GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #172 > Rubrike
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Kauč kodeks
Vesna Knežević
Kako da naučite da vozite sanke sa psećom zapregom, lovite ribu kroz rupu u ledu i brojite irvase u Laponiji? Internet će vam pomoći da pretražite kauče u okolnim zemljama, pa ćete videti da avantura ne mora da vas košta praktično ništa...
- PC #172 (Decembar 2010)
- U prodaji po ceni od 110 din

broj

Kauč kodeks

Bilo koja promena koju napravite ne utiče samo na vas nego i na desetine, stotine, možda hiljade ljudi. Zato je vrlo važno za pojedinca da nešto učini jer, kad učini nešto dobro, mnogi od toga mogu da imaju korist – smatra dr Nicholas A. Christakis, harvardski profesor i jedan od sto najuticajnijih intelektualaca sveta, kako ga klasifikuje Time. On u knjizi „Povezani“, koja je plod višegodišnjeg istraživanja virtuelnih društvenih mreža, između ostalog kaže: „Ja ne mogu da preduzmem akciju koja bi promenila svet, ali mogu da pokrenem akciju koja će uticati na moje prijatelje, nešto od toga preneće se na njihove prijatelje, pa će se dalje preneti na prijatelje tih prijatelja.“ Šta kažete?

Besplatno po svetu

Jedna od takvih akcija je svakako fenomen nazvan couchsurfing, koji funkcioniše po sistemu – gde god da ste krenuli, čeka vas kauč, baš kao da ste kod kuće. Portal www.couchsurfing.com , na kome se nudi mesto za besplatno spavanje i traži prenoćište na tuđem kauču, osnovan je 1999. godine, spojivši tradiciju gostoljubivosti prema putnicima‑namernicima sa beskrajnim mogućnostima socijalnih mreža. Ili, kako bi to rekao Beograđanin Marko Popović, u svom tekstu „Svet na dvosedu“: „U narednih nekoliko meseci naš stari zeleni dvosed na rasklapanje ostvario je više uspešnih međunarodnih kontakata nego srpska diplomatija u poslednjih dvadesetak godina.“

(kliknite za veću sliku)

Kauč‑surfing nije prva akcija tog tipa. Pet godina pre, 1994, Kanađanka Donna McSherry pokrenula je sajt Sleeping in Airports, s ciljem da mladim putnicima ukaže da mogu da uštede novac i tako što će spavati po aerodromima sveta. Danas, 16 godina kasnije, među aerodromskim spavačima nisu samo mladi backpacker‑i, nego i ljudi različitih godišta i materijalnog stanja; mnogi među njima primorani su na ovu vrstu konačišta i zbog čestih otkazivanja letova.

Bilo kako bilo, online vodič Budget Traveller`s Guide to Sleeping in Airports nudi neverovatno detaljne informacije, uputstva, metode, ali i savete, recenzije, ocene i doživljaje aerodromskih spavača, plus toplistu najboljih i najgorih aerodroma, te odgovore na pitanja o udobnosti, čistoći i sadržajima. Svake godine najbolji aerodrom za spavanje dobija nagradu „Zlatni jastuk“, pa ništa čudno onda što se takmiče ko će imati bolje zone za odmor i udobnije fotelje, a neki, poput singapurskog Changia, nude i bazen, džakuzi, 24‑satnu uslugu masaže, plus zabavne i muzičke zone, te besplatan bioskop. U trku za najprestižniji aerodrom za spavanje, hongkonški se uključio i s neverovatnim kursom golfa! Recenzenti gledaju na svaki detalj, a oni najrazmaženiji, poput jednog koji opisuje udobnost minhenskog aerodroma, zakeraju čak i oko bučnih usivača službe za čišćenje, koji su ga probudili u sitne sate.

