Hakeri koji se ne plaše mraka

Nikada me nisu impresionirale svetske turističke metropole sa spiskom mesta koje neizostavno treba videti. Verujem da nema mnogo posetilaca Pariza koji su, kao ja, proveli dve nedelje u tom gradu a da nisu videli Ajfelovu kulu, niti posetilaca Las Vegasa kojima ne pada na pamet da se kockaju. Lepote Barselone privlače milione turista, ali tek kada sam odmakao pedesetak kilometara od tog grada, u mesto koje je tako odvojeno od sveta da do njega nema javnog prevoza, pa od najbližeg sela treba pešačiti pola sata, u meni je proradio instinkt lutalice željne upoznavanja novih ljudi i njihovog načina života.

Mesto se zove Kalafo (Ca La Fou) i, na prvi pogled, nema ničega što bi moglo da privuče posetioce. Nema prodavnica, kafića, trgova, nikakvih javnih objekata, pa čak ni privatnih kuća. Celo mesto čini jedna napuštena fabrika, sa mnogo prostorija ukupne površine 27.000 kvadratnih metara. Tu fabriku je otkupila grupa mladih ljudi koji su u njoj napravili svoju koloniju i tu sada žive, rade i primaju goste iz celog sveta. Zvanični osnivač je CIC (Cooperative Integral Cataluna, integralna zadruga Katalonije), mreža saradnika okupljenih radi pružanja pomoći Kataloniji za oslobađanje od ekonomske zavisnosti. Ovde se održavaju stručni seminari, razne radionice i neformalna druženja na kojima se razmenjuju ideje – ovo poslednje treba shvatiti doslovno, a ne kao frazu koja se danas često koristi u nedostatku suštinske svrhe okupljanja.

Struktura kolonije

Zvanični naziv kolonije objašnjava mnogo toga: „Postkapitalistička ekoindustrijska kolonija“. Detaljniji opis otkriva da iza svega stoji politički koncept, koji s jedne strane nudi alternativu kapitalističkom vulgarnom materijalizmu, a sa druge stvaranje održive industrijske proizvodnje. Kada pitate članove šta u ovom izrazu znači „održiva“ (sustainable), dobićete odgovor da je to industrija koja neće uništavati okolinu, pa će moći da bude ovde i za nekoliko stotina godina. Jedna članica mi je detaljno objasnila koncept, koji je sažela u poslednjoj rečenici: „mi pokušavamo da ponudimo ljudima alatke koje će im pomoći da budu samostalniji i manje zavisni od novca i sistema“.

Uz potok koji je usečen u mali kanjon i uski betonski most preko koga se ulazi u koloniju, mesto je prava poslastica za ljubitelje prirode. Ovo ipak nije idilično mesto za sanjarenje, odmor, meditaciju ili provod, jer cilj projekta kojim se kolonija bavi nije razvoj ekonomske baze zasnovane na kapitalističkim odnosima. Pravila zajednice to jasno potvrđuju – sve što, kao aktivan gost ili član zajednice, napravite ili snimite ovde, ne čini vas vlasnikom prava na to što ste stvorili. Vlasnik tog nematerijalnog dobra nije ni kolonija, niti bilo ko; sve mora da bude otvoreno, javno i dostupno svima. Kada sam, recimo, najavio pisanje ovog teksta i objavljivanje u vodećem srpskom kompjuterskom časopisu, morao sam da obećam da autorska prava neće biti ničije vlasništvo i da će tekst biti freeware.

To pravilo se ne odnosi na materijalna dobra nego samo na intelektualno vlasništvo, što isključuje poređenje sa komunističkom utopijom ili hipi-pokretom iz šezdesetih godina prošlog veka. Još manje je umesno poređenje sa sektama, jer ovde nema doktrina karakterističnih za kultove i sekte, a nema ni vođe, gazde ili podređenih. Sve odluke se donose konsenzusom članova kolonije, na sastancima koje svako može da sazove i iznese svoj predlog. Nema ni religije – jedno od zanimljivih mesta je parodija na crkvu: neko je u jednoj od neiskorišćenih prostorija napravio „oltar“ i u centralno mesto umesto simbola vere postavio staru satelitsku antenu usmerenu nagore, ka nebu.

