 | PC Press ekipa
(kliknite za veću sliku) |
Dejan Ristanović, naš glavni urednik, je 1983. godine sam napisao „Računare u vašoj kući“, prvi kompjuterski časopis u bivšoj Jugoslaviji, i od tada je u ovom poslu. Kada je, posle 12 godina pisanja za „Računare“, u BIGZ‑u postalo previše naporno, sa Vesnom Čarknajev i Zoranom Životićem osnovao je PC Press i tako stekao privilegiju da, kad god koji broj ode u štampariju, kaže: „Još jedan korak ka stotom broju.“ Kada je stoti broj najzad izašao, promenio je mantru na 256‑ti broj, uz ljutit pogled svakome ko pita zašto 256 a ne 200. Dejan je veliki ljubitelj modernih tehnologija i novih gadžeta, generalno optimista, ali ga strašno iritira što na naše tržište stiže samo mainstream i što nove stvari treba toliko dugo čekati („Šta, stići će za 15 dana? Treba mi sada, šta ću sa njim kroz 15 dana“). Na opšte zgražavanje, tekstove je doskora pisao u WordPerfect‑u 5.1 za DOS, o čemu je svojevremeno pisao čak i list „Pravoslavlje“; tek ga je 64‑bitni Windows odučio od te perverzije (mada, postoje i virtuelne mašine...). U slobodno (a često i u radno) vreme voli da programira (uglavnom beskorisne, ali cool stvari) i da piše duge poruke za redakcijsku fun listu o računarskim doživljajima, jailbreak‑ovanju, root‑ovanju, brick‑ovanju... Vesna mu stalno traži da te poruke pretvori u tekst za sajt ili barem za časopis, a on pronalazi razloge zašto to ne bi bilo zgodno raditi.
Vesna Čarknajev je svojevremeno primljena u BIGZ na konkursu gde se za jedno jedino mesto borilo preko 200 kandidata. Došla je u „Računare“, gde je osmislila i realizovala koncept marketinškog funkcionisanja modernog računarskog časopisa; taj koncept je primenila i dalje usavršila i u PC Press‑u, čiji je direktor od osnivanja. Njeni glavni alati su e‑banking softver, Outlook (uz stalne muke sa prepunjenim PST fajlovima) i odskora Google Analytics, na užas grešnog webmaster‑a Milana koga panično zove kad god posumnja da neka totalno periferna stranica sajta možda ne prolazi kroz ovaj servis. Vesna je veliki ljubitelj Pariza, Zdravka Čolića, Banovog brda na kome „sve postoji“ (jednom ćemo joj reći da je Knez Mihailova nedavno popločana, čisto da pogleda) i dugih šetnji po Adi, što je i razlog da svaka PC Press žurka mora da se održava u blizini tog „beogradskog mora“.
Voja Gašić, zamenik glavnog urednika „PC“‑ja i glavni urednik connect‑a, sa nama je od maja 1996. godine. Jedan od pionira domaće kompjuterske scene, počeo je od tekstova o grafici na Spektrumu u časopisu „Računari“, proslavio se kao „ROM i RAM“ u Svetu kompjutera (mada nikada nije raspetljano da li je on zapravo bio ROM ili RAM), a kod nas već u prvim mesecima od Milana Bašića dobio nadimak Betamen, jer je svoj PC zagađivao svim mogućim beta verzijama Windows‑a i Office‑a, tako da je na toj mašini bilo nemoguće raditi. Danas beta verzije više nisu što su bile, pa je tu kreativnost prebacio u Android svet. Poznat je po pisanju tekstova u apsolutno zadnjem mogućem trenutku (uobičajena redakcijska fraza pred završetak broja: „Dobro je, imamo sve tekstove osim Gašinih“) i po odbijanju da se njegov tekst proprati njegovom fotografijom, jer „niko ne ume da ga slika“. Ako mislite da je pored uvodnika u connect‑u on... Dobro, možda i jeste, ali od ko zna kad. U slobodno vreme je ubeđeni hedonista, ljubitelj gitare, morske hrane i (naročito prekomorskih) putovanja.
Bojan Stanojević je sa nama od 2008. godine i zadužen je za Review blok, velike testove hardvera i... pesimizam. Kad god se na redakcijskom sastanku pojavi neka ideja, pitamo „Bojane, zašto to ne može“, pa tek ako on ne bude baš potpuno ubedljiv (što se retko dešava), krećemo na posao. Prošlog meseca je bio na kraćem bolovanju, što su neki elementi iskoristili da proguraju redizajn. Bojan je u računarskom svetu od samih početaka, doduše u jednom periodu je malo zastranio kupujući Atari ST, ali se vratio na pravi put. Na starom Sezamu je, osim konferencije ATARI, moderisao i konferenciju Tehnika, pomažući mnogima da poprave raznorazni hardver, a bio je aktivan i u temi automobili, sve dok u diskusiji sam‑protiv‑sebe nije zaključio da se ne isplati imati kola.