„Osnovno je da si otvoren za kulturne razlike i, naravno, tolerantan“, kaže mi Ines, studentkinja iz Zagreba, koja se na povratku sa kaučsurfinga iz Istanbula zadržala u Beogradu nekoliko dana, kao gošća moje kćerke Marijane. „Neki gradovi naprosto nisu interesantni, ali su zato ljudi tamo zanimljivi i spontani, pa želiš da se opet vratiš zbog njih“, objašnjava mi Ines i dodaje: „To je mnogo više od besplatnog prenoćišta!“

Poznanstva na sve strane

Marijana i Ines su se upoznale na filmskom festivalu u Motovunu, gde su obe radile kao volonterke. Ovaj festival je veoma poznat pre svega po neformalnoj i opuštenoj atmosferi i razvijanju socijalnih mreža među mladim ljudima iz različitih zemalja. I naravno da su se tamo svi totalno i neodoljivo sprijateljili. „Tome Motovun i služi“, kaže direktor festivala, reditelj Rajko Grlić.

Ništa neobično onda što je nekoliko meseci po završetku festivala u naš dom u Beogradu stiglo sedam devojaka iz Hrvatske, sa zajedničkom karakteristikom da im je to prva poseta Srbiji. Klinke su došle vozom, sa čokoladicama, bombonama Bronhi, vrećama za spavanje (Marijana im je javila da nemamo sedam rezervnih kreveta) i puno lepih želja da u tri dana prvi put upoznaju Beograd. To su nove generacije, komunikativne i radoznale. Imaju oko 20 godina i Srbija im je nepoznata zemlja. To nije bio klasičan kaučsurfing, u kome su akteri jedni drugima potpuno nepoznati ‑ moja kćerka je od sedam gošći uživo poznavala tri.

Gužvanjac nikom nije smetao. Preko dana, jato veselih devojaka šetalo se po Tašmajdanu, Kalemegdanu, a uveče su išle u KST. Ja sam bila nekako srećna što su ta deca došla i nadala sam se da im se dopala pita s pečurkama koju sam napravila u znak dobrodošlice. Bilo mi je zanimljivo i što su sve devojke iskusne u kaučsurfingu, pa sam ih pitala koliko je takav način putovanja rizičan, kao i da li su imale neprijatna iskustva. „Uvek na Internetu biramo profile za koje je neko već garantovao“, kaže mi Ines i objašnjava da se sigurnost uspostavlja kroz verifikaciju adrese i identitet članova, a poverenje gradi umrežavanjm i poštovanjem „kauč kodeksa“, jer se negativna iskustva brzo šire.

Ajvar u rancu

(kliknite za veću sliku)

„U raznim situacijama možete uticati na ljude do tri stupnja udaljenosti od vas, isto kao što ste i vi sami pod uticajem ljudi u krugu ta tri stupnja“ kaže dr Nicholas A. Christakis u knjizi „Povezani“. Profesor Christakis objašnjava razliku između grupa i mreža i zaključuje da društvene mreže ne čine samo pojedinci, nego i veze među njima. Zbog boljeg razumevanja, on je iz biologije preuzeo termin „superorganizam“, koji se odnosi na način na koji pojedinci mogu da čine mnogo veće celine i tvrdi da su, u neku ruku, ljudska bića isto superorganizmi. Po njemu, to što se događa unutar tog superorganizma jeste zapravo stvaranje veza i mreža.

Mreža mi je dugo ličila na kreativnu anarhiju i trebalo mi je vremena da shvatim nivoe sistematičnosti, kao i da se samodisciplinujem te surfujem selektivno, samo po mestima koja me stvarno interesuju. U početku sam, kao guska u magli, gutala sve, često predozirana Internet infuzijom i nezadovoljna sadržajem. Danas krativnu anarhiju Interneta s veseljem koristim i za nalaženje uvrnutih i fantastičnih vesti, jer su mi smrtno ozbiljne, posebno one koje pretenduju na ispiranje mozga i zastrašivanje, naprosto dojadile. To ne znači da ih ignorišem, već znači da ih iz higijenskih razloga „razvodnjavam“, tako što kao divokoza brstim po mreži red ludosti, red serioznosti, gradeći tako mentalnu rozentortu, koju mogu da svarim. Pa tako u moje omiljene bisere spada i informacija „Supermen leteo iznad sela u Srbiji“, u kojoj doslovno piše: „Broj stanovnika mesta Ljubovija koji tvrde da su videli čoveka u ogrtaču kako preleće krovove njihovih kuća popeo se na preko stotinu. Za misteriozni leteći objekat meštani su rekli da je izgledao kao čovek koji kao da ima nevidljivi motor na leđima. "Nema racionalnog objašnjenja za ono što smo videli. Bio je to Supermen ili možda Betmen“, tvrde meštani. Ovaj slag na medijskoj torti, stigao me je u trenutku kada sam po Beogradu intenzivno njušila alanfordovsku atmosferu i reinkarnaciju TNT građana.

