|
Virtualne škole su obrazovne organizacije koje nastavu i kurseve izvode preko Interneta ili pomoću Web baziranih metoda, što je prirodan nastavak razvoja i primene tehnologija i učenja na daljinu (e‑learning, distance learning). Razvoj i rasprostranjenost Interneta, video konferencija i edukacionog softvera snažno utiču na osnivanje virtuelnih škola. Učenici mogu da pohađaju virtuelne škole sa bilo kog mesta, u bilo koje vreme, a sa rastom mobilnog broadband‑a i uz odličnu ponudu smartfona i tableta mogućnosti pristupa Internetu se povećavaju, a uz njih i mogućnosti za virtuelno školovanje. Šta virtuelne škole donose Srbiji?
Virtualne škole u svetu
Širom sveta virtualne škole i fakulteti su postali značajna alternativa klasičnom školovanju. Mnogo se govori o društvu jednakih šansi, a virtualne škole su upravo odgovor na pitanje: kako da učenik/student upiše školu/fakultet koju želi, a koja je daleko od njegovog mesta boravka, a možda i prevazilazi finansijske mogućnosti njegove porodice. Virtualne škole su način za modernizaciju koncepta školovanja. U virtuelnim školama studenti komuniciraju sa nastavnicima i drugim studentima putem e‑mail‑a, Skype‑a, video konferencije i drugih digitalnih medija i internet alata. Za učenje koriste elektronske knjige (eBooks), online studijski materijali ili CD/DVD paketi.
Virtuelnih škola ima na svim kontinentima. a najviše ih je u SAD. Prva virtuelna škola otvorena je u Kaliforniji 1991. godine. U SAD oko 3% ukupne školske populacije pohađa potpuni ili delimični K‑12 program u virtuelnim školama (uzrast 6‑18 godina). Popularnost virtualnih škola u SAD raste usled sve učestalijih pojava učeničkog nasilja i raznih drugih oblika netolerancije. Istraživanja su pokazala da ni komponenta socijalizacije ličnosti nije ugrožena kod učenika koji pohađaju virtualne škole – naprotiv, veliki broj tih učenika redovno upražnjava razne sportske, kulturno‑umetničke i društveno‑korisne aktivnosti.
Širom Evrope ima preko 70 virtuelnih škola u 19 zemalja, ali broj učenika u virtualnim školama ne prelazi ni 1% ukupne školske populacije. Glavna prepreka za širu primenu virtuelnih škola u Evropi je pravna regulativa i konzervativna priroda resornih ministarstava. Virtualne škole otvorene su i u Turskoj, Rusiji i zemljama Istočne Evrope, ali i sa njima ukupan broj virtualnih škola u Evropi ne prelazi cifru 100. Najveća virtualna škola u Evropi ima 1400 učenika, a najmanja 25, dok je prosečan broj učenika je 470. Odnos privatnog i javnog vlasništva je 50:50.
Desetak virtuelnih škola u Evropi otvoreno je namenski za strane državljane (nerezidente) i decu vojnih lica na prekomorskoj službi. Spektar pedagoških metoda koje su u virtulnim školama primenjuju je širok – od 100% online učenja, do mešovitog učenja sa pretežnom lice‑u‑lice komunikacijom. Mnoge današnje virtualne škole su pre svega Internet portali koji nude Web bazirane kurseve. Neke škole imaju mogućnost za video nastavu na daljinu, gde se video konferencijom obezbeđuje online prisustvo učenika časovima. Virtualne škole se, dakle, mogu pojaviti ne samo kao zamena za tradicionalne škole, već kao dodatna opcija i dodatni izvor za učenje.
Tipovi virtualnih škola
Virtuene škole se obično klasifikuju prema obimu online komponenti u nastavi:
• Virtualne škole sa kompletnim nastavnim programom (full‑time). Kompletna nastava se odvija kao učenje na daljinu. Učenici usvajaju gradivo po sopstvenom tempu i organizaciji vremena.
• Virtualne škole sa delimičnim programom (dopunske škole, supplemental schools). Škole organizuju dopunske online časove sa udaljene lokacije, na bazi pojedinačnih kurseva koji unapređuju redovnu nastavu u tradicionalnim školama.
• Virtualne „škole u školi“. U sklopu tradicionalnih škola organizuju se virtuelne škole sa delimičnim online programom.
Virtualne škole se mogu podeliti i prema dostupnosti odnosno oblasti u kojoj deluju (međunarodne, državne, regionalne, opštinske), prema vlasništvu, odnosno osnivaču (državne, privatne, javno‑privatne, kompanijske, fondacijske...), prema stepenu obrazovanja (osnovne, srednje, koledž, fakultet). Karakteristike virtualnih škola mogu da se razlikuju, ali je bitno da odgovaraju okolini kojoj služe i u kojoj rade.
