 | | (kliknite za veću sliku) |
Zod je ime generala iz stripa o Supermenu, ali i nove, šeste verzija Fedore. U pitanju je slobodna, otvorena i besplatna varijanta Red Hat Linux-a, pa da najpre vidimo u čemu je razlika između Fedore i njenog „brata“. Crveni Šeširdžija je komercijalni proizvod, namenjen prvenstveno serverima i velikim sistemima; nudi značajnu tehničku podršku, a koristi Fedoru kako bi na njoj isprobao novotarije pre nego što ih preuzme za svoje potrebe. To odmah znači da je ovaj vodeći američki Linux (doduše, danas su svi Linux-i internacionalizovani do te mere da ih je teško vezati samo za jedno područje, mada su Red Hat / Fedora najviše u upotrebi u SAD) u svojoj „ženskoj“ varijanti orijentisan na desktop tehnologiju, pa ga treba ocenjivati iz tog ugla.
Novo na desktop-u
Šta na planu desktop-a nudi nova Fedora i po čemu se razlikuje od verzije 5 objavljene pre svega nekoliko meseci? Kao i Novell-ov OpenSUSE, sa kojim je u mrtvoj trci za drugo mesto iza dominantnog Ubuntu Linux-a, Fedora je i za ovu priliku obukla novu haljinu. Sva u plavom, ona je mehuriće zamenila DNK simbolikom, zmijolikim figurama koje naglašavaju njenu privlačnost. Time ona uzvraća udarac distribuciji SuSE koja je dosta poradila na spoljašnjoj privlačnosti. Fedora je u svoju ponudu uvela i nove a la Vista zvrčke i trikove. AIGLX i Compiz omogućavaju da desktop okrećete kao kocku, da ga savijate, razvlačite kao žvaku, previjate po ivicama kao maramicu, dodajete ili oduzimate prozorima providnost, odnosno beskrajno se zabavljate (ili gubite vreme) igrajući se raznim elementima prikaza na ekranu.
Sve je to, uostalom, moguće i u mnogim drugim distribucijama Linux-a, pa novost za samu Fedoru i nije neka novost za ostale. Doduše, ovde je sve učinjeno da te novotarije budu primećene, ali da ipak ne padaju previše u oči; Fedora poput neke lepotice pokazuje samo deo čari, a vama ostavlja da sami otkrijete ostalo. Ovakva koncepcija funkcioniše u odnosima muškaraca i žena, ali na polju softvera nije najbolji pristup. Naime, to vas tera (nepotrebno, rekli bismo) da sami dodajete ili postavljate opcije, instalirate delove i sklapate ih kako biste došli do zadovoljavajućeg oblika. Ostaje utisak da je ukupna slika polovično doterana i da Fedori, kao uostalom i mnogim drugim vodećim Linux-ima, treba još nešto da bi se pokazali u najboljem svetlu, za šta imaju sve tehnološke preduslove.
Ispod haljine
 | | (kliknite za veću sliku) |
Ispod atraktivne haljine, Fedora prestaje da bude žensko! Tu se otkriva Crveni Šešir, sa nekim od svojih glavnih prednosti. Prva je stvar na kojoj se dosta radilo u svetu Linux-a poslednjih nekoliko meseci – virtuelizacija, odnosno Xen sistem koji omogućuje da na osnovnom Linux-u sigurno i udobno „vozite“ druge operativne sisteme – Linux, BSD, Solaris, pa i Windows. Nije Xen jedini koji omogućuje virtuelni rad. Linux odavno ima neke jednostavnije alatke kao što su besplatni Qemu ili komercijalni, ulickaniji VMWare, ali Xen najviše obećava na ovom polju, toliko da se veruje kako će u bliskoj budućnosti biti sastavni deo svakog Linux sistema.
Drugi emulatori gostujućim sistemima ili aplikacijama pružaju utisak da rade sa sebi primerenim hardverom (odnosno pojedinim API funkcijama), pa ih uglavnom uspešno „varaju“, ali se to plaća performansama, pošto se svi zahtevi prosleđuju osnovnom sistemu na izvršavanje. Sa druge strane, Xen je na nultom nivou i gostujući, „zavarani“ sistemi ostvaruju s njim (a preko njega sa računarom) direktnu komunikaciju. Time se značajno ubrzava čitav proces, po cenu ugradnje Xen-a u kernel sistema kako bi omogućio ovo poboljšanje.
