|
Zaključavamo vrata na stanu ili automobilu, (ne) pitajući se koliko je takva rudimentarna zaštita svrsishodna, budući da ona neće zaustaviti iole sposobnog provalnika. Pa ipak, sam čin osnovne zaštite ima smisla – on sprečava nekoga da učini krivično delo bez ikakve prepreke, primoravajući ga da ode korak dalje, da učini još teži prekršaj ili da odustane.
Softverske brave
Analogiju donekle možemo primeniti i na softver. Zašto softverske kompanije štite svoje programe od neovlašćenog kopiranja, kada je te zaštite moguće zaobići, razbiti, prevariti? Upravo zato što se u igri velikih brojeva, dakle kada se posmatra čitava populacija potencijalnih korisnika programa, takve zaštite isplate. Obično kopiranje instalacionog diska ili preuzimanje nekog programa sa sajta i njegovo korišćenje uprkos upozorenju da je to nelegalno (ukoliko se program ne plati) nije dovoljna prepreka, tj. nije nikakva prepreka. Uvek treba pretpostaviti da određeni broj ljudi (x) kopiranje programa koji je kupio prijatelj ili instalaciju legalno kupljenog programa na više računara (premda licenca to ne dozvoljava) ne smatra prekršajem. Ukoliko postoji prepreka u vidu aktivacije za čije je prevazilaženje neophodno više truda, onda je lestvica postavljena više, pa će je preći manji broj ljudi (y).
U razlici x‑y nalaze se oni koji će kupiti legalni program, što znači da softverske kompanije čak i minimalnom zaštitom programa sebi povećavaju profit. Ako se ponekad nasmejete kad saznate da su hakeri lako savladali aktivacije programskih paketa firmi Microsoft i Adobe, razmislite još jednom. Ovim kompanijima i nije bio cilj da smisle neprobojnu ili suviše komplikovanu zaštitu, jer ona zagorčava život legalnim korisnicima, pa se kao bumerang vraća proizvođačima softvera. Cilj aktivacija programa i mehanizama kojima se sprečava neovlašćena aktivacija je jednostavan potez koji sprečava gubitak miliona dolara ili evra.
Procena eventualne štete ili dobiti od zaštite je stvar statistike i osećaja za meru. Ključni zadatak je da se minimizira ili spreči mogućnost da korisnik koji je kupio program, zbog nekakve greške u zaštiti ili sistemu za aktivaciju, u odsudnom trenutku bude sprečen da koristi softver. Kada neko proizvodi mnogo softvera, puko održavanje sistema za aktivaciju, tj. servera koji moraju da budu stalno dostupni, postaje problem koji preti da anulira korist od zaštite.
Softver i njegov rok upotrebe
Poslužimo se još jednom analogijom iz neračunarskog sveta. Ako je neko pre 30 godina kupio mašinu za pranje veša, proizvođač ga ni na koji način ne sprečava da tu mašinu i dalje koristi. I to sve dok su stare veš mašine „kompatibilne“ sa današnjom strujom, vodom i deterdžentom.
Zamislimo sada da je neko 2005. godine kupio Adobe Creative Suite CS2 i da želi da ovaj programski paket koristi danas. Ni ovde nema tehničkih prepreka, pošto se CS2 može instalirati na Windows 7/8 sistemima ili u nekoj virtualnoj mašini pod Windows‑om XP. Međutim, programi iz CS2 paketa se prilikom instalacije moraju aktivirati. Ukoliko su bili prethodno instalirani na drugom računaru, moraju da se deaktiviraju i ponovo aktiviraju na novom sistemu. Sam proces aktivacije je dvosmeran i podrazumeva komunikaciju sa serverima firme Adobe ili telefonsku komunikaciju sa operaterima (za novije verzije CS programa nije moguća telefonska aktivacija). Pošto su se u međuvremenu pojavili Creative Suite paketi CS3, CS4, CS5, CS5.5 i CS6, Adobe je odlučio da ugasi aktivacione servise za verziju CS2. Kako time ne bi ugrozio korisnike legalno kupljenih programa, Adobe je omogućio slobodno preuzimanje CS2 programa i učinio javno dostupnim serijske brojeve za koje nije potrebna aktivacija.
U jednom kratkom vremenskom periodu protumačeno je da je Adobe dopustio besplatno preuzimanje i korišćenje komercijalnih programa iz Adobe Creative Suite CS2 paketa. Pošto je to tehnologija stara 8 godina, potez je donekle logičan, pa je izgledalo da Adobe potencijalnim nelegalnim korisnicima poručuje: nemojte bespravno da koristite Adobe programe – ako ne možete ili ne želite da ih kupite, evo još uvek upotrebljivih starijih verzija programa. Proučite njihov kvalitet i snagu, pa da onda postanete legalni kupci.
