 | | (kliknite za veću sliku) |
Melvil Dewey, inovator koji je osmislio i uveo u praksu savremeni sistem klasifikacije knjiga u bibliotekama, opisao je san za koji je živeo: „Besplatne škole i besplatne biblioteke za svačiju dušu“. Ovaj san je, zapravo, mnogo stariji – još od postanka pisma ljudi su pokušavali da prenošenje intelektualnog fonda učine lakšim za one koji su željni znanja. Danas, uz Internet, možemo da ostvarimo taj san, ali ipak smo od njegovog ostvarenja podjednako daleko kao što smo bili u 19. veku, u Djuvijevo doba.
Mogućnosti i prepreke
Objašnjenje pomenutog paradoksa je jednostavno: imamo sve što nam je potrebna za digitalizaciju i distribuciju svega što je ikada napisano, ali ne smemo to da koristimo, jer su zakoni o autorskim pravima zastareli i neprimenljivi na sredstva elektronskih komunikacija. Ovo pitanje bilo je tema festivala HAIP (Hack‑Act‑Interact‑Progress), koji je u Ljubljani održan od 28. do 30. novembra. Organizatori su „Zavod K6/4“, neprofitna organizacija za umetničko i kompjutersko istraživanje, i Kiberpipa (Cyber pipe), organizacija za primenu novih tehnologija u oblasti kulture, informatike, medija i politike. U prostorijama Kiberpipe je, inače, i stalna postavka muzeja računarstva.
Imao sam čast da kao gost prisustvujem ovom festivalu i zadovoljstvo da učestvujem na njemu, time što sam po porudžbini organizatora sagradio brzi digitalizator knjiga (book scanner), koji je u svemu isti kao projekat objavljen pre godinu i po dana, u PC #178. Ovu gradnju obavio sam neposredno pred festival, u velikim prostorijama Kiberpipe, koj inače služi kao otvoreni hacklab svima koji žele da razmenjuju iskustva, druže se sa hakerima i realizuju svoje lične ili grupne projekte.
Tajming je bio vrlo tesan – tek što sam stigao u Ljubljanu, u Kiberpipi me je čekao veliki broj hakera i samograditelja, pa sam u kratkom predavanju opisao koncept digitalizatora knjiga. Tokom sledeća četiri dana, dok sam se bavio gradnjom, dolazili su konstruktivni mladi ljudi da se upoznamo, da zapitkuju, da se interesuju za projekat i da aktivno pomognu u njegovoj realizaciji. Ovo nije samo fraza – nekima od njih sam podelio zaduženja koja su oni rado prihvatili i svojski se potrudili da ih izvrše.
Projekat za skener knjiga je savršeno uspeo, već trećeg dana smo skenirali prvu knjigu i grupa hakera je uveliko eksperimentisala sa programima za OCR (Optical Character Recognition), pa smo kasno uveče imali knjigu u elektronskom obliku. Tokom festivala digitalizovano je još mnogo knjiga, a grupa „Zavod K6/4“ je izložila isti skener na sajmu knjiga, koji je tih dana održan u Ljubljani.
Digitalna javna knjižara
Sve je to poslužilo kao praktična ilustracija za glavnu temu festivala, koja je glasila „Javna knjižara digitalnog doba“. Bilo je reči o profilu javnih knjižara koji se u 21. veku otvaraju s digitalnim mrežnim tehnologijama. Društvena uloga ovih knjižara je opšta dostupnost kulture i znanja, pa je bilo dosta reči o mogućim načinima transformacije javnih knjižara, tako da se maksimalno iskoriste tehničke mogućnosti, a da se očuvaju prava autora. Najvažnije je očuvati načelo da niko nema pravo da spreči pristup kreativnih ljudi znanju, ali takođe i da niko nema pravo da ugrozi egzistenciju i motiv za rad autorima knjiga. Bio sam svedok da se u Sloveniji ovom problemu pristupa na kreativan način, a ovom utisku doprinosi i to što se diskusija uskoro pretvorila u akademsku javnu raspravu.
Kod nas se malo diskutuje o ovom problemu, a jedan od primera zapostavljanja ove oblasti je zakon kojim se određuje novčana kazna studentu koji skenira ili kopira skripta za ispit. Bez obzira na to što je skupo platio školarinu (ako nije imao sreće da da bude iznad budžetske crte) i što mu fakultet nije obezbedio literaturu, on nema pravo da kopira udžbenik koga nema u prodaji. Tako može da bira da rizikuje novčanu kaznu (još jedan izdatak) ili da ne izađe na ispit, a od profesora se najmanje očekuje ono što bi bilo najlogičnije – da svoje udžbenike učine javno dostupnima na Internetu.
Ovo nisu nimalo laka pitanja, klupko interesa su zamršeno i potrebno je puno kreativnosti i dobre volje da se razbije blokada koju postavljaju izdavači i da se pronađu rešenja.
To je neophodno, jer digitalne mreže danas dramatično transformišu kulturu i znanje. Papirne knjige postaju elektronske, naučni časopisi su već postali elektronski, novine su uglavnom portali, opšte enciklopedije prerasle su u Vikipediju, tehnički katalozi su baze podataka, police sa knjigama su hard diskovi i mrežne arhive... Pojavom Interneta, problem zaštite autorskih prava nije pretrpeo kvalitativnu izmenu, nego samo kvantitativnu. Biblioteke su i ranije postojale, ljudi su ih koristili (gotovo) besplatno, a izdavači i autori knjiga se nisu žalili zbog izgubljenog profita ili honorara, jer je zakon dobro regulisao ovo pitanje. Kada se pre manje od dve decenije pojavila mogućnost da istu ulogu preuzmu elektronske javne biblioteke, tas vage je počeo da se naginje u korist čitalaca, pa je u izdavačkom lobiju zavladala panika. Bez obzira na to koliko vremena će biti potrebno da se ovaj problem reši, ishod je unapred poznat, jer svet može da se kreće samo u jednom smeru, a to je napred. Biblioteke nisu napravljene da bi služile izdavačima, nego pre svega čitaocima, misliocima, sanjarima i naučnicima.
|
