sa nešto pozadine u kadru) te grupne snimke. Prva sledeća situacija je snimanje na žurkama, na kojima se intenzivno koristi blic i najčešće snimaju jedna do tri osobe, od pojasa nagore. Preostale dve situacije podrazumevaju porodične fotografije na okupljanjima (do 10 osoba u zatvorenom prostoru i pri sobnom svetlu) te snimke dece (ubedljivo najteže za snimanje, jer je objekat u stalnom pokretu i potpuno nespreman za poziranje). Ove situacije smo simulirali odgovarajućim "postavkama" koji nisu mogle da daju isti snimak sa svakim aparatom, ali su ipak omogućile uravnoteženo testiranje i ravnomerno "namučile" sve modele.

Canon PS A700

Testovi su osmišljeni tako da je moguće sa dovoljnom preciznošću izmeriti vreme snimanja, ali i da se na osnovu kvaliteta snimaka može proceniti kako se aparat snašao u datoj situaciji. U okviru ovog priloga naći ćete i tekst koji vam detaljno opisuje naprednije tehnike snimanja. Međutim, prilikom testiranja morali smo da uzmemo u obzir i to da većina vlasnika fotoaparata (bilo da su digitalni ili klasični) ne žele da se previše trude oko učenja fotografskog zanata - oni žele da izvade aparat, uključe ga i "škljocaju", a da snimci dobro ispadnu. Zato smo uveli kao pravilo kod svih testiranja da u dve "niže" klase aparate koristimo bez posebnih priprema, uz eventualno scene modove, dok smo se kod skupljih aparata (u višim kategorijama) pre testiranja detaljno upoznali sa njihovih načinom funkcionisanja, baš onako kako bi to uradio i "prosečan" vlasnik.

Osim brzine i kvaliteta, u ocenu aparata su ušle i osobine koje se tiču rukovanja. Radilo se o mogućnostima aparata, lakoći rukovanja i opštem utisku koji je aparat ostavio na članove Redakcije uključene u testiranje. Nezavisno od kategorije aparata, zbirna ocena ovih osobina je, u okvira indeksa upotrebljivosti, imala značajan uticaj na ukupnu ocenu aparata, o čemu možete detaljnije pročitati dalje u testu.

Obrada rezultata testa

Fuji Finepix S9500

Sva vremena izmerena na testu su upisivana u odgovarajuću tablicu iz koje je računata brzina rada aparata. Merenja su vršena u sledećim situacijama: snimanje portreta iz velike daljine sa punim zumiranjem od najšireg do željenog i bez blica (3 snimka u seriji), grupni portret sniman uz upotrebu blica s osobama koje ne miruju (3 snimka u seriji) te krupni plan sa više osoba sniman pri sobnom svetlu i uz korišćenje blica (4 snimka u seriji). Takođe smo merili vreme uključivanja aparata (srednja vrednost od 7 merenja uz odbacivanje najmanjeg i najvećeg rezultata) te vreme zumiranja od najmanje do najveće žižne daljine (ista metodologija kao kod vremena uključivanja). Za svako od vremena, aparatima je u njihovoj klasi davana posebna ocena - onaj sa najkraćim vremenom je dobijao ocenu 10, sa najdužim 5 a ostali su linearno raspoređeni u ovom opsegu.

Kod kvaliteta snimljenih fotografija posmatrali smo da li one zadovoljavaju potrebe trenutka u kojem su snimane, uključujući tu i balans bele. Ocene su takođe davane u rasponu od 5 do 10, a isto važi i za oštrinu.

Kod indeksa upotrebljivosti ocenjivali smo sledeće parametre: da li aparat ima sve važne scene modove, da li može da slaže snimke u panoramu, da li može da ukloni crvenilo očiju sa snimka, da li ima mod u kojem korisnik može da podesi svoje parametre snimanja, da li može da snima video u VGA rezoluciji i pri 30 snimaka u sekundi, da li može da zumira u toku snimanja videa, da li ima optičku stabilizaciju slike (samo kod aparata čija je maksimalna ekvivalentna žižna daljina veća ili jednaka 200 mm), koliko je jednostavan prelazak u nekoliko ključnih modova snimanja, jednostavnost zumiranja i podešavanja osnovnih parametara snimanja (mod blica, režim određivanja ekspozicije, podešavanje osetljivosti, te eventualno pod/nad ekspozicije), kao i opšti utisak o jednostavnosti rukovanja. Sve ove parametre smo ocenjivali ocenama od 5 do 10.

Kod formiranja indeksa brzine, kvaliteta i upotrebljivosti, pomenute ocene smo množili težinskim faktorima i sabirali. Isti pristup smo koristili kod formiranja konačne ocene aparata - indekse smo množili težinskim faktorima koji su različiti za svaku od kategorija i sabirali, kako bismo dobili konačnu ocenu aparata koja je bila jedini kriterijum za njihovo rangiranje.

Za detaljan pregled 60 modela, tabelu njihovih karakteristika, ocene i preporuke pogledajte PC #123.