|
Ne mogu više da izdržim. U nameri da me posavetuju, brojni „znalci“ izgiboše pokušavajući da me uvere kako bi trebalo da koristim ovaj ili onaj operativni sistem, ovaj ili onaj paket programa za rad sa poslovnim dokumentima, ovu ili onu zaštitu... Čak preispituju i moj izbor programa za multimediju, ne pitajući me da li sam zadovoljan njima. Bude i onih koji mi donose nekakve meni nepoznate programe koje nisam tražio, pa se posle ljute što nisam hteo ni da ih isprobam. Kolege i prijatelji, lakše malo: nije baš sve tako jednostavno. A to što klimam glavom dok me ubeđujete, činim samo u nadi da ćete me pre ostaviti na miru... Zašto se tako ponašam?
Izgleda da sam predugo u ovom poslu: počeo sam da prepoznajem obrasce ponavljanja. Jedna od cikličnih pojava koja se dešava kad god dolazi do neke veće promene na IT tržištu: sklapanje teorije zavere kojom se najlakše pravda potreba da se promena ignoriše, izbegne ili žigoše. Ako to ne uspe, loše parcijalno iskustvo će biti prikladno upotrebljeno kao krunski argument protiv novog. I koliko god razne tvrdnje zvučale ispravno, a da vas ne podsećam koliko je in okrivljavati uvek jedne te iste ljude i firme, tu primećujem jedne te iste greške u tezama. A ako i nisu greške, onda su to navodi bez svrhe i bez namere da se nešto preduzme, kad je već tako loše (ako je loše)... I dalje ne razumete?
Platforma naša nasušna
Kraj osamdesetih bio je obeležen ulaskom sve većeg broja PC-ja u firme koje su do tada radile „na ruke“. Mnogim mlađim programerima u velikim računskim centrima dobro je došlo osveženje od COBOL programiranja, o dodatnoj zaradi da i ne pričamo, a Clipper je bio baš zanimljiv i vrlo popularan jezik za pisanje malih PC aplikacija. Dok su šefovi u tim ERC-ovima to primetili, lavina je već krenula. Neki su pokušali da vrate preletače u svoj kavez, pričajući potencijalnim klijentima ružno o novoj tehnologiji. To što su dva računara, štampač i prateći softver dovoljni za potrebe male firme, a pri tom su 500 puta jeftiniji od onih šporeta na kojima su oni radili, nije imalo nikakve veze. Usledile su godine tržišne ekonomije, sve je krenulo napred, PC računari na svakom koraku. Pojavila se i praksa uštede pet maraka na tastaturi ili pedeset na štampaču; a kad uređaj otkaže, brže-bolje se pojavi neki od onih sa parolom „lepo sam vam rekao“. Pritom, taj nije „lepo rekao“ da kupe izdržljiviji štampač, nego da uopšte ne kupuju PC opremu.
Polovinom devedesetih počela je transformacija: DOS platforme su postale Windows platforme. Oni iz prethodnog pasusa su već promenili ploču: „pustite DOS, koristite UNIX“, a sam pomen Windows-a je izazivao gnev i salve uvreda na račun mogućnosti, stabilnosti i potrebe za pojačavanjem hardvera. Nisu vredeli ni primeri veće efikasnosti korisnika; a tek to što računar „begunaca u Windows“ neće da se zakoči u radu kao računar mrzitelja (koji krišom kod kuće takođe koristi Windows, ali on je uštedeo pet maraka na kvalitetu memorije i za posledice optužuje vlasnika Microsoft-a) nije bio nikakav dokaz da i ta platforma može da se koristi u poslovanju.
A onda je Windows prestao da bude školjka i postao je operativni sistem. Oponenti su postali već pomalo histerični: više nije trebalo davati par hiljada maraka za SCO UNIX, jer se pojavio besplatni GNU/Linux. Njima je DOS naprasno postao dobar, jer u to vreme, od silne agitacije, nisu imali šest meseci na raspolaganju za čitanje gomile neindeksirane Linux dokumentacije. DOS je taman došao zgodno kao argument napadača na Windows, ali i to beše kratkog daha: svi su već dodali dovoljno memorije (pet maraka skuplje). Sad je trebalo smišljati kako da DOS programi rade u Windows ambijentu.