Laboratorije kojima nema kraja

U srcu kolonije nalazi se hacklab, sličan onome koji možemo da vidimo u Beogradu (Daničareva 23), Zagrebu (“Mama“, Preradovićeva 18) ili u Ljubljani (“Kiberpipa“, Gosposvetska cesta). U njemu se razvija open source softver, uglavnom besplatne alternative skupim komercijalnim programima. Na dugačkom spisku je i Guifi.net (podrška za bežični Internet) kao besplatna alternativa komercijalnom ISP-u, Lorea (za formiranje društvenih mreža), kao i PLN (Phone Liberation Network, mreža za oslobađanje telefona), koji bi trebalo da konkuriše komercijalnim provajderima i da omogući ako ne besplatane, onda barem znatno jeftinije razgovore u mobilnoj telefoniji.

Pored hakerske laboratorije, tu su i hardverska, hemijska i bio-laboratorija, a u pripremi su još neke. Postoji i niz radionica, u kojima se pravi sve, od poljoprivrednih proizvoda do nameštaja, čime se kolonija izdržava i otplaćuje visoke mesečne rate za desetogodišnji kredit (skoro pola miliona evra) kojim je objekat kupljen. U Španiji nema privatizacije u kojoj, kao kod nas, možete da kupite propalu fabriku za dinar – ovde svaki objekat ima svoju tržišnu cenu.

Članovi zajednice obrađuju svoja imanja, sa kojih snabdevaju kuhinju u kojoj spremaju hranu za sebe i goste. Dva puta dnevno, duvanjem u veliku morsku školjku objavljuje se da je obrok spreman. Putnici-namernici (za koje je subota „dan otvorenih vrata“) nisu obavezni da plate obrok, ali su ipak zamoljeni da, kao pokriće troškova, na stolu ostave barem dva evra. Dvadesetak preskromno opremljenih apartmana služe stalnim članovima, ali ako gosti nemaju drugu mogućnost, naći će se mesto i za njih, naročito kad nose sa sobom vreću za spavanje. Koloniju čini oko trideset stalnih članova, ali se u koloniji, zajedno sa gostima, ponekad nađe i preko sto ljudi.

Ugrožavanje ili rešenje problema autorskih prava

Upravo u ideji ukidanja prava na intelektualnu svojinu leži najvažniji razlog zašto sam pozvan u Kalafo. Godinama sarađujem s Marcelom Marsom (pseudonim Nenada Romića, poznatog zagrebačkog hakera) na ideji širenja javne biblioteke, besplatne elektronske baze koju će činiti sve što je bilo kada i bilo gde napisano, nacrtano ili smišljeno. Moj zadatak u ovom projektu je da pravim brze skenere knjiga, slične onome koji je pod naslovom „Svaka čast Gutenbergu, ali...“ opisan u PC#178 iz juna 2011. godine (tekst možete pročitati i na pc.pcpress.rs/tekst.php?id=9810). Pet ovakvih skenera je već postavljeno po evropskim gradovima, a još nekoliko je u planu. Kalafo je, sa svojim idejama, svakako pravo mesto za ovakav uređaj, a operateri su već čekali sa gomilom knjiga.

Posle montaže i instalacije skenera, zamoljen sam da, kao senior u kompjuterskoj tehnologiji, publici prenesem priču o počecima kompjuterske ere u bivšoj Jugoslaviji. Tek kada su, prekinuti u ručku, počeli da dolaze i gosti kolonije, video sam koliko ih ima. Mnogi su u hacklab poneli i tanjir s nečim što liči na našu sarmu, pa su u svom krilu dovršavali obrok dok sam pričao.

Predavanje je simultano prevođeno sa engleskog na španski, a na kraju je bilo toliko pitanja da smo ostali do kasnih popodnevnih časova. U jednom trenutku, da bih mogao da odgovorim na jedno od pitanja, morao sam da priključim svoj laptop na Internet, pa sam upitao da li imaju wireless. Ha ha, Internet u hacklab-u? Da, priznajem da sam, u zanosu priče, lupio nešto smešno, naročito kad su mi rekli da su Internet imali još u početku, pre tri godine, kad mesecima nisu imali čak ni struju nego su noću tapkali po mraku! Druga bura smeha, koju sam dobio kad sam upitao za šifru, bila je neočekivana: Hey man, no password here, this is free zone! Tada mi je postalo jasno gde se nalazim i u trenutku sam zavoleo to mesto.

