Danas crtamo budućnost

Si­gur­no je sva­ko od nas ne­ka­da u ško­li imao za­da­tak da na­crta bu­du­ćnost i ve­ći­nom smo svi za­mi­šlja­li sve­mir­ske bro­do­ve ili ba­rem ku­će od slat­ki­ša. Da­nas ne­ma mno­go to­ga. Uos­ta­lom, sve za­vi­si ka­ko to po­sma­tra­te. Sva­ko do­ba u ko­me ži­vi­mo ima svo­jih ča­ri, ta­ko bar ka­žu oni ko­ji su pro­ži­ve­li ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Ima­mo bo­ljih i lo­ših go­di­na, ali lju­di, u ka­kvom god do­bu ži­ve­li, na­đu na­či­na da mu se pri­la­go­de. Da li smo mo­gli da pret­pos­ta­vi­mo ka­ko će i­zgle­da­ti ži­vot pro­se­čnog čo­ve­ka u dru­goj de­ce­ni­ji XXI ve­ka? Ono što sle­di u tek­stu ve­ro­va­tno ni­je nekakav pro­sek, ali mi i ta­ko ni­smo Za­vod za sta­tis­ti­ku.

„Ona­ko“ dan dve­hi­lja­di­tih

Čo­vek se pro­bu­di, če­ki­ra sve dru­štve­ne mre­že, umi­je se, od­go­vo­ri na WhatsApp po­ru­ke od si­noć, ode na po­sao. Ma­lo ra­di, ma­lo je du­ho­vit na dru­štve­nim mre­ža­ma, čis­to da po­ku­pi ne­ki lajk i da se ose­ća kul. Ode do ku­hi­nje, vi­di ne­či­ju ka­fu na pro­zo­ru, fot­ka, sta­vi na Instagram. Na­ru­či hra­nu jer ni­je sti­gao sam da spre­mi, tvi­tne sli­ku hra­ne uz ne­ki pri­go­dan ha­štag. Sli­ka ko­le­gi­ni­cu ko­joj se za­ka­či­lo ne­što za le­đa, ma­lo je sme­šno jer ne vi­di, pa pos­ta­vi u gru­pni chat ko­le­ga na Viber-u. Sme­ju se.

Po­dra­zu­me­va se da os­ta­ne du­že na po­slu jer ni­je sti­gao sve da zav­rši, ali ipak po­sle ide da po­pi­je pi­će s pri­ja­te­ljem. Ma­lo pri­ča­ju, ma­lo se če­ki­ra­ju i gle­da­ju ko­ga ima oko­lo. Ža­li se na svoj ži­vot, pa se sme­je do­ga­đa­ji­ma od vi­ken­da. Ode ku­ći, odi­gra ne­ku i­gri­cu ili gle­da se­ri­ju ko­ju je ski­nuo s to­ren­ta, po­sva­đa se sa uku­ća­ni­ma. Le­gne, do­pi­su­je se iz kre­ve­ta, ma­lo na Viber-u, ma­lo na Facebook-u. O­tvo­ri Twitter, za­klju­či da su svi glu­pi pa se i­zlo­gu­je. Zas­pi.

„Su­per“ dan dve­hi­lja­di­tih

Vi­kend je, čo­vek se pro­bu­di i vi­di da mu je sti­gla ses­tri­na sli­ka iz po­ro­di­li­šta. Sre­ćan je, čas­ti da­nas sve, po­no­sno pos­tav­lja fot­ku na sve dru­štve­ne mre­že. I­zle­ža­va se os­ta­tak da­na, ne­oba­ve­zno ba­ca po­gled na no­ti­fi­ka­ci­je. Če­ki­ra avi­on­sku kar­tu online. Pu­tu­je ne­ku­da za me­sec da­na, ma­lo da „o­dmo­ri du­šu od sve­ga“. Pre­tra­žu­je omi­lje­ne saj­to­ve, še­ru­je šta ima za­nim­lji­vo. Sli­ka sto­pa­la dok se u po­za­di­ni vi­di ne­ka kul sce­na ruč­ka ko­ji se pu­ši i pos­tav­lja na Instagram. Sti­že mu no­ti­fi­ka­ci­ja da ima bes­pla­tan sme­štaj za me­sec da­na ta­mo ku­da ide. Sre­ćan je, pla­ni­ra na šta će da po­tro­ši no­vac ko­ji je pla­ni­rao za sme­štaj.