Uslovi za uspešan rad
Na uvođenje, razvoj i promociju virtualnih škola utiču pre svega demografski faktori, stepen razvoja tržišta obrazovanja, tehnološki razvoj i dostupnost Interneta i širokopojasnog pristupa, politika Vlade i resornog ministarstva, troškovi razvoja i kreiranja kurseva i njihove obrade (obezbeđivanje razvojnih alata i softvera), obezbeđivanje kvalifikovanog i kvalitetnog nastavničkog kadra. U Srbiji, značajan uticaj na mogućnost uvođenja virtualnih škola, osim finansijskih uslova, ima neravnomeran razvoj infrastrukture za pristup Internetu.
Najvažnije uloge u virtualnim školama imaju nastavnici, dizajneri kurseva i mentori. Nastavnici prate aktivnosti učenika, komuniciraju interaktivno s njima i neposredno sa mentorima i, naravno, daju ocene. Nastavnik može i sam biti dizajner kursa ili član tima za dizajniranje kursa, ali i ne mora. Dizajner je odgovoran za izradu online kursa i pratećih materijala sa instrukcijama. Specijalisti za multimedijalne aplikacije se angažuju tek po dizajniranju kursa radi unapređenja interaktivnih elemenata sadržaja kursa. Mentori ili fasilitatori su supervizori rada učenika, organizuju ispite i susrete sa učenicima po potrebi, igraju ulogu učenikovog advokata. Pored ovih poslova, virtualne škole imaju menadžere, IT administratore i druge službenike. Virtualne škole najčešće izrađuju kurseve kombinovano, u saradnji sa specijalizovanim firmama za izradu softverskih aplikacija ili koriste razvojne alate drugih proizvođača.
Glavna prepreka korišćenju novih tehnologija u obrazovanju i otvaranju virtualnih škola jesu zahtevi koji se postavljaju pred nastavni kadar. Očigledan je manjak novih veština za online učenje kod nastavnika i nedostatak adekvatnih obuka za njih. Dobar i iskusan nastavnik u tradicionalnoj školi ne mora biti uspešan i u online učenju – nastavnici u virtualnim školama moraju da poseduju nove veštine i poznaju nove alate. Sa druge strane, u virtualnim školama je teže pratiti empatiju nastavnika prema učenicima, kao i emocionalno i psihološko ponašanje nastavnika.
Učenje na daljinu podrazumeva i viši nivo učeničke svesti (da će vam učenje zaista doneti nešto dobro), pa se smatra da nije realno uvođenje virtualnih škola u osnovno obrazovanje. Ipak, i vreme za to će doći uz aktivno učešće i ulogu roditelja u obrazovnom procesu dece.
Prednosti virtualnih škola
Virtualne škole imaju mnoge prednosti u odnosu na tradicionalne škole. One omogućavaju đacima/studentima da nastavni program prate po sopstvenom tempu, u vreme koje im najviše odgovara, a time i da eventualno ubrzaju studiranje. Virtuelne škole obezbeđuju sadržaj i kvalitet kurseva na nivou najboljih škola odgovarajućeg nivoa u svetu, i omogućavaju željeno školovanje onima koji nemaju adekvatne škole ili fakultete u regiji u kojoj žive ili iz bilo kog razloga ne mogu da pohađaju tradicionalne škole.
Učenici i studenti virtualnih škola kroz online učenje vežbaju i važne veštine upravljanja vremenom, konstantno unapređuju svoju informatičku pismenost, mogu da kontaktiraju sa vršnjacima iz čitavog sveta, da uspostave sopstveni način učenja praveći lični raspored časova i tempo usvajanja gradiva. Rešavanje problema i zadataka uključuje i grupni rad i diskusije sa kolegama i nastavnikom, neposredno ili putem Interneta.
Virutelne škole obezbeđuju obrazovanje i učenicima koji su u dužem vremenskom periodu bolesni ili hospitalizovani, licima sa posebnim potrebama, licima sa privremenim ograničenjem kretanja, đacima‑putnicima, trudnicama, bračnim parovima sa malom decom, učenicima koji imaju fobiju od škole, učenicima koji su bili izloženi nasilju ili uznemiravanju u školi, licima koja ne znaju domicilni jezik (imigranti), licima koja su napustila školovanje ili žele da se doškoluju odnosno dokvalifikuju, studentima koji žele da ubrzaju studiranje... U velikom broju slučajeva, virtualne škole su odraz lokalnih ili nacionalnih potreba i politike, izraz tražnje na određenoj teritoriji ili lokaciji.
