Masimo Savić je najupečatljiviji vokal bivše Jugoslavije. U svom poslu koristi moderne tehnologije, od kompjuterizovanog studija do društvenih mreža, ali ponekad zažali za analognim zvukom... i pravim prijateljima
Masimo Savić je rođen 6. juna 1962. godine. U svojoj bogatoj karijeri snimio je šest albuma i smatra se najupečatljivijim vokalom bivše Jugoslavije. Italijanski mu je maternji jezik, živeo je u elitnom delu Sidneja, a prve pare zaradio je čisteći bazene. Bio je u sukobu sa zakonom, a u ime ljubavi spasao je devojku iz grčkog zatvora, propao je kao ugostitelj, muzikom je inficiran, postao je slavan i obožavan zato što je izuzetan pevač posebnog senzibiliteta sa uglađenim manirima i prefinjenog ponašanja koje nije svojstveno ovom podneblju.
Da li je pojavom računara došlo do izvesne ekspanzije loših muzičara?
Jasno je da se dogodilo i to, čim su se otvorila vrata digitalnog etera. S razvojem tehnologije PC-jeva došlo je i do napretka u stvaranju programa, pa svako ko ima malo logike može da poveže kockice i stvara već neku, kakvu-takvu, glazbu. Nemam ništa protiv toga.
Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?
Sva sreća da su pravi pioniri elektronike kao što su Kraftwerk, Thomas Dolby, Brian Eno,
Robert Fripp a i gospodin Bob Moog utrli dobar put intelektualcima u povezivanju s digitalnim svijetom. Tako da me šund radovi radi šund radova ne interesiraju i ne mogu me dostići. Dakle, ne slušam to.
Da li kao muzičar možete da čujete razliku između analognog i digitalnog zvuka? Mogu li vaši slušaoci to da primete?
Mladi slušaoci mogli bi to razaznati ukoliko bi došli na barem jedan workshop na kojem bih im objasnio razliku između analognog i digitalnog zapisa. Hajdemo reći da je digitalni zapis vertikalan u odnosu na digitalni audio-tape. A analogni signal je horizontalan u odnosu na magnetsku traku. Tako da je zvuk na magnetofonskoj traci, pogotovo dvoinčnoj, zapisan na puno većem prostoru nego na DATA uređaju. Analogni zvuk je topliji, a u jednu ruku i realniji. Da ne počinjem sada o mirisu 24-kanalnog studer magnetofona kada je u pogonu…
Snimanje na traku ili snimanje na kompjuter?
Ja sam netko tko rado nosi bedž na kojem piše “Back to Mono“ jer je stereo-zapis sa kojim je eksperimentirao upravo Jimi Hendrix bio stepenica do digitalnog zapisa. Morate shvatiti, a svjestan sam da velika većina publike to ne može čuti, da je meni digitalni zapis hladan i nekomunikativan, ali moram pristati, barem u nekim fazama rada, na PC aranžiranje.
Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru?
Volim takozvane ozbiljne, velike studije. Oduvijek sam radio u takvim studijima. I volim veliki SSL pult, što veći to sam ja sretniji. Međutim, neke kompozicije, a biti ću bezobrazan pa neću otkriti koje, napravljene su, to jest završene u maltene kućnim studijima, ali imali smo vrijeme na našoj strani. Jer, veliki studiji su skupi i imaš osjećaj da taksimetar stalno radi, a kada radiš u kućnim uvjetima, i jasno na što boljim programima, imaš mnogo vremena koje možeš utrošiti na detalje. Onda samo taj zvuk odneseš u veliki studio, napraviš mastering i imaš veliki hit.
Koliko računar može da zameni čoveka u muzici?
Običan slušatelj ne može prepoznati da li je gitara odsvirana na gitari ili je odsviran sample gitare, ali postoji nešto što programi neće moći zamijeniti, to jest savršeno imitirati, a to je ljudski glas. Tako da sam u kreativnom smislu uvijek u prednosti nad kompjuterom jer on jednostavno ne posjeduje DNK.
Da li je YouTube publika isto kao i više hiljade ljudi na nekom koncertu?
Moram vam reći da sam jako profitirao od YouTube-a jer je u stanju predstaviti me mnogim ljudima kojima se inače ne bih mogao predstaviti, to jest morao bih slati poštom svoje radove. No, moram priznati da mi nije svejedno kada čujem na primjer DJ-a koji kaže: „Imao sam koncert jučer!“ Jer znam koju količinu emocije i duboke duhovne energije glazbenik mora dati kad nešto izvodi uživo sa svojim bendom. Ne može se YouTube publika nikako usporediti s publikom koja dolazi na koncerte.
Da li reklama na društvenim mrežama garantuje dolazak publike na koncert?
Apsolutno ne. Poslužit ću se jednom komparacijom, to je kao kada vam netko kaže imam 38.932 prijatelja zato jer su mu to prijatelji na Facebook-u, a moj odgovor toj osobi je: „Zombiju jedan, ako u životu zaslužiš jednog jedinog pravog prijatelja, biti ćeš bogat čovjek“.
Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?
Bend i ja smo stalno na putu i na koncertima, ali kad god uhvatimo slobodnog vremena, posvećujemo se novom albumu. Vrlo sam ponosan na to što momentalno stvaramo i mislim da će svi oni koji prate naše koncerte i moje CD uratke biti zadovoljni, kao što sam i ja.