Jovana Milićević je u PC Press došla prošle jeseni, sa misijom da od našeg sajta i Facebook stranice napravi posećena mesta. Na opšte iznenađenje izjasnila se da želi desktop a ne notebook PC, računar je i dobila, ali su joj uz njega uvalili nekakav ogromni zvučnik koji stoji na kućištu i kod svih prolaznika stvara utisak da je Jovana ne‑znam‑kakav ljubitelj muzike. Ubrzo se pozicionirala kao redakcijska Hermiona koja, kad joj se kaže da je nešto njen posao, u njega kreće beskompromisno, sedeći na kičmi svima koji su potrebni da bi se posao završio, i to počevši od devet ujutru, što je nije učinilo popularnom kod onih koji ne gase telefon dok spavaju. Iako u osnovi vedra osoba koja voli sve što vole mladi (osim neoangina sa ukusom žalfije), nedavno je pokazala i tamnu stranu svoje ličnosti kada je, dok je Bojan bio bolestan, sela na njegovo mesto i emulirala njegov „optimizam“ – prava šteta što scene sa tog redakcijskog sastanka nisu snimljene.
Jovan Bulajić, nekada jedan od najpoznatijih Sezamovaca, sa nama je od samog početka „PC“‑ ja, u kome uređuje rubriku „Uslužni programi“. Kada je Darka Staničića, urednika DVD‑a, najpre krenula karta da, kao glavni urednik Maxim‑a, slika polugole devojke, a onda i krenuo loz pa je na lutriji dobio američku vizu, Bulaja je postao (i) urednik DVD‑a. Već posle šest meseci saopštio nam je da se iseljava u Australiju. Poplašivši se da je u pitanju neko prokletstvo i da će sledeći urednik DVD‑a završiti na Antarktiku, dogovorili smo se sa njim da nastavi posao iz tih dalekih krajeva. Najzad, svi outsource‑uju u Indiju, a Australija nije mnogo dalje. I uspelo je – čak je lakše preneti kompletan sadržaj DVD‑a iz Australije nego dogovarati sastanak sa Bulajom negde nasred Južnog bulevara radi preuzimanja diska.
Andrijana Maksimović je nesumnjivo najpopularnija devojka u Redakciji („PC“ je još u tinejdžerskim godinama, pa valjda smemo da iskoristimo i poneki tinejdžerski izraz) – najbolja prijateljica sa svima, uvek raspoložena i puna duhovitih komentara koji prerastaju u poslovice, ali i provereni izmišljavač naslova za tekstove (njen šampion – „Garmin uz karmin“, prikaz GPS navigatora koji se dopadaju devojkama). Primljena je za sekretaricu 1998. godine zablistavši na testu, kada je na pitanje „Nabrojte tri operativna sistema za PC“, koje su kandidatkinje uglavnom preskakale, napisala „DOS, Unix i Windows NT, ali ne i Windows 95“, a kada smo je začuđeno pitali „Zašto ne Windows 95?“ odgovorila je „Zato što je ispod njega DOS“. Možete misliti da je trenutno dobila posao (a i bila je najlepša). Posle je vodila službu pretplate, a onda napredovala na poziciju marketing menadžera.
Aleksandra Šakić je došla u Redakciju 2007. godine iz fakultetske klupe, i uz prvu platu zaradila i nadimak – pošto je u impresumu greškom napisano Aleksandara, svi je (ne nužno na njeno zadovoljstvo) zovu Dara... osim kad joj se treba ušlihtati da pomeri neki oglas, onda je Sanja. Uvek za glavu iznad ostalih (niko još nije uspeo da joj izmeri visinu ni dužinu jezika), Dara je po čitav dan na telefonu i za e‑mail‑om (ili obrnuto?) komunicirajući sa poslovnim partnerima, a u slobodno vreme oprema stan, naročito ponosna na svoj nedavno kupljeni Smart televizor i na neku tastaturu za taj televizor koju zamalo nije kupila. Aleksandra je posebno popularna zbog dara za uočavanje duplih blankova i pravopisnih grešaka i to u najnezgodnijem mogućem trenutku: kada je u gluvo doba noći PDF broja spreman i samo treba kliknuti na Send da ode u štampariju, začuje se njen glas: „Na trećoj strani vesti ima dupli blanko!“
Nenad Veljković je najstariji PC Press‑ov službenik, i po godinama i po stažu. Sa nama je od 1995. godine, od drugog broja, najpre vodeći distribuciju a onda, kako je distribucija postajala jednostavniji posao (generalni distributer i slične stvari), uvaljivane su mu i razne druge dužnosti. Neša je veliki ljubitelj fotografije i još veći ljubitelj programiranja, stalno piše Visual Basic programe, mada još nije napisao nijedan, zato što mu uvek fali neka fantastična biblioteka koju treba naći na Internetu... To jest, pošto napravi backup čitavog Interneta na svom računaru. Pre nekoliko godina se naprasno zainteresovao za vožnju, pisao blog „Jadi mladog vozača“ na našem sajtu, najzad položio vozački i kupio auto, ali ga posle toga niko nije video da vozi. Valjda i tu fali neki fajl sa Interneta.