Skro­lu­je po Facebook-u, vi­še po na­vi­ci ne­go što tra­ži ne­što. Slu­čaj­no pri­me­ti da se ože­nio nje­gov drug iz o­snov­ne ško­le. Pre­gle­da sve sli­ke sa svad­be, na­pra­vi „tjah“ fa­cu i i­zlo­gu­je .se Ma­lo ra­zmi­šlja o to­me da bi mo­gao i on da se sku­ći ali šta će mu to sad, nig­de ne žu­ri, stal­no lju­di na­bi­ja­ju ten­zi­ju da ne­što mo­ra u ži­vo­tu, a on sa­mo ho­će da ra­di šta že­li, po mo­gu­ćnos­ti za­uvek. Bez ko­men­ta­ra dru­gih lju­di. Pa šta ako je pre­šao tri­de­se­tu. In­sta­li­ra no­vu a­pli­ka­ci­ju da pro­ba, glu­pa mu je pa je de­in­sta­li­ra. Le­gne. U­zme da či­ta knji­gu po­sle sto go­di­na. Zas­pi po­sle dve stra­ni­ce. Pro­bu­di se po­sle 10 mi­nu­ta i se­ti se da bi mo­gao ma­lo da tre­ni­ra. Ipak se­di po ceo dan. Zas­pi opet po­što pro­ve­ri da mu ne­ko ni­je pi­sao na Viber.

Ži­vot kao ne­mi film

Ne­ka­ko ta­ko bi, s mo­je tač­ke gle­di­šta, i­zgle­dao pro­se­čan ži­vot da­na­šnjeg čo­ve­ka ako bi­smo ga po­sma­tra­li kao ne­mi film. Svi do­bro zna­mo da ovo ni­je pro­sek, već si­tu­aci­ja ne­kog ko ne mo­ra da ra­zmi­šlja o svo­joj fi­nan­sij­skoj si­tu­aci­ji i na­pre­dan je ko­ri­snik dru­štvnih mre­ža ko­je su nam da­nas sas­tav­ni deo ži­vo­ta. Pa i po­sao nam je ta­mo pre­šao – šta god da ra­di­mo tre­ba nam sajt ili pro­fil na ne­koj od mre­ža. Da sam u pri­li­ci iz ove pres­pek­ti­ve da po­sma­tram čo­ve­ka še­zde­se­tih, se­dam­de­se­tih ili osam­de­se­tih, ve­ro­va­tno bi bi­lo dos­ta dru­ga­či­je i mo­žda bi mi de­lo­va­lo do­sa­dno.

Da­nas ima­mo to­li­ko mo­gu­ćnos­ti, ni­smo otu­đe­ni, sa­mo ne­ma­mo vre­me­na kao pre. Ili ne že­li­mo da ga ima­mo. Da­nas brže ne­go ikad mo­že­mo oti­ći na bi­lo ko­ju tač­ku pla­ne­te, pri­ča­ti sa bi­lo kim uži­vo na bi­lo kom mes­tu, dok se­di­mo kod ku­će. Da­nas ima­mo na­crta­ne gra­ni­ce, ali gra­ni­ce za­pra­vo ne pos­to­je. Da­nas svi mo­gu da vi­de šta nam se de­ša­va u ži­vo­tu bez slu­ša­nja kom­ši­ni­ce tra­ča­re. Da smo crta­li bu­du­ćnost, ve­ro­va­tno je ne bi­smo ova­kvom na­crta­li. Ne do­no­si bu­du­ćnost naj­lep­še stva­ri, ali ni­su ni svi crte­ži ide­al­ni. Bi­tno je da vo­liš da crtaš.