Hardver i softver su evolutivno napredovali, tržište je postalo neiscrpno, a sve osim Windows tehnologije postalo je alternativa ili ostalo anahronizam. Oponenti su i dalje opstajali u IT prostoru, jer čime bi se inače bavili – ko je umeo, već je radio nešto. PC računari su se nalazili na svakom koraku, u svakoj upotrebi – od slikovnica za četvorogodišnjake do kompleksnih datacentara u bankama. Sve što je ranije bilo nedovoljno, postalo je valjano prostom evolucijom i rastom kvaliteta tehnologije. Štaviše, klijentska platforma je postala ugodno stabilna. Nesvakidašnje dug period vladavine istog operativnog sistema i istog dominantnog paketa programa za poslovnu upotrebu na sve jačem hardveru dovedoše do „sindroma dovoljnog“. To je sasvim u redu: kad posao ide kako treba, većina je zadovoljna. Ali, zadovoljstvo je dovelo do dremeža. A kada vas neko ili nešto prene iz dremeža, postanete nervozni. Elem, pojaviše se Windows Vista i Office 2007.
Potrebe naše nasušne
Scenario napada na aktuelnu platformu se ponavlja, a dominantni rečnik napadača je i dalje neumeren i vulgaran. Novo je samo to što je Microsoft doprineo pojavi da „sindrom dovoljnog“ okošta u tvrd stav većine onih za koje je očekivao da će brže-bolje pokupovati nove licence. Čekali, čekali, pa se umorili od čekanja. A pride metež: odluka o izboru varijante paketa je mnogima nejasna. To u Microsoft-u nije imao ko da prepozna, pa kao da nije bilo dovoljno to što danas postoji osam (!) oblika sistema Microsoft Office 2007, nego postoji i pet (!) varijanti Viste. Što je mnogo, mnogo je, rekoše oni koji su izračunali da je odabrana varijanta Viste preskupa, a pomislili da Office ribon predstavlja put u paklenu borbu sa korisnicima – i zadržaše Windows XP i Office 2003. Ne zanima me kapitalni neuspeh marketinga Microsoft-a i to što je prodaja Viste toliko podbacila da će sad morati da izbace sledeći Windows pre nego što su to hteli. Mnogo više me zanima to što mali Perica pokušava da me ubedi da grešim zato što koristim Vistu.
U stalnoj težnji da razlučim šta mi se više sviđa, a šta je primereno realnoj potrebi, ne opirem se mnogo tim napadima. Ali, kada mi neki kolega objasni svoje probleme sa Vistom, uvek ispadne da ja tih problema nemam. Jedina moja intervencija pri kupovini prenosnog računara sa OEM verzijom Viste Business beše dodavanje drugog gigabajta RAM-a. Proizvođač je prvoligaš, a model notebook-a je iz više klase. Takva mu beše i cena, neprijatno visoka, ali nisam se pokajao: godinu i po dana intenzivnog korišćenja – bez ijednog jedinog problema. Da li treba se da pitam gde sam pogrešio, pa su problemi izostali? Primećujem da prepričavanje mog iskustva iritira neke sagovornike, pa im olakšavam: moj stoni računar je starije generacije, pa Vista Ultimate na njemu ne radi performantno. Ta Vista mi služi samo za testiranje; i dalje kao glavnu platformu držim Windows XP koji podržava sve što mi treba.