Srbija i virtuelne škole
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iz godine u godinu u Srbiji raste broj korisnika računara i Interneta. Krajem 2012. godine, računar je posedovalo 55% domaćinstava u Srbiji, 48% domaćinstava ima Internet priključak, a 38% broadband priključak; na Mreži je bilo oko 2,1 miliona stanovnika Srbije. Sa druge strane, više od trećine stanovnika Srbije nikada nije uključilo računar, a čak 48,4% građana nikada nije koristilo Internet.
Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji predviđa da do 2020. godine najmanje 7% odraslih učestvuje u programima obrazovanja odraslih (plan na nivou EU je 15%). Koncept celoživotnog učenja je uslov opstanka i napretka u savremenom svetu u kome dominira ekonomija znanja i podrazumeva reformu organizacije čitavog sistema obrazovanja kod nas. Školski i fakultetski obrazovni programi moraju se uskladiti sa savremenim zahtevima tržišta rada. Nažalost, volja države da se stanje promeni trenutno je na niskom nivou, pa Srbija postaje zemlja starih, a treba da postane zemlja obrazovanih.
Ipak, dobar primer da je distance learning kod nas moguć i to na nivou razvijenih evropskih zemalja jeste kompanija LINK Group. Distance Learning platforma koju su razvili i učenje na daljinu su na raspolaganju svakome ko poseduje računar i vezu sa Internetom uobičajene brzine. U nastavi se primenjuje metodologija „Arhitektura saznanja“, koja omogućava brže i lakše usvajanje veština nego što je to slučaj kod klasične nastave.
Umesto da se predavanje samo sluša uz povremenu interakciju sa predavačem, učenjem na daljinu informacije se dobijaju na tri odvojena načina: slušanjem, gledanjem i čitanjem uz istovremeno izvršavanje obaveznih testova i zadataka, čime se student angažuje tri do četiri puta više nego što je slučaj sa klasičnim predavanjima.
Obrazovanje u moderno doba obuhvata čitav životni vek ljudi – to je koncept celoživotnog učenja (Lifelong learning). Ukoliko obrazovanje ne doprinosi zapošljavanju i razvoju pojedinca, šteta za državu je ogromna, a takva praksa je dugoročno pogubna. Loše obrazovanje znači nezaposlenost, nizak kvalitet života i izolaciju od razvijenog sveta kome težimo. Koliko je neformalno obrazovanje važno pokazuju podaci na sajtu Eurostat, koji kažu da oko 50% mladih u Evopi do posla dolazi sticanjem veština uz pomoć stručnih kurseva, dok je u Srbiji taj procenat svega 10%. Srbija je na samom dnu po broju stanovnika starosti 25‑64 godine koji pohađaju različite kurseve i obuke – svega 3% stanovništva, dok je prosek EU je blizu 9%. Sve ovo je u uskoj vezi i sa (niskom) svešću poslodavaca o važnosti ulaganja u ljudske resurse.
Novi model
Virtualne škole predstavljaju novi model u obrazovnom procesu, model za budućnost. Ako reforma obrazovanja proklamuje decentralizaciju, privatnu inicijativu, e‑learning i inovativnost u obrazovanju, onda je to plodno tlo za virtualne škole. U Srbiji bi podrška države otvaranju virtualnih škola istovremeno značila i podršku IT sektoru, IT firmama koje izrađuju online kurseve i platforme za učenje, a najavljene subvencije bi se mogle usmeriti npr. u omogućavanje online učenja. Dobru praksu i iskustvo u radu virtuelnih škola u svetu treba primeniti na adekvatan način, možda za početak kombinovanjem online učenja sa tradicionalnim, face‑to‑face učenjem.
U unapređenju našeg sistema školstva i reforme obrazovanja, korišćenje novih tehnologija i učenje na daljinu i otvaranje virtualnih škola može i mora imati veliku ulogu, ne samo u svrhu ušteda, nego i kvaliteta obrazovanja usled povećanja konkurencije.U tom smislu, prilagođavanje obrazovnih programa, akreditacije, sertifikacije, licence i potvrde o kvalitetu su ključne teme koje se moraju definisati. Jasno je da je naš sistem školstva prilično konzervativan, ali strah da će uvođenjem virtualnih škola učitelji, nastavnici i profesori postati nepotrebni usled korišćenja modernih tehnologija je neopravdan. Doduše, onima koji u svom radu ne budu koristili nove tehnologije neće biti lako – budućnost obrazovanja pripada online učenju na daljinu.
|