Pokazalo se da je tumačenje pogrešno, te da se slični filantropski potezi ne mogu očekivati od kompanije kojoj je primarni zadatak da proizvodi i prodaje softver. CS2 programi su još uvek toliko funkcionalni i toliko moćni da Adobe nema nikakvog interesa da ih ponudi besplatno, već je ideja bila samo da se ukine podrška za aktivaciju, rasterete kompanijski resursi, ali da se legalnim kupcima omogući da ove programe koriste sve dok hardver i operativni sistemi to dozvoljavaju. U vrhu stranice www.adobe.com/ downloads/cs2_downloads/index.html sada piše da programe i serijske brojeve mogu upotrebiti samo oni korisnici koji su legalno kupili softver.
Ako se sada vratimo na početak teksta, videćemo da su CS2 programi sada u kući sa otvorenim vratima, put do njihovog nelegalnog korišćenja je sasvim slobodan, aplikacije se mogu preuzeti sa kompanijskog servera, serijski brojevi su na javno dostupnoj stranici. Zloupotrebu „sprečava“ samo to upozorenje na vrhu strane, s tim što teško možemo da zamislimo da će neko snositi posledice ako se o njega ogluši. U Adobe‑u su svakako toga svesni, ali njihova procena štete i koristi prevagnula je u prilog tezi da je za moderne korisnike piratskog softvera (pra)stara verzija nekog programa nedovoljno atraktivna, te da štete od ukidanja njene zaštite praktično i ne postoje. Ali, princip je i dalje tu – CS2 nije besplatan. Ostaje nam da primetimo da bi nepoštovanjem ovog principa Adobe verovatno pobrao mnogo pozitivnih poena i da bi to možda bio početak nove ere koja bi na globalnom planu doprinela borbi protiv piraterije i promeni svesti korisnika. Kao i obično nećemo saznati šta bi bilo u alternativnoj verziji istorije.
Pristup izvornom kodu
Ostaje nam samo da pomenemo još jedno pomalo neočekivano otvaranje kompanije Adobe. Sajt Muzeja računarske istorije (na adresi www.computerhistory.org) bogatiji je za važan (virtuelni) eksponat – izvorni kod prve verzije programa Adobe Photoshop.
Jedan od najpoznatijih programa na svetu napisao je 1987. godine Tomas Nol (Thomas Knoll), tada doktorant na Univerzitetu u Mičigenu. Tema njegove disertacije bila je računarska vizija, a program za prikazivanje crno‑belih slika na monohromatskim monitorima nije bio u direktnoj vezi sa temom Nolovih istraživanja. Međutim, Tomasov brat Džon, koji je radio u filmskoj industriji, prepoznao je budućnost računara u izradi specijalnih efekata. Kada je Tomas prepravio svoj program da radi sa slikama u boji i da omogućava njihovu obradu, promenu osvetljenja i kontrasta, pravljenje selekcija, tonske i kolorne korekcije, nastali su obrisi komercijalnog programa koji je nazvan Photoshop.
Pravo za distribuciju ovog programa za Macintosh računare je 1988. kupio Adobe, a nakon velikog uspeha prve verzije koja se na tržištu pojavila 1990, od braće Nol otkupljen je kompletan projekat. Ostalo je istorija i tipična američka priča o prohodnosti dobrih ideja i ostvarenju „američkog sna“.
Izvorni kod prvog Photoshop‑a možemo slobodno preuzeti i analizirati. Program je napisan u paskalu, uz kritične rutine na asembleru. Gotovo da nema komentara – kod je pisan tako bude razumljiv sam po sebi. Kroz vrata koja nam je Adobe odškrinuo dobili smo uvid u računarsku istoriju i još jednu potvrdu da programiranje ima u sebi odlike i nauke, umeća i umetnosti. Baš kao ni velika književna dela, ni izvorni kod prvog Photoshop‑a danas nije zastareo. Ne samo što na njegovim primerima mogu učiti nove generacije programera, nego je i veliki deo tog koda prisutan i u najnovijem Photoshop‑u. Njegov digitalni DNK koji vidimo „živi“ i u 64‑bitnom Photoshop‑u CS6 koji danas koriste grafički dizajneri i fotografi širom sveta...
|