Vojislav Simić, naš ekspert za DTP, ima najviše novinarskog iskustva jer je godinama radio u raznim „pravim“ redakcijama, čak i fotografisao na ratištu, da bi se 1999. smirio u PC Press‑u. Veliki mag svih DTP programa, sposoban da bilo šta očas pripremi za štampariju, mada ga to ne sprečava da večito kuka na „nabeđene dizajnere po firmama“ koji ne umeju da u oglasu pretvore fontove u krive... Ili koji pretvore fontove u krive, a nije trebalo... Ili nisu pročitali koji je format, a lepo im je napisao... Ili... Užasava ga povremena potreba da u nekom tekstu dokuca nekoliko slova, a ako je među tim slovima č, ć, đ, š ili ž, bolje je zamoliti ga da zatvori fajl i to sam uraditi, nego se izložiti gnevu koji prati uključivanje omražene YU tastature. U slobodno vreme skuplja razne smešne sekvence sa Interneta, interesuje se za sport (zakleti Grobar) a naročito hokej u raznim izdanjima, od kompjuterske igre do hobi‑sajta hokej.rs.
Andrija Ćeranić je naš dizajner, još od 2008. kada smo odlučili da i ovaj važan segment časopisa „držimo u kući“. Odgovoran za izgled „PC“‑ ja i za redizajn 200. broja. Andrija je veliki ljubitelj Mekintoša (greh većine dizajnera) pa je i svoj redakcijski PC tako tweek‑ovao da izgleda kao Mac, što možda i nije tako loš potez, pošto nikome ne pada na pamet da sedne za njegov kompjuter. Jedini ne koristi Total Commander pošto taj program, jel’da, ne postoji na Mac‑u. U slobodno vreme veliki ljubitelj skijanja, a odnedavno se i o nekom automobilu govori...
Nevenka Gašić je ime koje naši pretplatnici dobro znaju, pošto Nevenka brine o tome da svi časopisi stignu na prave adrese. Ona je kriva ako poštar na silu ugura časopis u sanduče, ili ako bezobzirni kolega uzme časopis sa stola pravog pretplatnika. U našu Redakciju je ušla tiho, ali nas je vrlo brzo osvojila organizovanošću, tačnošću i nenametljivošću. Zadužena je za snabdevanje Avon proizvodima ženskog dela Redakcije, pošto je uspešno zamenila Nenada Veljkovića na toj poziciji. Iako ne koristi Facebook, zna sve Redakcijske tračeve, a uz Jovanu, Anu i Gašu pripada najbronijem redakcijskom lobiju, tzv. Plavušama.
Jelena Vujnović, naša korektorka, zapravo se ne zove Jelena Vujnović, već je iz nekih komplikovanih razloga tražila da je u impresumu potpišemo pseudonimom Vanjola Mrdoguz. Branili smo se da smo (pokušavali da budemo) ozbiljan časopis, pa se najzad nagodismo na ime Jelena Vujnović... koje je bilo prilično proročansko, jer je Jelena već na pola puta da se stvarno tako zove... it’s complicated, što bi rekao Facebook. Poznata je po energetskim pićima koja donosi na korekturu i po pitanjima koje postavlja kad joj treba nešto oko računara... Znajući da je Jelena jedina osoba koja (valjda) pročita baš svako slovo objavljeno u časopisu, ponekad se pitamo koliko smo mi zapravo uspešni u edukovanju čitalaca.
Jevrem Živanović, naš redaktor, uglavnom funkcioniše u off‑line režimu – pošaljete mu tekstove i dobijete ih nazad sređene – tako da ga retko viđamo, pa nismo bili u prilici da ga bolje upoznamo. Inače veoma pouzdan, nedavno je baš žešće zakasnio sa obradom tekstova, pa je kada je počela dreka odgovorio: „Izvinite što ih nisam sinoć redigovao, bio sam pijan.“ Odmah smo to priznali kao opravdan razlog, zamišljajući šta bi se desilo da je u tom blaženom stanju navalio na rukopise.
NASTAVIĆE SE...
|