Transhackfemi... štagod

Kasnije sam se upoznao sa devojkom koja me je upitala da li želim da vidim hardversku laboratoriju. Kako da ne, bio je to moj prvi dan boravka, sve sam želeo da vidim. Usput me je pripremila na to da laboratoriju vode isključivo žene, zapravo članice trans-hak-feminističkog (štagod to značilo) pokreta. Hteo sam da je pitam za objašnjenje te reči, ali tada smo ušli u laboratoriju i... zaboravio sam na pitanje.

Iz ličnog iskustva znam da u prostoru u kome se razvija hardver mora da bude nereda, ali ipak biste očekivali da žene održavaju svoj prostor koliko-toliko urednim, kad su već bez aljkavih muškaraca koji stalno ostavljaju krš za sobom. Bilo je upravo suprotno! U uglu su bez reda nabacani elektronski muzički instrumenti (kod hardveraša je sve neugledno, ali radi), gomile starih štampanih ploča svuda oko vas (opet, ništa novo), pribor za šminku, kutlača, turpija, perika, čokolada koja se topi na nekim šemama... Oborile su me s nogu olako bačene crvene lakovane cipele sa štiklom na skupom osciloskopu koji je, kako sam kasnije video, ispravan. Ako je i za hardveraše, mnogo je!

Drugi šok sam doživeo kad mi je pokazala prototipove koji su izašli iz ove laboratorije. Ove devojke zaista umeju da rade! Video sam nekoliko kontrolera (uglavnom na Arduino platformi) koji su zrelo osmišljeni i napravljeni. Zanimljivo je da su većinom namenjeni za korišćenje u poljoprivredi. Možda znaju nešto o čemu ja ne znam ništa, pa se na vreme pripremaju za buduće trendove u digitalnoj elektronici. Treba verovati ženskoj intuiciji.

Suština iznad forme

Kakvi gosti posećuju ovo mesto? Tu me je čekalo najveće iznenađenje. Tokom mog kratkog boravka, u koloniju je pristiglo dosta gostiju, a najviše me je impresionirala tročlana holandska porodica, koja je upravo stigla na svojim biciklima sa malim prikolicama, posle tri hiljade kilometara obilaska Evrope. U razgovoru sam doznao da je majka doktor psihologije, a otac doktor fizike i matematike i da su oboje profesori na fakultetima. Ovi ljudi, mada naizgled neugledni, bili su prava riznica znanja, inteligencije i ljudske srdačnosti i otvorenosti. Kada sam, u oduševljenju, preneo svojim domaćinima utisak da je pravo blago imati ovakve ljude za prijatelje, samo su slegli ramenima i rekli da više od pola gostiju ima doktorske titule, ali nisam imao utisak da ikoga ovde to impresionira. Gledajući skromne prostorije, sa oguljenim zidovima i starim nameštajem skupljenim ko zna gde, u kome je teško pronaći dve iste stolice, nisam mogao da odagnam poređenje sa preskupim hotelima u koje svojim novim vozilima dolaze horde lepo obučenih, ali bezvrednih, bezidejnih i na svaki način neinteresantnih ljudi. Možda je u tome tajna čarolije koju možete da doživite u Kalafou? Niko ko u sebi ne krije istinski unutrašnji ljudski kvalitet ne bi došao na ovakvo mesto.

Posle nekoliko dana druženja sa beskrajno zanimljivim sagovornicima i veličanstvenom prirodom, morao sam da se oprostim od nekoliko desetina ljudi, pet-šest pasa, tri mačke, tridesetak pilića i četiri guske. Dok sam poslednji put prelazio uski i dugački most, ispod njega je bio čopor divljih svinja – Kalafo je odlučio da mi pokaže još jednu svoju čaroliju.