Većina firmi ulazi u proces virtuelizacije radi smanjenja troškove održavanja IT opreme ili hosting-a - virtuelizacijom servera i konsolidacijom različitih aplikacija na zajedničkom hardveru postižu se velike uštede u napajanju, hlađenju i, uopšte, svemu što je vezano za eksploataciju i održavanje serverske infrastrukture. Priča se tu ne završava - virtuelizacija je danas prevazišla okvire data centra
U mnogim preduzećima virtuelizacija je na vrhu liste prioriteta, kao i strateški pravac razvoja kompletne IT infrastrukture, od servera i storage-a, pa do samog desktop-a. U malim i srednjim preduzećima se ulaganja u IT infrastrukturu sve teže pravdaju. Budžeti su ograničeni, traže se uštede na sve strane i malo je onih koji imaju novca za obnavljanje i proširenje IT kapaciteta. Kroz virtuelizaciju uštede se mogu ostvariti direktno i indirektno. To što više nema potrebe za posebnim serverima koje pokreću različite operativne sisteme i aplikacije je direktna ušteda. Na jačem serveru danas se može podići nekoliko desetina pa čak i stotina virtuelnih mašina. S druge strane, indirektno se štedi na smanjenju troškova održavanja, energije i prostora za čuvanje opreme. Neka istraživanja pokazala su da zamena samo jednog manjeg fizičkog servera virtuelnim godišnje može doneti uštede od 500 dolara u potrošnji električne energije, 500 u licencama i još oko 1.500 u održavanju.
Više za manje
Troškovi nisu jedini razlog zbog kojih se preduzeća odlučuju za virtuelizaciju. Dinamika poslovanja je takva da se uvek traži „što više sa što manje“, da se rutinski obaveze obavljaju s minimalnim utroškom vremena i da se novim poslovnim zahtevima preduzeće mora prilagoditi u periodu koji se meri danima, a ne mesecima. Naravno, u bilo kom od ovih zahteva IT infrastruktura igra ključnu ulogu i od njene fleksibilnosti zavisi fleksibilnost cele firme.
Priča o virtuelizaciji za većinu preduzeća počinje od serverske infrastrukture. Pojednostavljeno rečeno, virtuelizacijom servera apstrahuju se njegovi fizički resursi i dele između više virtuelnih servera kroz sofver za virtuelizaciju. Danas se u IT sektoru sve češće pominje pojam virtuelizacije kritičnih biznis aplikacija, backup-a pa i virtuelizacije desktop rešenja.
Desktop dileme
Da li u nekoj krajnjoj instanci treba virtuelizovati i sam desktop? Preduzeća se obično rešavaju na taj korak da bi povećala produktivnost zaposlenih kojima je potreban stalan pristup desktop okruženju dok su u pokretu. Virtuelizovani desktop omogućava da svaki korisnik i dalje ima svoju instancu desktop-a, sa operativnim sistemom i svim aplikacijama, ali umesto da se sve to nalazi na njegovom računaru, kompletan softver je instaliran na virtuelnoj mašini u privatnom cloud-u firme. Korisnik može da pristupi virtuelizovanom desktop-u s bilo koje lokacije pomoću klijenta sličnog onima koji se danas koriste na Windows računarima (Terminal Service).
Virtuelizacija desktop-a olakšava administraciju domena (upgrade i patching softvera) obavlja se na jednom mestu, umesto na svakom pojedinačnom računaru, ali ima i kontraargumenata. Tačno je da virtuelizovani desktop smanjuje troškove administracije, ali zbog centralizovanog upravljanja potrebni su snažniji serveri koji će hostovati desktop okruženje, dodatni mrežni kapaciteti za pristup, kao i licence za softver za virtuelizaciju. Za zaposlene treba kupiti neki hardver s kog će moći da pristupe virtuelnom desktop-u, a tu su i troškovi internet konekcije do privatnog cloud-a. Ipak, stalna potreba za mobilnošću i pristupu poslovnim aplikacijama sa sve raznovrsnijom lepezom mobilnih uređaja ide na ruku virtuelizaciji desktop-a, tako da će se pre ili kasnije ova tema naći na stolu svakog CEO-a.
Biznis aplikacije kao što su SAP, ERP, e-mail i baze podataka obično koristi veliki broj zaposlenih i njihova implementacija u poslovno okruženje nije nimalo jednostavna. Kada firma donese odluku o kupovini neke biznis aplikacije, obično se deo novca odvoji i za hardver koji će se koristiti za hostovanje te aplikacije. Zbog zahteva za visokom raspoloživošću i performansama koje ove aplikacije moraju da imaju, hardver na kome se hostuju obično je predimenzionisan (i verovatno skupo plaćen). Ako bi sada neko došao s predlogom da se ove aplikacije virtuelizuju i izmeste u privatni cloud, razumljivo je da bi naišao na žestok otpor, prvo onih koju su uložili novac u infrastrukturu, a zatim i onih koji rade na održavanju aplikacije.
Zbog toga pre nego što se donese odluka o virtuelizaciji aplikacija koje su suštinske za poslovanje firme treba obratiti pažnju na nekoliko bitnih stvari. Prvo, biznis aplikacije zahtevaju najveću moguću pouzdanost i raspoloživost, pa je u virtuelnom okruženju, u kome se mogu nalaziti i druge, manje kritične aplikacije, potrebno obezbediti strogu kontrolu potrošnje resursa od strane tih drugih aplikacija. Ovo podrazumeva i dobar softver za monitoring, koji će moći da prati status virtuelnih i fizičkih komponenti servera, iskorišćenost resursa, alarming, i u nekoj naprednijoj varijanti automatsko dodavanje procesorskih i memorijskih resursa po potrebi. Ako preduzeće iz bilo kog razloga koristi dve ili više aplikacija u istu svrhu (recimo dva ERP-a), bilo bi logično da iskoristi proces virtuelizacije da sve migrira na zajedničku platformu. Međutim, zbog specifičnosti implementacije svake od postojećih biznis aplikacija nije lako izabrati virtuelno okruženje koje će biti jedinstveno za sve i istovremeno zadovoljiti pojedinačne zahteve aplikacija. Za početak, bitno je da integrator koji će raditi na virtuelizaciji dobro razmotri sve specifične zahteve i uzme ih u obzir prilikom izbora softvera za virtuelizaciju.
Backup i virtuelizacija
Zaštita podataka i backup-i su oblasti koje zahtevaju česta ulaganja, pošto se metode krađe podataka stalno usavršavaju, a količina digitalnog sadržaja svakim danom sve je veća. Nažalost, u ove oblasti nikada se ne ulaže dovoljno, pošto backup i zaštita po pravilu ne donose direktan profit, a iziskuju značajne troškove. Iako gubitak podataka predstavlja ogromnu opasnost za svaku firmu, visoki troškovi backup-a ponekad predstavljaju nepremostivu prepreku. Virtuelizacija je na neki način smanjila rizik od gubitaka podataka pošto se s manje hardvera može podići redundantna infrastruktura, što ne znači da i regularan backup nije potreban.
Princip backup-a obično se zasniva na backup agentima koji se instaliraju na operativnom sistemu. Kada se aktiviraju, ovi agenti zauzimaju određene resurse, ali samostalna aplikacija na serveru tu backup aktivnost neće ni osetiti. Na virtuelizovanom serveru, s nekoliko desetina virtuelnih mašina i isto toliko operativnih sistema i backup agenata, simultani backup može lako dovesti do degradacije performansi samih aplikacija koje se backup-uju. Alternativa ovome su takozvane bezagentne arhitekture, gde se u virtuelnom okruženju može instalirati poseban klijent na jednoj od virtuelnih mašina, koji će kupiti informacije o aplikacijama sa ostalih virtuelnih mašina i prosleđivati ih na korišeni eksterni storage. Za prikupljanje informacija ne koriste se agenti na virtuelnim mašinama, već neki već postojeći softver koji dolazi uz operativni sistem ili aplikaciju.
Prilikom izbora strategije backup-a virtuelizovane infrastrukture treba imati na umu da ova sadrži mnogo više podataka koje treba sačuvati od tradicionalne, nevirtuelizovane infrastrukture. Taj „višak“ podataka ne potiče samo od mnoštva virtuelizovanih aplikacija, već je i svaka virtuelna mašina sama za sebe veliki fajl koji treba regularno backup-ovati kako bi se sačuvalo njeno operativno stanje u nekim vremenskim presecima.
Backup virtuelne infrastrukture zahtevan je i za storage i za mrežu. Za razliku od tradicionalnih servera, koji koriste lokalni storage za čuvanje operativnog sistema, drajvera i aplikacija, u virtuelnom okruženju sve se čuva na jednom mestu, u centralizovanim storage-ima koji se nalaze u SAN (Storage Area Network) mreži. Zbog toga je važno da performanse SAN-a budu adekvatne kako bi se omogućila brza razmena podataka sa desetinama ili čak stotinama virtuelnih mašina.
