 | | (kliknite za veću sliku) |
Da bismo došli do neke koriste informacije moraćemo žestoko da razgrnemo sve vesti o tome ko je slikao svoju guzu, čije noge su smežurane i koja je „poznata ličnost“ uganula levu trepavicu. Sigurno sad mislite: „Pa naravno, kada nam mediji to plasiraju“. Jasno je da mediji forsiraju priče o poznatima i traže čak i one najnebitnije sitnice o njima jer znaju da će im to doneti mnogo više novca nego bilo koja vest od životnog značaja. S kim god da se upustite u polemiku o tome da li ga interesuju takve stvari, većina će reći: „Ne, šta ti pada na pamet, za koga me smatraš“, ali će sigurno kada dođu kući kliknuti na „Pogledajte Stanijinog novog dečka“. Prema nekim statistikama, u Srbiji tračeve o poznatima prate i muškarci i žene u skoro jednakom broju, a svaki peti „pratilac“ ima fakultetsku diplomu.
Trač se prodaje
Kao i svuda u svetu, i u Srbiji dominiraju i bolje se prodaju tabloidi i trač emisije koje nas svakodnevno obaveštavaju o tome šta rade poznati, gde se kreću, s kim spavaju, koje boje su im gaćice i slično. I tako dolazimo do pojma „poznatih“ koji pojavom Interneta postaje preširok. Više ne mogu ni da pohvatam ko je čiji bivši dečko, ko je pevačici u usponu prijatelj, ko YouTube zvezda, ko se žešće izblamirao na Internetu, pa ga svi znaju.... Nekada su ljudi postajali „legenda“ pošto su prolili mogo znoja i okopali puno korova – mediji nisu davali prostor svakome, pa je bilo potrebno mnogo da bi se stekao renome širokog auditorijuma.
Svi ti „nepoznati poznati“ i njihovo forsiranje u medijima, pa čak i u državnim poslovima (setimo se Modelsice u Skupštini) teraju da se zapitate zašto učite tolike škole, idete na prakse, radite po 10 sati, dok su oni samo malo pokazali golo dupence i imaju mnogo više od vas u životu. Ako bi Srbija bila čovek, verovatno bi bila neka obdarena riba sa jeftinim silikonima koja obilazi splavove u nadi da će naći nekog da joj bar plati piće, dok u slobodno vreme radi za platu od 300 evra i politika je ne interesuje.
Trač tekstovi, emisije, blogovi, statusi i tvitovi mogu da vas interesuju ili ne, ali će vas oni najzad pronaći i sigurno ćete nešto od toga videti, hteli ili ne. Sem ako ne živite, na primer, na vrhu Kavkaza, bez modernih komunikacijskih uređaja. To što vas tračevi ne interesuju neće promeniti ništa, jer će uvek biti onih koje tračevi interesuje. Mi volimo tračeve. I volimo da vidimo šta to neki tamo imaju što mi nemamo. To je, valjda, u ljudskoj prirodi. U kojoj meri ćete se baviti time, zavisi od vas.
Novac i(li) profesija
Tabloidno novinarstvo nije nastalo samo od sebe, to je jednostavno posledica komercijalizacije medija i prilagođavanja tržištu. Ciljevi „zaraditi novac“ i „voleti posao i ostati profesionalan“ ulaze u večnu borbu dobra i zla. Tu su novinari koji se školuju za to godinama, polažu velike nade u novinarstvo kao kreativnu, interesantnu i dinamičnu profesiju, a onda dođu u neku redakciju i shvate da moraju da gvirkaju u tuđe tanjire i postelje kako bi to napunilo njihov sopstveni tanjih hranom. Naravno, ima i onih koji stvarno vole da se bave takvim stvarima.
Zašto ljudi vole tračeve o poznatima? Zašto nekog zanima šta je Nole jeo za doručak? Zašto je najčitanija vest to kako je sin poznate pevačice postavio neki klinački status na Facebook? Zašto su ti, „poznata manekenko“, nokti ofarbani pola u crno a pola u belo? Kako ne bih upala u razne generalizacije, pustiću da to ostane misteriozno, kao iskustvo poznate ličnosti.
|