Usvajanje dece‑duhova

(kliknite za veću sliku)

Ništa čudno onda što su mi godinama omiljene novine bile World Weekly News, a njihov fantastičan sadržaj totalno neodoljiv, poput teksta „Čovek okreće pogrešan broj i razgovara sa Osamom bin Ladenom!“, koji je napisan na osnovu izveštaja apotekara iz Baltimora koji je zvao ortaka u Avganistan, okrenuo pogrešan broj i pričao sa Al Kaidom. Ok, nije to bio ugodan razgovor, jer je terorista bio ljut što ga uznemiravaju, pa se drao u telefon: „Ko je to? Kako ste našli moj broj? Recite mi ili će vas Alah na mestu spaliti munjom!“

Ovo nije jedina blesava priča objavljena u World Weekly News-u. Evo nekih od slavnijih naslova: „Belgiju je uništio asteroid i niko to nije primetio“, „Sijamski blizanac ubija brata u trapavom pokušaju samoubistva“, „Otkrivena privatna kolekcija pornografskog materijala Abrahama Linkolna“, „Seksualno me je zlostavljala ženka Jetija“, „Debela žena sela na sina i zgnječila ga“... Urednik najluđeg tabloida na svetu Eddie Clontz jednom prilikom je iskreno rekao: „Kada ljudima damo informaciju, obično je to sasvim slučajno.“ Da se razumemo, za WWW nisu radili šalabajzeri, već iskusni novinari. Glavni urednik Clontz pre WWW je radio za St. Petersburg Evening Independent, a dovlačio je kolege i iz New York Times‑a, naravno za duplo veću platu od standardne. Veliku lovu Clontz je pravdao ovako: „Normalno, kada tražimo od njih da zauvek unište svoju karijeru“.

World Weekly News više ne izlazi, a čitalo ih je preko milion i po ljudi. Novine nisu spasle ni dojave o kontaktima sa vanzemaljcima, ni ekskluzivni intervjui sa dođošima iz svemira, ni priče o Elvisu koji se švrćka naokolo. A imali su i izveštaje o kidnapovanju domaćica od strane Jetija i kako je Atlantida izronila iz vode. Nije bez razloga Jim Hogshire, analizirajući tabloide, rekao da su oni jedini preostali pravi oblik novinarstva, zato što se mainstream novinari koriste uvek istom frazeologijom i drže službenih izvora, dok novinari koji pišu za tabloide njuškaju okolo.

„Tabloidi mogu biti dobri izvori vesti u najistinskijem smislu te reči – informacije koju niste čuli“, kaže Hogshire koji se ne libi seciranja žute štampe i objašnjava da je u svetu tabloida sve crno‑belo, te da oni kontrolišu mase. Kada je Weekly World News objavio informaciju o deci-duhovima, redakciji su telefonirale hiljade čitalaca i pitale kako da ih usvoje.

Sećam se i u tabloida The Sun, gde su dokumentaristi pronašli u redakcijskoj arhivi fotografiju 86‑godišnje biciklistkinje, pa pogrešno pretpostavivši da je vremešna dama preminula, iskoristili njenu sliku kao ilustraciju za izmišljenu priču o babi od sto leta koja se porodila. Stara dama je tužila novine, tužitelj je tvrdio da je povređena novinarska etika, a odbrana se branila rečima da Sun uopšte nije novinarstvo.

E sad, sedim ja pre neki dan sa nekim kolegama i brbljam kako bi ovde prošao politički World Weekly News – nema laži, nema prevare, zna se da je sve izmišljeno. „Prošlo bi super“, kažu mi kolege novinari, uz ogradu da bi većina čitalaca naprosto zanemarila podatak da je sve izmišljeno, s idejom vodiljom da „gde ima dima, ima i vatre“.

SLEDEĆI TEKST U PC #172
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović



BIZIT 2021

Unicef

Čitaj PC Press

Excel kuhinjica

Unicef


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter