Ljudi polako postaju svesni toga da ih moderno doba primorava na dugotrajno sedenje uz kompjuter i polako, ako do sada nisu, počinju da se bave različitim vidovima fizičke aktivnosti. Trčanje je doživelo ekspanziju u proteklih nekoliko godina. Moguće i zbog toga što je jeftino, barem dok ne postanete zaluđeni, jer oprema može zaista mnogo da košta, ali recimo da je jeftinije od teretane i drugih vidova fizičkih treninga.
Danas je normalno da vas na Netu „saleću“ različite informacije koje vas ne interesuju, iako se trudite na različite načine da ih filtrirate. Od toga šta je Ceca doručkovala, pa do toga kako kišne gliste uništavaju šume. Svi ljubitelji trčanja, a posebno trkači-amateri, vole da se hvale svojim rezultatima na svim društvenim mrežama. Trkače-amatere prepoznaćete po tome što šeruju podatke sa aplikacije za trčanje, svoju sportsku opremu, maratone na kojima su učestvovali i zdravu hranu. Profilna slika često im je s neke trke. Taj spam uopšte nije loš jer može da vas motiviše.
Kada informacije sasvim slučajno stignu i do vas, dok na miru jedete svoj burek, možda ćete poželiti da „sakrijete“ tu osobu, kako vas savest ne bi grizla. Ako se pak desi da osetite potrebu da potrčite, to je dobar znak. Pored toga što nas trkači na Internetu obasipaju raznim rezultatima, mogu lako da nas motivišu da i mi počnemo da trčkaramo malo oko zgrade kad je lepo vreme. Kada vas jednom uhvati virus jurenja sopstvenih rezultata, pa još ako imate barem malo volje, trčanje lako može postati zavisnost. Suvišno je pričati o korisnosti po zdravlje, jer nas i ta priča bombarduje online sa svih strana.
Mobilne aplikacije za trčanje, pametni satovi i fitnes narukvice mogu da budu dobri motivatori. Tu možete da pratite koliko ste napredovali ili koliko ste bolji od vaših prijatelja. Sve to, naravno, može da se šeruje na društvene mreže, pa malo-pomalo i vi možete postati trkač-motivator.
A ako ne volim da trčim?
Da se ne lažemo, trčanje i nije neka naročito zabavna aktivnost ukoliko nemate nimalo želje ni motivacije. Ništa ne treba da se radi na silu. Ipak, manjak motivacije treba razdvojiti od lenjosti i onoga kad mislite kako ne možete da trčite duže od 15 sekundi a niste nikad probali. Mnogi ljudi greše, pa na početku krenu u jedan sprint od nekoliko sekundi i „shvate“ da oni to jednostavno ne mogu. Brzina nije važan faktor, bitno je da trčite onako kako vam prija, a ne da ostanete bez daha i zovete u isto vreme Hitnu pomoć i vatrogasce. Ako umete da odredite šta vam prija, koliko i kojom brzinom, trčanje veoma lako može da vas „zavede“, a da ne pričamo o moćnom osećaju kad završite neku trku, polumaraton, maraton, ultramaraton.
Ako počnete iznenada da se bavite trčanjem, mnogi će vas podržati i to je uvek pozitivan okidač i dobra motivacija. Ipak, nailazićete na komentare sledeće sadržine: „Šta stalno šeruješ te slike trčanja, pusti me da budem debeo i srećan“. Neko će vam nekad dobaciti: „Džabe se mučiš, umrećeš kao i ja“, „Šta će ti to u životu“, „Zašto trčiš ako te niko ne juri“.
Motivaciju neće niko da vam proda, moraćete sami da je pronađete, ako ništa, možda ćete biti srećni što motivišete ljude oko vas. Internet je pun različitih podsticaja, počnite da pratite osobe koje trče, stranice svetskih maratona i ako ni tada ne budete imali želju, trčanje ipak nije za vas.
U svakom slučaju, probajte nekad da pobedite sebe... i ne zaboravite da šerujete