I kad navedem sva ta iskustva sa Vistom, nađe se tu negde i mali Perica koji čuje sve to. Odmah potegne nekakve čudne argumente kojima dokazuje da ja nikako ne mogu da budem u pravu. Pominje programe za koje nikad nisam čuo, a koji neće da rade na Visti (posle saznam da su to nekakve igre). Priča mi o hardveru koji više nije kompatibilan sa Vistom (znam za to, ali ja sam svoj SB Live Value ipak uspeo da nateram da „svira“ na Visti). U frustraciji, mali Perica napušta Vistu kao objekat napada i prelazi na viši nivo: izvlači neke vesti o zategnutim odnosima između Microsoft-a i Evropske unije (šta me briga za to?), priča mi kako bi trebalo sprečiti Windows „da se javi kući“ (legalizuj i ti svoj softver, pa ti to neće smetati, kao što meni ne smeta). Kad ništa drugo ne uspe, mali Perica me optužuje da sam potrošio mnogo novca za hardver kojim zarađujem hleb svoj nasušni. E, tu me konačno raskrinkava: kriv sam, jer sam odavno navikao da radim bez zastoja i bez „plavih ekrana smrti“.
Nemojte pogrešno da me razumete: mene Vista uopšte ne interesuje. U poslovima kojima se bavim, neki od njih iziskuju potrebu da idem u korak sa aktuelnim stanjem na tržištu. A pošto ja nisam mali Perica, moram da isprobam sve čime se bavim. Nemam lične potrebe za hvatanjem uvek najnovijeg, inače bih i dalje koristio Windows 2000. Moja poenta je u sledećem pitanju: zašto me mali Perica uverava da je loše ono što iskustveno znam da je dobro? Da li je to dovoljno dobro i da li je zadovoljilo sva očekivanja, druga je priča.
Never Ending Story
Razumete li sad zašto savete da koristim ovaj ili onaj operativni sistem odnosno program primam u jedno uvo a otpuštam na drugo? Možda zato što između mojih ušiju nema ničega? A možda i zato što mene najnoviji operativni sistemi i programi ne zanimaju kao korisnika, već kao nekoga kome se obraćaju oni koji su načinili svoj izbor? Da li je moguće da je sredstvo važnije od cilja, a cena hardvera od mog vremena, kad god pokušavam da završim neki posao za sebe ili druge? Treba li da imam sluha za one koji su angažovali novu generaciju softvera, instalirali ga na „pet maraka jeftiniji“ hardver i sad imaju problem?
Kad god to pomenem, pojavi se neko da me uverava kako je Microsoft zla firma, monopolista i... nisam upamtio sve. Možda je sve baš tako i možda to nekome i jeste bitno, ali meni nije. Teza o zlu verovatno ima veze sa vrednošću firme i ponašanjem na tržištu. To ponašanje mi liči na legitimne metode u kapitalizmu. Jedan prijatelj me je uputio na nekakve dokumente Vrhovnog suda Amerike prema kojima bih trebalo da prihvatim nova značenja reči „monopol“ (beše „jedini na tržištu“, zar ne?). Možda je Microsoft monopolista, ali ja i dalje imam pravo da potpuno obrnem ćurak i pređem na Linux ili Mac platformu.
Čujem vas kako škrgućete i pitate se koliko mi je Microsoft platio da izigravam drvenog advokata. Nije mi platio ništa, jer već upošljava više advokata nego inženjera. Smeta vam to što ne prihvatate moj indolentan stav prema svemu što Microsoft radi. Ja ne mogu da preduzmem ništa protiv pojava na tržištu, bile to optužbe ili dokazi neželjenog ponašanja. Imam više razloga da budem ljut na tu firmu nego većina vas, jer sam za sve ove godine veoma dobro upoznao i dobro i loše što iz nje dolazi.
Napadi malog Perice su kao moda koja se vraća: slušam iste tvrdnje koje sam slušao pre dvadeset, petnaest, deset i pet godina. E, pa koliko me nije tangiralo tada, toliko mi je svejedno i to što se mali Perica opet dao u akciju. Pogotovo je postala monotona nejednačina „staro bolje od novog“, pri čemu je to „staro“ prošli put bilo „novo“. Vidimo se opet za pet godina.
|