Fedora ima podršku za Xen još od verzije 4, dakle skoro dve godine – dovoljno dug period je programerima Fedore omogućio da usavrše ovaj podsistem tako da je on trenutno udobniji i dorađeniji nego kod dobrog dela konkurencije. Xen može da pokrene još 32 virtuelne mašine na istom kompjuteru (najbitnije je imati dovoljno radne memorije za udoban rad), a u realnim uslovima dva do tri dodatna sistema rade sasvim zadovoljavajuće, vrlo blizu brzine sistema domaćina. Fedora je svemu ovome dodala srazmerno lako konfigurisanje i korišćenje virtuelizacije (u ranijim fazama Xen je zahtevao priličan trud oko podešavanja).
Tvrđava
I Fedora i Red Hat dolaze sa još jednim podsistemom koji može biti od velikog značaja: SELinux (Security Enhanced Linux) pojačava bezbednost. Taj podsistem je najpre razvijen za potrebe američkih agencija za bezbednost, da bi zatim postao dostupan svima, a programerska zajednica okupljena oko Linux-a i BSD-a je dodatno radila na njemu pa je SELinux postao trenutno najsnažniji oklop koji se može postaviti oko nekog servera ili sistema servera. On od Linux-a pravi istinsku tvrđavu.
Linux je sam po sebi dovoljno siguran sistem (čak mu ni firewall programi nisu neophodni, osim ako se ne iskoristi neki cracker, ali je i on više poput dosadne muve koja zapravo ne može nešto da uradi). Međutim, SELinux podiže nivo bezbednosti na najviši mogući nivo: nadzire se sve što se dešava unutar sistema ili na njegovim izlazima u spoljni svet, i nije moguće kompromitovati, na ma koji način, bilo koji element.
Ali ako je već sam Linux siguran, zašto se oko njega gradi ovakvo utvrđenje? Osim za one koji su paranoični, SELinux može biti od značaja za sve sistemske administratore koji održavaju veće mreže, jer omogućuje diferencirane nivoe bezbednosti i centralizovano upravljanje tim nivoima, što značajno olakšava rad. Za obične, kućne potrebe ovaj podsistem je uglavnom nepotreban i nije ga lako podesiti „iz prve“, mada su tvorci Fedore i tu učinili sve što su mogli da olakšaju konfigurisanje i upotrebu SELinux-a.
A ostalo?
Što se tiče ostalog, Fedora manje-više podseća na bilo koji drugi Linux. Zakasnila je par dana da u svoju ponudu uključi novi Firefox 2 – pretekao ju je novi Ubuntu 6.10 – ali ostalo je na svom mestu, funkcionalno i pouzdano. Kao i kod drugih velikih distribucija, osvežavanje aplikacija novim verzijama ili poboljšanjima najvećim je delom automatizovano; već prilikom instalacije (Fedora dolazi na pet CD-ova) postoji mogućnost da, ako ste stalno vezani na Internet, odaberete poslednje verzije, umesto da naknadno obavljate upgrade. Fedora veoma dobro prepoznaje hardver, ali to čine i drugi, a kad je reč o multimediji potrebno je da posetite neki od brojnih foruma za podršku i naknadno dodate neophodne dekodere kako biste mogli da reprodukujete datoteke u tzv. vlasničkim formatima (MP3, MPEG i slično). Takva je situacija i sa drugim velikim Linux-ima.
Pa šta Fedoru izdvaja? Osim prethodno nabrojanih podsistema, ona je, kao i Red Hat Enterprise Linux, razvijen, pouzdan i dobar sistem koji, po svoj prilici, ima više šansi da u mesecima koji dolaze kod ljubitelja slobodnog softvera stekne prednost u odnosu na svog glavnog takmaca SuSE-a. Naime, čim je početkom novembra Novell sa Microsoft-om sklopio sporazum o saradnji, koji se u svetu Linux-a uglavnom doživljava kao izdaja principa programerske zajednice vezane za slobodni softver, ocenjeno je da će značajan deo publike napustiti SuSE i preći na neku od drugih distribucija – Ubuntu ili njegove varijante kad je reč o desktop mašinama, odnosno na Fedoru i Red Hat ako govorimo o mrežama. To će samo ubrzati razvoj Fedore i verovatno joj povećati ionako visok ugled u svetu ljubitelja „pingvinastih stvorenja“.
|
